AnaM

Toplomer…
Davno davno, ma i ne tako davno, u doba kad nije sve bilo digitalno postojali su toplomeri sa živom.
Srebrnasta tekućina bila je u staklenom štapiću, koji se stavljao pod pazuh ili u usta i još ponegde.
Ozbiljna, zabrinuta lica gledala bi potencijalnog bolesnika bacajući poglede na sat. Vreme je bilo relativno. Kretalo se od 2 minute do deset.
Onda bi domaći „doktor“ ozbiljno gledao u toplomer, kimao glavom i strogo pitao
-Jesi li to dobro držala, čvrsto??
Posle toga padala je presuda, od krevet, čaj, juhica, do, nije ti ništa ideš u školu.
Toplomer se čuvao u posebnoj zaključanoj ladici domaće apoteke. Valjda da ne pobegne negde.
Sećam se katastrofe, kad je izmigoljio ispod moje ruke, pao na pod i razbio se u milijun komadića, a iz njega su ispale prekrasne srebranaste perle.
Panika.