AnaM

ize=3>
Zahladilo, ali nema vetra, pa krenem u jutarnju šetnju da obiđem kafiće nije li neki novi niknuo.
Zrihtala sam se po propisu.
Sunce ucvrčalo, ne možeš gledati, pa natakarila crne naočale kupljene kod Kineza. Ništa sa njiima ne vidim, ali svi kažu da mi odlično stoje. Mora se malo i žrtvovati za dobar izgled.
Vrc vrc idem polako razgledajući okolinu. Da vidim i ne vidim najbolje, ali okolina je sigurno tu. Nos digla u nebo, sve su mi koze na broju, pa zadovoljno hodam. Onako krajičkom oka, vidim na trotoaru ispred mene oko šahta velika, 3X3 metra crna mrlja. Od detinjstva ne stajem na te poklopce jer oni samo čekaju da me progutaju ako stanem na njih.
Zaobiđem poklopac, ali stanem na onu crnu mrlju.

Ljudi moji, nisam ni ukapirala da je to zaleđena površina.
Sve četiri u vis. Mlataram rukama kao da plivam, noge jure za rukama, torbica na jednu stranu, naočale na drugu, ja hvatajući se prstima za zrak na treću. I uhvatih se mlatarajući za rep oblaka i zastadoh, pa polako, kao usporen film ka majci zemljici, to jest asfaltu.
U zadnjem trenutku zaustavi se kretanje na dole i od pretećeg četvoronošca ipak ostadoh dvonožac.

Mora da sam bila atraktivna jer neki iz obližnjeg kafića počeše da aplaudiraju. Ono moje urlanje mora da je ličilo na novokomponovane pesme.Nisam se klanjala kao glumci pred zavesom, a nisu ni oni meni lepili evriće na čelo.
Nikad se ne zna, malo kad uvežbam, možda odem i u pevaljke, kao balerina položila sam izvanrednom piruetom…