Školu nisam volila, ali sam poštivala.
Kad su se pojavile ove kutijice preko kojih možeš gvirnuti u cijeli svijet, oduševila sam se. Nisam znala ni kupiti to.
-Za što ti treba kompjuter ?? On može sve i ovisno od toga kupuješ ga na dijelove.
Odmah sam pomislila na glačanje koje ne volim ni na slici vidjeti, pranje sudja i neke slične mogućnosti, srećom, šutjela sam.
-Za što ti treba ??
Šutjela sam kao zalivena, jer nisam znala za što mi treba.
Naravno tu su i oni koji sve znaju, programeri. Kad ih nešto pitaš govore nekim nerazumnim jezikom i kao tele buljim u objašnjenja. Kad nešto pokazuju, samo frr, frr, i sve mi je jasno, kad odu, buljim, i pritišćem enter, enter, dok se sve ne zablokira.
Sjećam se kad je prvu sliku trebalo postaviti
-To Je lako ideš na neki sajt tamo staviš sliku, i zalepiš gdje hoćeš.
Otišla sam, nije da nisam, pritiskivala sam da sve pristajem. Da sam tako yes, yes, ranije govorila na svako pitanje imala bih sad djece za cijeli nogometni tim. U čekanja sam držala škare da odrežem i ljepilo da zalepim ... nisu mi trebali, samo copy i paste i naravno enter. Enter je tu, ali ova dva sam jedva našla i to slučajno. Bez tog enter pravi programer ni u zahod ne ide. Ne treba reći da je post ostao bez slike.
-Uči, samo uči, to je lako.
-Gdje, večernje ne postoje, a domaći odgoj je tu potpuno zatajio.
Sjećam se koliko su gnjavili matorci da se mora jesti sa određenim priborom, koje sam packe dobila za pogrešno postavljen sto, a na kraju se sve pojede i sa vilicom koja je lijevo i desno. Nazdraviš lijevom, kao i desnom rukom, iako sam ja govorila da je to od srca ... Tako se ne radi. Sve je to badava, i dana danas me muka hvata od škampi na buzaru i onog pribora, a dobri ... uh ... Na što ličim ja i okolina poslije intervencije kontinentalnog jedaći škampi bolje da ne znate.
Tako je i sa tom čarobnom kutijicom. Volim, poslije sam čula da se to zove guglovati, jer ti on, g.Google sve kaže. Možda sve kaže, ali svašta i pita dok me ne sludi potpuno. Zato se držim svoga yes yes, i enter, pa tko duže može.
Na blogu.hr s ovacijama dočekam svaku novinu i slikice same skakuću. Neki put malo strše, neki put malo više, ali tu su. Zadovoljna ja zadovoljan post.
I sve je dobro bilo dok se nije pojavio g.Bug. Svi su o njemu sve znali. Kod mene nije htio da dodje, nisam njegov tip.Pitala bih ja, ali koga. Na Googlu izbaci za 043sek 450 milijuna odgovora. Idi begaj, tko bi sve to pročitao. Mora da je g.Bug popularan.
Zamišljala sam ga kao gospodina s navučenim šeširom na crne oči, koji vreba iz mraka i ... i ... Što i pitam ja.
-Ne pitaj, strašno ??
Počnem ja izdaleka da gvirkam na tog mračnog tipa koji nešto radi iz potaje, a svi osim mene znaju što.
Kad sasvim slučajno otkrije mi tajnu ti-grica komentarom.
G Bug voli čvarke i srijemske kobasice pa dolazi u hladnjak i jede ih. Voli samo najbolje. One bolje postove, duge kao kobasice, obožava, a gricka i manje kad su slatki. Malo mi i nije pravo što kod mene ne navrati bar na kavicu. Tješi me da ne jede ni sve topove, samo one pikantne. Mlade ne voli, pa ga na freshici nema.
Oni glavni, admini i admaxi kažu da to blogeri izmišljaju.
Tko zna, možda su u pravu, a možda i nisu.
Tko bi ga znao, na blogu nikad nije dosadno, uvijek se nešto događa.
