AnaM

Prodavci znaju biti prave neznalice za robu koju prodaju.
Pre neki dan lepo objasnim prodavcu da mi treba ono što se stavlja u kompjuter, ali ne znam čemu služi. Bez toga ne može raditi, kompjuter, ne prodavac. Pojma nije imao. Prstima mu objasnim kako to izgleda, ne shvata.
Oni što prodaju stvari oko elektrike ili vode, još manje znaju.
-Curi mi voda, dajte mi ono što se stavi da ne curi.-Lepo mu kažem.
Gleda me belo, nakupio se red iza mene dok sam objašnjavala.Dao mi nešto okruglo gumeno, srećom jeftino. Bacila sam to u prvu kantu za otpatke i rekla majstoru da sam kupi šta treba. Doneo nešto kao ono što sam ja bacila, ali druge boje, druge dimenzije i drugačijeg izgleda.

Proleće, kad mu vreme nije, zakucalo, pa sam rešila da generalno spremim stan, ono od prozora do vrata…Sunce uprlo pa se vidi i najmanja prašinica.
Malo sam zažmirila, pa strogo gledala zimske prikrivene grehove.
U glavi premećem od čega početi.
Srećom setih se pesnika i metafore.
Bacam krpe, deterđente i ostala pomagala na njihovo mesto.
Krećem u metaforično sređivanje… prvo ću da odremam dok me ta ludost ne prođe, a najavljuju i vraćanje zime…

Toplo je.
Ja krenula pa šta bude...

Badava joj govoriti svake godine na malo pričeka.
Nekome se ne može dokazati ni kad ga lupi po cvetu sneg svaki put.

Po narodnom običaju na današnji dan izlazi medved iz pećine.
Ako je sunčano uplaši se svoje senke i vraća u pećinu, te se zima produžuje još šest nedelja. Ako je oblačno medved krene iz šume da dočeka proleće.
U ZOO medved Uroš i sin izašli. Tata krenuo u šetnju, sin se vratio u pećinu. Sukob generacija.

Primećeno je da se i ostali medvedi ponašaju slično ljudima, nisu usaglasili stavove. Neki dremkaju u pećini, a neki krenuli u šetnje.
Tako, u stilu naših metereologa, obaveštavam pučanstvo da će zima se produžiti još neko vreme, ako ne grane u međuvremenu proleće.
Do tada, noći od danas postaju sve kraće, pa će to proleće htelo ili ne, ipak doći.

Da sam prošetala, prošetala sam.
Kao riba u vodu, tako i ja na Dunav.

Doček je bio spektakularan. Da li zbog mene, ili torbe sa kukuruzom koju sam nosila, ne znam

Dok su gladuši kljuckali i dozivali društvo, sunčali se na zubnatom suncu, pobegla sam. Mani lepote, smrzla sam se... Do +25 nema šetnje Dunavom ni pored njega.

Uživam u kupovanje manje više.
Ono krompir, ulje, grožđe i nije nešto relaksirajuće, ali zato prava stvar je kupovanje sitničica, a i krupničica za sebe.Ono pipkanje stvarčica, pa traženje isto to, ali drugačije, ili ove boje, ali tamnije, možda svetlije.
Pre neki dan vidim patike mi traže zamenu. Mogu birati između firmiranih, skupih ali udobnih i bagatelu kod Kineza. Pogledaću sve, jer su mi stvarno nepohodne.

Šetajući po buticima pronađem božanstvenu torbicu, a cena joj kao moje tromesečno odvajanje novca za hranu plus režija. Kinezi imaju kopije, tešim se. Nešto ne volim te kopije, ali nisam luda ni za firmiranom robom.
Lutam dalje, i pronalazim proletnju garderobu. Ukopavam se na mestu… To moram imati. Dobro ne moram, ali…
Torbica ili jakna?? Stojim kao onaj magarac između dva plasta sena. Na patike sam već zaboravla.
Zvoni mobitel
-Gde si. Čekamo te pola sata.
Na kraju sam odjurila u kafić, pojela parče torte i puna srca se vratila kući.
Patike??
Ma ima vremena, neće pobeći…

ize=3>
Zahladilo, ali nema vetra, pa krenem u jutarnju šetnju da obiđem kafiće nije li neki novi niknuo.
Zrihtala sam se po propisu.
Sunce ucvrčalo, ne možeš gledati, pa natakarila crne naočale kupljene kod Kineza. Ništa sa njiima ne vidim, ali svi kažu da mi odlično stoje. Mora se malo i žrtvovati za dobar izgled.
Vrc vrc idem polako razgledajući okolinu. Da vidim i ne vidim najbolje, ali okolina je sigurno tu. Nos digla u nebo, sve su mi koze na broju, pa zadovoljno hodam. Onako krajičkom oka, vidim na trotoaru ispred mene oko šahta velika, 3X3 metra crna mrlja. Od detinjstva ne stajem na te poklopce jer oni samo čekaju da me progutaju ako stanem na njih.
Zaobiđem poklopac, ali stanem na onu crnu mrlju.

Ljudi moji, nisam ni ukapirala da je to zaleđena površina.
Sve četiri u vis. Mlataram rukama kao da plivam, noge jure za rukama, torbica na jednu stranu, naočale na drugu, ja hvatajući se prstima za zrak na treću. I uhvatih se mlatarajući za rep oblaka i zastadoh, pa polako, kao usporen film ka majci zemljici, to jest asfaltu.
U zadnjem trenutku zaustavi se kretanje na dole i od pretećeg četvoronošca ipak ostadoh dvonožac.

Mora da sam bila atraktivna jer neki iz obližnjeg kafića počeše da aplaudiraju. Ono moje urlanje mora da je ličilo na novokomponovane pesme.Nisam se klanjala kao glumci pred zavesom, a nisu ni oni meni lepili evriće na čelo.
Nikad se ne zna, malo kad uvežbam, možda odem i u pevaljke, kao balerina položila sam izvanrednom piruetom…

U nedelju me je pozvala prijateljica na kavu. Stanuje na samoj obali Dunava, na milionitom spratu. Sa njenog prozora vidi se pola grada.
Pošla sam pešice, malo da udahnem zrak, a malo da popravim kondiciju.
Nisam se baš nadisala, magla je gušila…
Dolazim do zgrade...Interfon... Zvonim...
.-Uđi...procvrkuta, ona
Uđem, i: Stop!...na vratima lifta pola metra duga cedulja : Ne radi....Nije važno, krenem prema drugom liftu.
-Ne može, selimo, a kauč zaglavio u liftu, pa blokirao i susedni...prodra se neki namrgođeni brkajlija.
Već pomalo bojažljivo, krećem ka četvrtom, poslednjem...Pogađate...lanac...cedulja: Ne radi do daljnjega...ma šta to značilo.Krenem pešice, a naviknuta na moj prvi kat, vec na trećem počinjem da dahćem kao parna mašina, prestajem da preskačem po dve stepenice, i penjem se "elegantnije".Posle šestog, idem jos sitnije, ali zato dišem sve glasnije. Posle desetog, gledam dole, mislim: Šta mi bi da uopšte krenem na ovo planinarenje?
Pored mene prolete neki dekica sa dve ogromne torbe, a malo zatim i mlada majka noseći u naručju trogodisnjeg dečaka, koji se celo vreme derao da hoće sam.

Besna na samu sebe i svoju kondiciju, zadnjih nekoliko katova pokušah da preskačem po dve stepenice. Jezik do poda...srećom dočekala me je na otvorenim vratima sa medom i vodom, umirući od smeha. Uvežbala, vidi se da nije prvi put da lift ne radi.
Dobro, vredelo je, sad će kava da me povrati u život.
-Kava?
-Ju, ja zaboravila da ti kažem da doneseš, nemam više ni zrna.
Pogled ne ubija, zar ne?
Posle ne-kave i ne-vidika, malo priče, i puno smeha pada dogovor sutra u kafiću. Nikad više kod nje.
Sutradan zvoni mobitel
-Možeš li da mi doneseš lekove, ne izlazim iz kuće…corona…
Da li bi odbili nekoga bolesnog samo zato što stanuje nebu pod oblacima a lift mu ne radi??

Stojim na uglu. Levo ili desno, pitanje je sad.
Stoji on na drugom uglu.Levo ili desno, pita se.
Gleda on mene, gledam ja njega. Oči malo stisnute, vidi se naporno razmišljamo. Vredi li uopšte boriti se za bolje mesto??
On ode levo, ja desno.

Veljača…
Važno obaveštenje za rođene
1951
1963
1075
1987
1999
2011…
Nastupio je mesec veljača.
U akciju.
Nemoj posle nisam znao.

Obaveštavam sve pozvane mace da je žurka zakazana u podrumu prebačena na tavan iz tehničkih razloga

Zna li se što za nas rođene 2022, jesmo li i mi pozvani??

Oznake: februar, mačak