Odrasla sam misleći da riba pliva samo u moru. Normalno ta riba se jede kad se ulovi ili uzme na ribarnici. Neka velika pamet za spremanje ne treba ako se držiš pravila da riba mora tri puta plivati : u moru, u ulju i u vinu.
Onda sam saznala da riba ne mora plivati u moru, da se može staviti u rernu, (što je u mojoj kući bio nezamisljivi greh), nadam se ono treće bar da je tačno.
Povela se neka diskusija kako ko kuva, ko je bolji kuvar, recepti…
Priznajem, nisam ljubitelj te veštine, ali pored mene niko nije umro od gladi, a ni pojeo nešto loše… osim kad mi zagori. Za to nisam kriva ja, nego ovaj blog gde se stalno nešto dogadja.
Čujem, On objašnjava neki recept, sav se zaneo u kulinarske veštine, na kraju rečenicu: Ja spremam šarana.
Zajapurena ulazim u sobu punu prijatelja i zatičem ga kako sav blažen priča o receptu za spremanje šarana na njegov način. Zinuh da nešto kažem, ali me on tako blaženo pogleda, da sam ućutala…
Sprema, nije da ne sprema, a kako to izgleda u praksi…
Šarana ja kupujem jer on ne voli da se muva po ribarnicama, a kad upeca nešto to pokloni prijateljima. Šarana donosim kući, jednom I živog, cirkus mi je napravio u busu. Riba ide na pregled, ozbiljniji nego kad se ide doktoru. Stručan pregled podrazumeva, bistre oči, boja škrga ni bleda ni crvena, kilaža, ni premršav, a ne i mastan… Položim obično ispit, neki put i ne, bude premastan, tovljenik veštački.
Nastupa On.
-Dodaj mi šerpu… ne tu, onu duguljatu, plitku.
-To nije šerpa nego…
-Nije bitno kako se zovu sudovi,- prekida moje pokušaje
-Gde je krpa??Da li si upalila pećnicu??
-Dodaj mi viljušku, ne tu, onu drugu… (imamo million viljušaka, koja li je ona druga?)
Bežim i uzimam novine, rekao je samo smetam u kuhinji, sve će sam.…
Tras-bum… i urlik…
-Prosulo se ulje …
Sigurno ono devičansko, uvek pravi cirkus. Krenulo samo negde gde ne treba.
Ulećem u kuhinju, izvodim piruetu na kojoj bi mi pozavidela I prvakinja sveta u umetničkom klizanju. Hvatam se za policu… klizim I dalje jer se niz nju sliva gusta žuta masa maslinovog ulja…
-Pazi, da se ne oklizneš… stiže prekasno. Sedim u onoj mešavini kukuruznog i pšeničnog brašna koje je završilo na mojim farmerkama umesto na šaranu…
Dva sata čistim, za to vreme on rešava križaljku
-Da li je gotovo?
-Jeste, brišem znoj…
-Dodaj malo vina i samo gurni u rernu, ja ću sve ostalo. Ne znam što je to sve.
-Koliko vina-pokušavam nadglasati televizor.
-Nije bitno.
Guglala sam za svaki slučaj koliko vina treba staviti za ribu, a koliko na sto, da riba pliva tri puta, u vodi, u ulju, u vinu. Tava nije more, a reka teče, ovaj iz ribnjaka, sigurno ima drugi omjer. Ako strpam sve vino za pripremu, kako će plivati treći put. Rešila sam problem, pola riba, pola sto. Neće mi riba popiti svo vino.
Na kraju nije sve ispalo najbolje.
Da, riba je bila odlična, ali izgleda da nisam smela staviti ono vino koje ima rodoslov, pedigre, ili već što, kao da je konj, a ne pijača.
Šaran je najzad u rerni.
- 45 minuta sa jedne strane 45, sa druge, pada naređenje.
Gledam na sat, spremam prilog, ribetini i pazim da ne zagori ili ostane presna.
-Jesi li je okrenula?
-Jesam, umilno se smeškam ...
Ona ribetina kao omanji morski pas, isprskala celu rernu, zasmrdela kuću, ali najzad je bila gotova.
-Izvadi je iz rerne, to možeš i sama, samo da pročitam sportske rezultate.
Otvaram rernu, zapahnjuje me miris ribe, vrućine. Pokušavam izvaditi da se ne opečem. Gubim bitku.
Derem se, boli me prst i držim ga pod vodom da ne izađe plik.
-Kako je ispalo?-čujem izdaleka.
Postavljam sto, iznosim pribor za jelo, čaše, vino, kruh…
On dolazi, kritički gleda šarana i osmjeh…
-Šta bi ti bez mene, nikad ne bi jela ribu… Videćeš bolji je od morske ribe.
Ne ulazim u diskusiju, nadglasala bi me većina.
