AnaM

Kišni dan.
Ljudi nervozni sa maskama, kišobranima. Voda na sve strane a nervi kao žice na violini. Malo malo pa neka pukne.
Guram vrata na mesnici, guram, neće da se otvore. Znači treba ih vući. Vućem svom snagom, nešto se zaglavilo. Posle shvatim to je ulaz u magacin , a za mesnicu su ona vrata što se vrte. Jako su praktična, naročito ako vučeš kolica,mokri kišobran i držiš se propisanih mera o rastojanju.
Red.
Sve nekako usporeno, svi se domišljaju što kupiti da bude dobro, a jeftino.Slušam razgovor koji mobitelom vodi žena u najboljim godinama, a pratim i što ko kupuje da mi pred nosom neko ne kupi komad mesa na koji sam bacila pogled. Ona na mobitelu ubeđuje nešto sina, dere se na muža, i jada se prijateljici. Očito ima besplatne minute koje mora potrošiti pod hitno. Tako smo svi saznali detalje iz njene prošlosti i cele njene obitelji, i gde ima dobrog kiselog kupusa, gde krompira, a u koji kafić nikako ne svraćati jer su tamo svi zaraženi.
Mesar vodi zanimljivu konverzaciju sa kupcima.Mlađa žena ga pita
-Imate li suve nogice? Imam sveže grudi, pa da to promešam.
Sledeća pita
-Imaš li brizle ili bar malo mozga?
„Damica“ sa mobitelom prekida na tren razgovor
-Jaaaaooo, imate li teleću glavu, svinjske nogice i svinjske uši??
-Nemam kako bih izgledao da to sve imam??
Pokazujem prstom na teleći but, on meni na cenu. Prevrćemo oboje oči, i ja kapituliram, umesto kilograma, uzimam dve šnicle.
Kod kuće guglam nešto za posle ručka. I nađem kolač bez pečenja. Naravno, odbacim ga ne paše mi kolač i pečenje, a već imam šnicle.
I tako prođe još jedan dan…