Probudila se sa osmehom, mazno protegla i skočila pod tuš. Zapevala je iz sveg glasa dok joj sused nije zalupao o zid, dreknuvši.
-Tišina došao sam iz treće.-
Samo je popila kavicu, navukla traperice kolebajući se da li da uzme i pulover, a onda se isprsila, navukla jaknu i izašla. Dan prekrasan. Sneg se otopio, samo neka zaledjena barica svedoči o noćašnjoj hladnoći. Šetala je bez cilja razgledajući radnje. Do sastanka sa prijateljicama ima vremena. Onda ih je ugledala. Par cipela sa vrtoglavo visokom petom ju je pozivao. Zastala je, neodlučno. Prebirala je u glavi koliko novaca ima, koliko je minus na kartici, obaveze. Cipelice su joj mahale. Mora ih imati.
-Molim vas one iz izloga, da probam, zatražila je od prodavačice.
Prodavačica je pitala za broj, izgubila se u magacinu i donela joj kutiju.
-Ove su kao stvorene za vas.
Gledala je cipele, gledala prodavačicu, cipele su bile bez peta, ravne, cipele za štrapac.
Bacila pogled na ogledalo koje joj je vraćalo odraz.
Izletela je iz radnje. Uletela u kuću i stala pred ono ogromno ogledalo koje je vikalo, to si ti, to si ti. Nagla se malo, ne vidi najbolje, i tad joj je istina skočila u lice. Ona ima bore… ima bore… ima bore. Ona je najnesretnija na svetu. Brodovi su potonuli, njen život je završen. Satima je utučeno sedela, gledala prazno u daljinu i tugovala…
Mobitel joj je dugo zvonio. Kad se odazvala bio je to neki tudj, neprepoznatljiv glas. Prijateljica je samo viknula.
-Dolazi, Nora je stigla.-
Pokušala je da odbije, ali je bila apatična, pa je bezvoljno rekla
-Dolazim.
Smeh je dopirao iz kavane. Neko je nešto pričao, svi su se smejali i upadali jedan drugom u reč. Naravno, Nora, ona uvek da štimung. Ona ju je prva i ugledala.
-Dolazi, gde si do sada, sedi, umrećeš od smeha kad ti ispričam šta mi se dogodilo. Moram ti se i pohvaliti, znaš… Bujica reči, radostan smeh i čula je reči Nore
-Život je predivan. Danas mi dodje da zagrlim celi svet. Pomislim neki put, kome sam toliko dobro učinila da sam toliko sretna.
Prilazila je polako, gledala Noru koja joj je dobacila.
-Daj ne gnjavi, o’ladi se kava. Sedi pored mene, samo malo da pomerim kolica. Napravite malo mesta, moja kolica traže više prostora.-
Spretno manevrušući, Nora uglavi svoja invalidska kolica izmedju susednog stola i stolica i nastavi priču. Salve smeha su je prekidale.
Nismo svesni šta imamo, tugujući za izgubljenom mladosti, partneru koji nas je prevario napravivši nas magarcem, novcu koji nam je neko ukrao ili nekom materjalnom stvari koju si ne možemo priuštiti… Ne pomislimo koliko smo sretni sa onim što nam je dato.
3.12 Medjunarodni dan posvećen osobama sa invaliditetom
Post posvećujem mladiću iz Splita koji je vozeći motor zakočio da ne udari u kolica sa majkom koja je prelazila na crveno. Ostao je paralizovan. Njegov smeh i viceve čujem kad mi se učini da želim nešto što ne mogu imati ili što je zauvek prošlo…
Hvala mu što me je naučio da cenim život.
