AnaM

Šetam.
Jesen svojim bojama svima daje inspiracije, post jedan bolji od drugoga, a ja blejim u kapljice koje se presijavaju na lišću drvoreda duž cele ulice.
Da sam pesnik to ne bi bile kapi kiše, nego suze nekog ko me je šutnuo, pa se sada kaje i kmeči. E, baš mi je drago što mu je krivo. Ono lišće, što je opalo, potsećalo bi svakog na korake koje pravio držeći se za ruke sa nekim obožavaocem i gugutao. Ne, meni više klizavo, pa gledam u cestu da se negde ne strmeknem, i jesen pretvorim u blatnjavu, svoju, pozadinu.
Odbacujem pesničke misli, i smeškam se sama sebi. Naravno to niko ne vidi, jer imam masku.
U susfret mi ide gospodim. Možda je šarmantan, možda zgodan, možda se i on smeška ili je nešto ljut, namrgođen, možda... Ne vidi se nosi masku.
U trernutku mimoilaženja oči nam se sreću i ko zna kakve misli se susreću. Vidim samo neke najobičnije oči, jer spadam u one retke ljude, koji treba da vide celo lice, jer im oči ne govore ništa.