Lipa…
Bio je lipanj.
Mesec je po meni dobio ime.
Možda slučajno, možda namerno, ali sve se dogodilo tog meseca.
Sunce je pržilo tog dana. Raširila sam grane, lišće je titralo, štitila sam svojom senom neke ljude koji su žučno raspravljali. Iz dečijeg vrtića čuo se žagor dece i glas vaspitačice. Neko je pokušao da parkira auto u moj hlad, niz ulicu prolazio je traktor. Malo dalje grupa ljudi čekala je autobus.Sve je bilo uobičajeno.
Bila sam lepotica sela.
Kažu da moji rodjaci žive nekoliko stotina godina, pa sam ja mlada sa svojih šezdesetak. Bila sam u vrtu, a onda nekim planom ulepšavanja sela pomerili su ogradu i stigla sam na ulici, a da nisam se ni pomakla sa mesta. Postala sam društvena, a ne privatna i mislila sam da sam napredovala prema onim sirotim stablima voćka koje su ostale u voćnjaku. Stablo mi je debelo, jedro, lipa sam od onih starih sorti, domaćih, koji dugo žive i postaju sve raskošnije i raskošnije.
Raširila sam grane na sve strane. Moji cvetovi u proleće, u lipnju, širili su miris, opojan, slatkast, miris koji izaziva sanjarenje u noći… U vrelim letnjim danima u mom hladu su se odmarali oni koji su došli po decu u vrtić. Golubica je svila gnezdo u mojim krošnjama, a mačak je znao da se zaleti sa ograde na grane.
Meca je volela da se slika samnom u pozadini, tako je slika bila lepša.
Ako bi se neko malo zakašljao, odmah su mu ponudili moje plodove za čaj i čudili se što nije nabro i osušio kad je bilo vreme.
Svi su me voleli, skoro svi.
Činila sam dobro ljudima, a ništa od njih nisam tražila.
Ja sam dobrica, koja nikome zlo i ne pomisli. Krila sam mnoge tajne koje su šaputali zaljubljeni pod okriljem mojih grana, služila sam kao mesto sastanka poslovnim, zaljubljenim, ljudima koji se trebaju naći. Samo bi rekli u sedam pod lipom, i znala sam, doćiće kod mene.
Postala sam obeležje tog prigradskog mestašca.
Zašto su ljudi došli jednog dana sa nekim mašinama, sekli mi granu po granu, ranjavali drvo, srž moga života? Bolelo je. Grane su padale, još nezreli plodovi prosipali su se neobrani i polako venuli. Lišće je prvo pokleklo. Ostalo je samo drvo, a onda je lagano, kao u nekom filmu i ono leglo na ulicu.
Zašto ste me ubili?
Bila sam zdrava, činila samo dobro i mogla sam još godinama živeti.
Danima je dolazila golubica tražeći svoje gnezdo. Stala bi na žicu, gledala negde izgubljeno i gukutala tužno. Da li je nekoga dragog izgubila? Možda se neki tić nije povukao na vreme, možda njen golub ne zna naći puta do svog gnezda. Nadam se da negde gradi novo gnezdo, negde gde ljudi ne ubijaju prirodu, ne mrze je, nego je neguju…nadam se…
Zelenilo napušta gradove. Ostaje beton.
Ljudi, možda će vam taj beton, asfalt i sve što radite doneti kiseonik koji dišete. Ne znam.
Možda je sad lepše, ali ja sam samo drvo ne razumem vas…
Možda jednom dodje neko vreme u kome ljudi shvate da su deo prirode i ako je unište, uništiće i sebe…možda…
Svatko sebe vidi idealno, zar ne.
Kad bi svet mogao da me vidi mojim očima. Zato nastavak čitajte u sledećem postu…
ont>
