AnaM

Noć, tamna koliko to može biti u soliteru.
Sve utihnulo, ne čuje se ni zvuk televizora. Odjednom zvuk loma stakla, vrisak
-Policija, upomoć.
Otvaraju se prozori, susedi poroviruju iza sigurnosti zavesa. Ko to maltretira ženu?? Čuje se i dogovor nekih pozvati policiju ili ne. Držati se onog ne mešanje u tuđe stvari??
Vrisak sve jači, žena zapomaže, viče
-Barabo pijana, ti ćeš meni trošiti novce na ku…ve. Tras tras, lete tanjuri… čaše, staklo na sve strane.
Da, samo jedan muškić koji je popio celu zaradu. Nisu sve žene nežni cvetići, nađe se i neki kaktus.

Jutro, dete se vraća iz škole u vreme kad bi morao biti na času. Iz torbe viri pocepana knjiga, razbarušena kosa, prazna vrećica od hrane spremne za užinu. Uplakano dete samo jeca
-Nije ništa, izgubio sam hranu, novac.
-Gde je bio nastavnik, dežurni policajac??
-Pili su kavu.
Vršnjačko nasilje. Da ne preterujemo, reći će mnogi, deca se zaigrala.
Borba protiv nasilja, nasilja svake vrste.
Nije samo žena ugrožena.

Zar nije nasilje i ono što nam se događa na radnom mestu, male plate, prinudan prekovremeni besplatan rad?? Zar nije nasilje maltretiranje životinja na svakom koraku??
Zar nije nasilje nemati sigurnost niti jedan dan u životu.
Borimo se protiv nasilja na svakom koraku, borimo se protiv nasilja da se ne bi jednog dana čudili kad ga lično doživimo, ili nama neko drag.
Ne zaboravimo, žrtva može biti svako od nas.