Zvrrrrrrrrrrrr ... zvrrrrrr ... muuuuuuuuuuuuuu muuuu, dinge donge , jurim otvoriti dok se ne onesvjesti cijelo susjedsvo od mog milozvučnog zvonca.
Susjeda, nije ona od Fifika, nego mama od nekog Pafike.
-Joj susjeda draga, zbuni me zvonce, a kako vi danas divno izgledate, kažem ja, svaki dan mladja i ljepša.
Oprez!
Znam, odmah mi je jasno, treba joj nešto žestoko. Komplimenti za šalicu šećera bi bili manji. Čekam ja, oprezno, smješkam se, ali onako kao Mona Liza.
-Vi ste jako pametna ženska i čujem pišete na blogu, učevna što bi se reklo. Imala bih jednu malu molbicu za vas.
Hmmm hmmm, učevna, pogledah žaleći što nemam naočale na nosu da djelujem ozbiljnije.
-Što treba ??
-Sitnica, sitničica, ma skoro ništa, ali.
-Da, da ??
-Pafika, sunce moje pametno, dobio zadaću, a nema vremena napisati je, pa ako vam ne bi bilo teško. Ne bi vam bilo badava.
Ono zadnje pokoleba moj čvrst karakter, ali još kao pregovaram.
-Ako ne može on napisati, što mu vi ne pomognete. I vi ste stručni, imate diplomu i doktorat, pa mislim…
-Susjeda, draga, to se ne smije dirati, magistrirala sam ja, ne doktorirala, muž bio pri parama, nešto uspješno povoljno nabavio pa prodao, pa ja znate da ne budem neuka kod takvog muža nabavila dipolomu, ali i učila sam, ma, muka, nije to lako, ne znata vi kako je, tri dana sam spremala ispit.
-Jeste, ne znam, meni godine trebale, ali nije svako tako pametan.
-I ja to tvrdim. Nego tema je: Ja jedan dan na vlasti.
Vlast je slast, bolja nego mast, uvrte mi se odmah u glavu i počne zujati kao dosadna pjesmica. Ode susjeda, a ja ostah izabrati ministarstvo. Računam to je prava vlast, a možeš i birati što ti najbolje paše.
O čemu pisati, pitam se ja.
Prosveta, otpada, jer bi trebalo napisati zadatak i postati štrajk breher. I zanimanje za plašljivce. Nekad su se tresli učenici pred profesorima sad je obratno.
Ministar zdravstva nije loše, ali on mu dodje više kao ministar propagande, stalno nešto preporuča i savjetuje, a pare za liječenje traži sakupljanjem dobrovoljnog priloga, a narod baksuz, kako je vidio da taj novac se obično slije u nečiji džep, ne daje više, a ni manje.
Ministar poljoprivrede je simpatično, osobito ako sve znaš o otrovima koji se u prvoj generaciji ne primjećuju, a za poslije, baš te briga, doćiće netko drugi.
Nije loše ni ono ministar policajac, taj sve redom hapsi, i poslije piše svašta u novinama, pa raste popularnost ministarstvu. Nikad se ništa ne dokaže, pa u najgorem slučaju dobije nanogicu (to je narukvica koja se stavlja na nogu, i skuplja je od one ručne od briljanta, ali se uvelike kupuje)
Vanjsko ministarstvo mi nije jasno. Da li ono djeluje za one izvana ili za one unutra. Neće biti za te druge ima neki unutarnji ministar. Ti ministri su više kao neke bolesti, onaj prvi ministar kožnjak, a drugi internista, sve zna, a ništa ne može uraditi. Nisam tu neki znalac, idemo dalje.
Ministarstva koliko voliš, a ja nikako se opredijeliti. Kad ih vidim onako u gomili poredane ima ih, nije da ih nema. Kad gledaš rezultate i napredak, ne znaš gdje da pogledaš, sve sami rezultati, kao u ribolovca kad se vrati s pecanja. Mislim ja mislim, i setih se, ministar bez fotelje, ili tako nešto, znam samo da je bez nekih obaveza, čini mi se ima ipak tu fotelju, ali ima i dobru plaću. Kad kažem dobru plaću, mislim na ono što kao kobajagi prima, ne na ono stvarno što ima.
Šutnuh ja ta ministarska mjesta, znam, ja ću premijer ili predsednik.Jedan dan, jedan dan. Bolje jedan dan siromah, pardon predsjednik skroman, nego cijeli žeivot bogat, to jest, običan plebs. To mi se najviše sviđa. Stalno se slikaš, sa TV se ne skidaš, sve što uradiš je za dobrobit naroda, a ti skroman i ništa nećeš.
I nakitih ja jedan dan kao prvi u državi.
Promašena tema, dobi jedinicu Pafika, a samim tim i ja ne dobih honorar.
Trebalo je pisati o turizmu i propagirati prirodne ljepote zemlje i tako ojačati jedino što još nije prodano, pa na brzinu uzeti koju paricu. Ministar za turizam, šta li on radi nije mi jasno. Nekad su bili poznati radnici turizma, ali nisu se zvali ministri nego galebi. Nakon nekog vremena izvjesne plave nacije postadoše smedje zahvaljujući dobrim turističkim radnicima ...
Kad nešto razmislim, ispade da su sva ta silna ministarstva slična galebima. Lete visoko, zanimaju ih stranci, a kad zima dodje pritaje se uz domaće i čekaju uzdrhtala srca nove nade i spremaju vrela obećanja za naive. Nisu više naivni ni slikari naive, a kamoli ostali...
