AnaM

Vreme…
Bio je divan sunčan dan
Zova se rascvetala, pravi se važna kao ona je lepa pa lekovita

Jorgovan zamirisao, digao nos, a kad ga ubereš ni tri dana ne izdrži nego napravi nered da te muka uhvati.

Mačori se ispružili na suncu, verovatno gladni, jer već čitav sat nije bilo delenja hrane.

I tako mir u prirodi sve opušteno, uživa, jer momentalno niko ne kosi nekom tandrljivom mašinom koja razvija buku od cirka 100 decibela, niti prepravlja krov ili nabija eksere u drvo. Što bi se reklo seoska idila.
Kad ti se nešto nakomršti.

Dolete neki crni oblak, sve se zamrači…

Poče da treska i da se sve drveće, trava, cveće buni i brani, povija od iznenadnog vetra. Ono starije drveće još i odoleva vetru, a ove nove sorte krckaju i lome grane gube plodove, čupaju se i ruže iz korena

I buljeći i slikajući nebo, pokisnuh do, da budemo fini, do gole kože. Pa veruj ti posle u prognoze vremena…

Jedem…
Kažu da si ono što jedeš.
Za ručak sam jela “svežeg“ lososa ulovljenog u doba Jure,
a za večeru ovu sa slike.
Da li mi se smeši dinosaurus, ili sam zbog količine hrane, više kao ova lepotica na slici??

Suseda iznad mene usisava kuću Boingom 745
Pišem zalepljena za plafon.
Nije što usisava, nego me strah što će biti kad ga isključi.

Jabuka…
Stigle je godine.
Na njenim granama odmaraju se vrapci, golubovi vrebaju gde su koke da im dodju na ručak.
U hladu se smestio mravinjak, cvetovi koji ne vole sunce.
Kad je čula da je hoće poseći i zasaditi novu mladicu, slomila je jednu granu i udarila susjeda po glavi. No, što si on umišlja da je mlad, ta ona ima tek 50 godina. Za inat se okitila cvetovima, pozvala pčele ose i neke čudne bube na žurku.
Male jabučice se zametnule…
Susjed pokleknuo pred njenom snagom i upornošću. Mladicu zasadio na dno bašte, a nju namazao krečom,očistio od suhih grana i ostavio da živi…
Ne znam da li je trebalo prijaviti susjeda, ili možda jabuku zbog zlostavljanja u porodici, ali što je tu je. Susjedu čvoruga na glavi prošla, a biće i jabuka u jesen…

Ljubav…
Ljubav ah ljubav.
Ljubav je najvažnija stvar na svetu, odmah posle nogometa kazali bi muškići. Odmah posle moje dece, kazale bi ženskice.
Proleće, cvrkuću ptičice, cvetići otvaraju latice, pčelice lete. Idila.
Oni prostaci vole novac. Hm, neko reče, Ako zastupate mišljenje da novac nije sreća slobodno ga se otarasite šaljući ga meni.
Neću da volim novac. Napred ljubav, napred cvrkutanje, latice, sunašce. Dole prljavi novac.
I krenem ujutro kupiti doručak i nešto za ručak. Malo mi je neugodno bilo reći blagajniici u samoposluzi, volim te, ali ljubav je ljubav. Pozvala je obezbedjenje i uzeli mi korpu sa namirnicama.
Ne razumeju ljubav.

Krenula sam u neki muzej, a pre toga na kavicu sa prijateljicom. Naručila sam expreso i jedan božanstveni kolač pun kreme, pa preliven čokoladom. Počela sam kelneru, koji je došao uzeti prljavi novac, objašnjavati kako je proleće, i sve je spremno za ljubav, kad sam osetila oštar bol u kolenu. Prekinula sam baladu ljubavi, i sagla se u zadnji čas izmakla drugi udarac ispod stola. Prijateljica je šištala
-Jesi li normalna, šta to govoriš??
-Ljubav-pokušala sam da objasnim. Nije me razumela nego je rekla da ako tako nastavim neće više izlaziti samnom medju normalni svet.
Pokušala sam taj dan više puta dobiti nešto pomoću te magične ljubavi, ali sam očito promašila planetu. Ovde svi se dive i klanjaju božanstvu zvanom NOVAC.

Ljubav, ah ljubav, nežno osećanje koje pokreće svet, ali više onako virtuelno, u snovima, maštarijama.
Ovi prostaci svi traže konkretno, novac, ili prošetaj dalje…

Gledam ja nju, gleda ona mene.
Ona zgodna, lepa, lepa, ono baš, baš sve kako treba.
Vidi ona da joj se divim, oseća, pa se pravi važna. Došla iz inozemstva i ne primećuje plebs. Alpi, ili neka druga planina gde su skijališta, ne znam, ali preplanula je, uf…ne mogu da je gledam koliko je zavodljiva. Isturila batake, kao da će na naslovnicu bloga, zarumenila se, izaziva.
Malo mi neugodno, uvek sam bila protiv, klela se da mene niko neće ubediti da je to normalno. Ma, sve neke bedastoće, ima da je odvedem kući, pa kud puklo da puklo. Ona druga ja, odvraća me od zla u stilu šta će narod reći. Neka kaže što ko hoće, ide samnom…
Nema ubedjivanja, grabim je, idemo kod mene.
Ona mirna, ćuti, pušta da je nosim.
Primičemo se već vratima, ja osmeh od uha do uha. Moja je.
Tras –bum
Ruka u džepu ne izvlači novčanik… Zaboravila sam ga poneti.
Ne dadoše mi je.
Izadjoh iz radnje pokisla, a moja draga, pečena koka, osta da čeka nekog boljeg platišu…

Samo još jedna od mojih Sinki priča u kojoj treba pogoditi o čemu se radi.

Opasna je ta genetika.

Dosta tih briketa i zdrave hrane. Nisam ja vegetarijanac.
Zvaću u pomoć, ne društvo za zaštitu životinja, nego dedu.
Možda je Albijev deda polarni medved, ali moj je strašan tigar.
Dedaaaaa…

-Ko ne da mom unučetu da jede??

Danas sam malo prošetala gradom i upala u problem.
Hoće prijateljica da kupi nameštaj za dnevnu sobu.
-Čvrkaj na internetu ima sve i donesu u kuću
-Ja bih da prošetamo, gledamo izloge, popijemo kavu.
-Dobro, odosmo u srednjevekovno kupovanje. Lepo vreme, sunce, i klaj, klaj, nas dve po radnjama, razgledamo. Nema više onih klasičnih radnji, ali nešto naletesmo. Hvali prodavac svoju robu
-Lepo, udobno svih boja, materjal koji poželite. Dvosed, trosed, fotelja. Može da sednu deset ljudi bez problema.
Nas dve se pogledasmo. Što jeste, jeste, nameštaj je lep, ali gde da nadjemo deset ljudi bez problema??

Petlić…
Što ti je život. Mlad sam, lep, pun snage.
Badava, koke se okupile oko glavnog petla.
Očito je vlast najjači afrodizijak.

Pčela malo, a cvetića kruške puno.
Meca njuška od rana uranka,
Kad će zamirisat kruška karamanka.
Samo da ne naleti neki trut i započne ples zavodjenja.