AnaM

Gledam ja nju, gleda ona mene.
Ona zgodna, lepa, lepa, ono baš, baš sve kako treba.
Vidi ona da joj se divim, oseća, pa se pravi važna. Došla iz inozemstva i ne primećuje plebs. Alpi, ili neka druga planina gde su skijališta, ne znam, ali preplanula je, uf…ne mogu da je gledam koliko je zavodljiva. Isturila batake, kao da će na naslovnicu bloga, zarumenila se, izaziva.
Malo mi neugodno, uvek sam bila protiv, klela se da mene niko neće ubediti da je to normalno. Ma, sve neke bedastoće, ima da je odvedem kući, pa kud puklo da puklo. Ona druga ja, odvraća me od zla u stilu šta će narod reći. Neka kaže što ko hoće, ide samnom…
Nema ubedjivanja, grabim je, idemo kod mene.
Ona mirna, ćuti, pušta da je nosim.
Primičemo se već vratima, ja osmeh od uha do uha. Moja je.
Tras –bum
Ruka u džepu ne izvlači novčanik… Zaboravila sam ga poneti.
Ne dadoše mi je.
Izadjoh iz radnje pokisla, a moja draga, pečena koka, osta da čeka nekog boljeg platišu…

Samo još jedna od mojih Sinki priča u kojoj treba pogoditi o čemu se radi.