AnaM

Možda se dogodilo, a možda i nije, a moglo je...

Mama je nešto spremala po sobi, a curica se igrala s medom.
Prvo su u mašti šetali po parku, ali soba je bila malena, pa je i šetnja bila kratka. Onda su sjeli na pod i pričali neke svoje tajne. Medo je šutio i curica je pomislila da ga boli grlo. Uzela je bakine očale, stavila ih na vrh nosa, našla negdje veliko gumb i strogo rekla medi
-Ne diši ... sad kašlji, ne diši ... taaaako ...
Očito je meda bio jako prehladjen i trebalo je odmah mu dati lijekove.
Uzela je stolicu, popela se na nju, pa pružila ruke da dohvati tatinu torbu s lijekovima na polici. Uf, što je visoko, a meda je bolestan.
Znala je da se ne smiju dirati lijekovi, ali ovi su za njega, tata liječi kuce i mace, i one druge životinje koje žive na selu.
Uzela je sa stola čašu s vodom, izvadlia lijekove i pružila ih medi. Meda nije htio piti. Možda su mu bili gorki, a možda zato što su mu usta bila ušivena, tek nije nikako mogao popiti lijekove.
-Vidiš, moraš progutati to. Začepi nos i zažmiri, biće ti lakše i odmah ćeš ozdraviti.
Meda nije htio nikako poslušati i curica mu je pokazivala kako se to radi. Progurtala je jednu tableticu, pa još jednu, pa još jednu. Tog trenutka je ušao njen bata u sobu.