AnaM

utorak, 26.07.2016.

Knedle sa šljivama


Bezbrižno ćaskam s prijateljima i počnemo neku šašavu igru. Tko izgubi mora napraviti nešto što ne voli raditi. Smijemo se mi, peckamo, i naravno, zna se tko je izgubio ... meca.
Šljiva rodila ove godine, pa se grane povile do zemlje prepune roda. Nije loše voće, ali na listi voća, nije mi u prvim redovima.


Dobila sam zadatak napraviti knedle sa šljivama.
Te knedle su mi posebna priča, ne volim ih ni na slici. Kao curica dolazila sam baki u posjetu i ona bi govorila
-Krv nije voda, vidjet ćete odakle je naša meca.
Oprosti Teuta, ali po knedličkama, izgleda da nisam ponela ni kap krvi predaka po očevoj strani.
Mama me je štipala ispod stola, a meni su suze kao vodoskok vrcale. Znala sam što sleduje za ručak. Na tanjuru ispred mene bi se pojavila ogromna knedletina, Triglav je sićušan prema njoj. Stavila bih komadić u usta. To se ljepilo za nepce, mlako, gnjecavo, neukusno i kao za inat nije htjelo protrčati u želudac. I da je protrčalo, morala bih trpati dalje. Onaj umak okolo sam odmah pojela, fin je, ali ona nesretnica se svima smanjivala u tanjuru, a kod mene je rasla. Na kraju sam bila izbačena, i kažnjena što ne jedem uz opasku da ne znam što je dobro. Sretna sam izjurila van. Te knedličke su me i dalje pratile kroz život. Kad god sam negdje pozvana na ručak, meni u čast su pravili knedle kao kulinarski vrhunac.
Dogovor je dogovor i krenem praviti knedle.
Vrtim Google, tamo se svi oduševljavaju komentarima kako im je divno uspjelo i žao im što nisu pravili duplu dozu. Ipak, držim se ja starog maminog recepta i počnem kuhati krumpir. To je bilo prije tri dana, kad je temperatura zraka bila +40, a u kuhinji od one pare sigurno 150. Tlak mi je padao, a ja skupa sa njim. Sad shvatam pijance kako im je kad kažu vrti se cijela planeta.


Smandrljam je to, nekako i sad treba istanjiti, ali nemam sa čim. Piše u receptu da iskusnije domaćice samo štipnu malo tijesta iu njega ukeljaju šljivu. Pogledam lijevo, desno, nigdje te iskusne, uzdahnem i počnem štipati tijesto. Sretne štipaju na morskoj plaži nekog galeba, ali šta ću ...Ona šljiva se uvija oko tjesta i ulazi kao crv u jabuku.
Onako kao kroz san, sjećam se da su te knedle bile kao omanje ping pong loptice.
Poredjam ih kao vojnike, i sad ih treba ugurati u vrelu vodu. Da li ih sve bacim zajedno, ili elegantno jednu po jednu ??
Druga varijanta mi je sigurnija. Loptice skaču u vodu više kao medvjedi koje netko gurne,nego kao gracilne balerine. Svaki put zažmurim da mi vrela voda ne prsne u oči. Treba kuhati 10 minuta do pola sata. Slikam ti se u recept ... Najzad počnu isplivavati, "tajm" za vađenje. Sa čim ?? Šeflja ih dobro šćapi, ali što sa vodurinom ?? Snadjoh se nekako s onim spravicama koje svima vise na zidu više kao ukras, a menei kao spas od kuharskih užasa.
Poredjam ih u zdjelu, sad se trebaju kupati u mrvicama s maslacem i šećerom i dodati cimeta, ako ga imaš ... Ja nemam pojele ga jabuke u štrudli.
Ne izgledaju loše, samo i one ne vole ping pong igru pa se spremile za nogomet ili odbojku. Svaka je natekla kao slon.
Sad, mogu birati, sujeta mi kaže da očekujem pohvale, a zdrava pamet da kaže bolje da ne valja, nećuto više nikad spremati ...
Sujeta je pobijedila i ja pobegla u civilizaciju, jer to jesti bilo bi ipak previše. Uostalom tko od kuhara očekuje da jede vlastito jelo ??
Sad mi javljaju, moram to ponovo napraviti, čim se vratim…cry

- 11:25 - Komentari (44) - Isprintaj - #