Dok nisam imala baštu, dobijala sam rezano cveće.
Volim cveće, naročito onaj trenutak kad mi ga ON predaje. Zbunjeno nešto muca, i strasno me zagrli, samo da ne gleda u mene i ne mora da govori.
Pomislim kako je došao do tog cveća, i ne mogu da budem kamena srca.
Vidim ga!
Ide nezainteresovano pored korpi cveća, ruke u džepovima, pogled negde u nebo, a s vremena na vreme baci brz na to cveće. Pojma nema kako se to kupuje, da li mora da kupi celu onu korpu, ili je dovoljan samo jedan cvet. Zna samo da mora da se dočepa tog prokletog cveta, ili je nagrabusio. Lakše bi preskočio neku ogradu i nabrao cveće, makar pucali u njega, ali nema, ko uopšte i gaji cveće?
Prolazi, sve laganije, došao je do kraja. Ne vredi, uzdahne, i ponovo. Oni cvetići ga gledaju nekako potsmešljivo, najradje bi ih sve šutnuo. Zastaje pored neke korpe, čvrsto rešen, ovo će da kupi, a onda brzo u rikverc, preko puta i kao gleda drugu tezgu. A joj, ta tezga je sa gaćama, i ona ga prodavačica odmah napade, te oćeš muške, te ženske, te pamučne, izvlači i širi mu ih pred nosom... jedva je pobegao.
Biti il’ ne biti, energično prilazi nekom cveću, pruža prst neodredjeno i kaže
-Ovo!
Ona ga zasu nekim nepoznatim rečima, verovatno imena cveća, i on tek tad primeti da “ovo” ima milion boja.
Smučio mu se život.
Izvadi novčanicu za koju je mislio da će babetini biti dovoljno da mu da najzad cveće. Ona ga pogleda začudjeno, i poče nešto da mulja po onom cveću
-Da zapakujem?
On sav srećan, neće se videti to što nosi. Dreknu da se pola placa okrete
-Daaa!
Dobi neki zamotuljak koji odmah stavi iza leđa i krete.
Nije odmakao ni tri koraka, kad iz daljine maše Marko, drug koji zna sve njegove kazanovske priče i koje su se desile i one koje su mogle da se dogode, samo da je hteo. Srećom tu je bila kanta za smeće, brzo gurnu ono cveće u nju.
Marko se već smeje, tapše ga po ramenu
-Gde si? Nema te sto godina !
-Ma, pusti me, noćas sam sredio jednu malu, nedelju dana neće moći da hoda, a sad jurim na sudar sa jednom...
-Ostao si uvek isti.
-Šta da se radi, jure me, a ja... ...
Kakve je sreće, taj je pričao pola sata o pecanju.
U korpu za smeće, odneo neko... nema više poštenjačina, ne možeš cveće ni na smeće da ostaviš da ga neko ne zdipi...
Ode Marko, a on ponovo po cveće.
Sad je bilo lakše.
Ponovo kupuje cveće, ponovo svi užasi.
Kad dobijem to cveće, kako da se ponašam?Za takvu „žrtvu“ malo je smešak i hvala…
Sad kad imam vrt, mnogo je lakše, uzme lopatu i posadi cveće.
