AnaM

Po prirodi sam jako uvredljiva, pa ne volim uvredljivce.
Celi život nosim naočale. Ujutro ih natakarim kad se probudim, navečer pred spavanje skinem. Pre 20-30 godina sam kupila neke koji su koštale kao pola moje plate i dobro su se pokazale.
ALI
Nešto mi se pokvarilo i sad vidim bolje bez naočala. Za čitanje ih stavim, televizor uzela sa malo većim ekranom.
Zbog vozačke sam morala kod doktora, onog što je ljut na pacijente jer se jedino kod njega ženskice ne skidaju.
-Čitajte, uze neku štapinu i pokazuje brojeve.
Ako pogrešim sigurno će me tući štapom, pa pazim. Čitam, a on menja stakliće na aparatu koji mi je natakario na nos
-Govorite brojeve-stalno zapoveda, i ja govorim. On se nervira
-Kako možete da vidite, -pa nešto nerazumljivo kaže.
-Ne vidim, nego sam zapamtila brojeve, nisam idiot da ne mogu zapamtiti 6 brojeva.-Nećeš ti mene tući, mislim si.
On poludio ne znam zašto. Sede ispred aparata, mene gurnu do svog nosa, ništa od socijalne distance. Nisam ga zadovoljila očito, i baš me briga.
To što se pokvarilo u meni, dobro mi došlo, ali i nije. One vražije naočale se uvredile što nisu na počasnom mestu moga nosa, osetile konkurenciju maske, i večito negde nestanu. Svaki dan ih tražim u proseku pola sata. Pre neki dan su prešle svaku meru. Planirala sam put. Kod mene je to juriš pešadija. Sve strpam u torbu za deset minuta, i krenem. Stižem na cilj, ali malih baksuza nigde kad su mi najpotrebnije
. Tražim , preturam torbu, nema.
Zovem vozača auta koji me je dovezao, nema.
Odem do banke gde sam zadnji put bila, nema.
Vratim se u stan koji je velik za spremanje, a mali za stanovanje, i počnem od početka.

Naravno vragolanke se sakrile sa sve futrolom iza vrata
Ima da ih vežem lancem, pa da ih nosim kao lornjon. One će da mi se vređaju i sakrivaju…


Muškići moraju biti jako oprezni kad nešto obećavaju...