Moja torbica…
Torbica ko torbica, svaka ženskica je ima u svim veličinama i bojama.
Od kad su neki manijaci otimali ženama iz ruke i bežali ona mi dođe kao neki opasan predmet. Navodno, tražili su novac, kartice. Bojim se, kad bi meni neko to uradio da bi se vratio i tresnuo me sa torbicom.
Dakle, novac ne nosom jer su na blagajnama uvek nervozni dok ga tražim. Iz istih razloga ne nosim ni karticu, jer onaj pin, koji se ne sme zapisati, jer je to navodno opasno, uvek ispremešta, volšebno, cifre pa se ne mogu setiti. Insistiraju da moraš znati sve te brojeve i koja glupost, njihov redosled.
Torbica sadrži više slojeva potrebnih, neophodnih.
Na samom dnu su vlažne maramice koje su kupljene kao vlažne negde u davnoj prošlosti.. Tu je i nekoliko otvorenih papirnih maramica, pa karta od kazališne pretstave od pre nekoliko godina. Nisam ja kriva što karte nisu svežije, nisam ja izmislila coronu. Uspomena na kino u kojem sam bila nešto malo više pre desetak godina je karta sa srcem nacratnim ružem, ko zna zašto.
Na dnu je ključ od ne znam čega, ali može mi zatrebati, duplikati ključeva prvog auta, stana, neki… i Tu je majušni meca privezak koji se polomio, ali draga uspomena.
U srednjem delu su računi koji se moraju platiti, pomešani sa onima koji su plaćeni. To moram pod hitno razdvojiti, mislim si već dve godine.
Nekoliko umotanih bonbona se juri po dnu sa naušnicama (sedam osam komada, rasparenih). Mirisni štapić kupljen na vašaru i prazna boćica parfema daju ugodan ugođaj nosu, ako ga neko zabode u torbicu.
Tu su papirići na koje je nešto važno, nečitko, zapisano, telefonski brojevi bez imena, i imena bez brojeva. Mobitel koji ne radi, sedi pored onog momentalno aktuelnog.
Kako ne nosim osobne dokumente, tu su dokumenti koji više ne važe, ali mogu me indentifikovati ako budem previše temperamentna, na primer kad prelazim ulicu na neobeleženom mestu, a policajac na suze ne reaguje.
Da se ne zaboravi, tu je i notez sa olovkom ako mi padne na pamet neka genijalna ideja za post (do sada se nije to dogodilo)
Za šminkiu imam posebnu torbicu, to je priča za sebe. Slično je sa tamnim naočalama i onima sa kojima se vidi sve i ništa (nikad ih naći kad zatreba)
Lekove ne nosim iz principa. Naučili su me: ne malaj vraga na zid ako nećeš da ti dođe.
Nađe se još ponešto, a i još poneka torbica, pišem o ženskoj torbici, a ona je tajna baš kao i njena vlasnica.
PS zaboravila sam prospekte neke turističke agencije koja više ne postoji, ali mnogo lepe ponude ima.
Sve u svemu, srediću ja to, sutra, ne sutra sam zauzeta, preksutra, ne, u ponedeljak…sigurno.
