AnaM

Zove me prijateljica
-Dosta mi je corene, izolacije, svega, dolazim kod tebe da popijemo po čašu vina.
-Ne družim se sa ljudima, ja sam odgovorna-pokušavam da je odbijem
-Stavi masku, vizir, svemirsko odelo, okupaj se u alkoholu, ja ću biti u jednoj sobi ti u drugoj, ali ne mogu više.
-Dobro, dođi.
Zna se to moje dobro što znači, neko psuje glagolima, neko pominje mesto rođenja, ja samo ledeno kažem DOBRO, i mislim si što si mislim.
Dolazi ona pobedonosno stavlja bocu vina na sto, maskirana kao da je došla svemirskim brodom. Kesi se zadovoljno.
-Jesi li ti vanzemaljac kad ti je maska ispod brade, pokušavam da je vratim na odgovornost.
-Imam masku, ne davi.
-I?? Dišeš na škrge?? Pametna znam da jesi, ali da dišeš na škrge nisam znala.
Smijemo se sretno kao curice koje će zapaliti prvu cigaretu. Svečano donosim skupocene kristalne čaše koje skupljaju prašinu i samo zauzimaju prostor.
Uzimam onu bocu otvarač… Neće. Uzimam drugi otvarač onaj što kao raširi ruke kad ulazi u bocu. Neće. Donosim gumene rukavice i vrtim onu bocetinu. Neće. Prijateljica nestrpljivo uzima bocu
-Imaš li šrafciger?
Donosim šrafciger, klješta i francuski ključ, sve što imam od alata. Neće
Uzimam otvarač za pisma i guram ga ispod nekog papira, svetlucavog, na grliću boce. Neće, ali skliznu i ubode me u prst. Derem se.
-Da uzmem čekić, pa da razbijemo grlić?- Predlažem
-A staklo,- ne pristaje ona.
Vrtimo bocu jedno pola sata i čujem korake, neko se penje stepenicama.
-Otvaram vrata, nemaskirani, samo sa maskom sused vraća se iz šetnje sa psom.
-Pomagajte- sklapam ruke i pružam bocu, klješta, makaze i sve špicasto što sam imala u kući.
Pas uleće u stan i vrši inventar. Čovek me zgranuto gleda, uhvati onu bocu, i neki otvarač, trepnula sam ili nisam, tek ona bocetina se otvori. Čovek mahnu rukom,pas mahnu repom i nastaviše stepenicama
-Dugujete mi piće kad prođe corona…