poznanik ...
Svi idu u muzeje, slušaju glazbu i muvaju se po modnim revijama. Kad voziš muzejski auto, kao ja, najčešća destinacija ti je automehaničarska radionica, a dvoumiš se izmedju šarma autoelektričara, auto limara i ostalih autopopravljača.
I tako stojim ja tek drugi put ovog tjedna kod autonekoga i dok ja gvirkam u podignutu haubu, on gvirka u moj tanki novčanik. Oboje nezadovoljni onim što vidimo.Treba nešto se strašno raditi, ali nikako mu se ne dopadaju simptomi koje opisujem, i ne može postaviti dijagnozu.Gundja, koliki je to posao i mrda glavom. Meni ga bi žao, jadničak, ali da je slastičar ja bih naručila tortu, da je doktor, pobjegla bih od njega, a on što izabra zanimanje koje meni baš stalno treba.
I u toj gužvi lupi mene netko po ramenu.Zahvaljujući inerciji, moja glava lupi u haubu, hauba se zatvori i pade na neku krpu podmetnutu da drža poklopac.I još mi naljuti majstora
-Što ne gledaš gdje udaraš, mogao si mi alat prosuti.
Onaj pet para ne daje, nego odmah kao navijen.
-Zdravo AnaM. Gdje si ti, sto godina te nisam vidio.
Poznat mi nešto. Nacrtala bih ga kad bih znala crtati, ali ne liči na čika Glišu. Kaže mi ti, znači dobri smo. I tu ja napravih fatalnu grešku. Osmjehnuh se, kao znam ga
-Kako si ti ?? Kako tvoji, kako supruga ??
Svi imaju neke svoje, oni zgodni imaju obavezno i supruge, mislim, i opet ja pod haubu. Ne da se poznanik.
-Eh ... Znaš kako je ... doktor ...
Auuu… zabrljala sam, samo da je živa ta supruga. Napravih ja paćenički izraz lica
-Što se može, događa se, sudbina, moralo je.
Uhvatih se ja za sudbinu, jer kad je loše svi je se sijete, okrivljuju je. Kad je dobro, nitko i ne pomišlja na tu sudbinu, računa njegova je to zasluga.
-Kako moralo, ona meni to da napravi ...
Srećom majstor prekide diskusijui posla me u radionicu da potpišem papire. Kao da je kirurg, pa sad potpisujem da sam ja kriva ako pacijent, to jest auto ne preživi intervenciju.
Prodje dva tri dana, prodajem ja kondome, gaće za bebe, mlijeka i dudice, poneko kupi i lijek, ali me nagrdi zašto mora plaćati kad je pošteno radio cijeli život, uplaćivao ... i znate već što sve pričamo onima kojima možemo. Onima pravim krivcima samo se smeškamo i zaokružujemo na glasačkim listićima vjerujući, da će ovaj put biti bolje.
Moj poznanik, za koga pojma nemam tko je. ispriča mi svašta kako ga je žena ostavila, i kako ga je prevarila i kako je mijenjao stan i kako mora jednom sve da mi ispriča. Još bi on pričao i žalio se, da ga jedan rmpalija ne uhvati za vrat i izbaci iz ljekarne.
Prodje opet dan dva, evo njega s istom pričom. Pohvatala sam već neke konce, znam svašta o njemu, samo ne znam odakle ga znam.Pitam kolegice znaju li ga.
-Što pitaš mene, on te stalno traži, vidi se da ste dobri prijatelji.
Kad ga vidim, muka me uhvati, ne zbog njega, na mene. Što li mu ne rekoh odmah ga se ne sjećam.
I tako je to trajalo, a trajalo bi još, da ja opet ne poletih kao june pred rudu. Dodje on u apoteku s djevojkom, a ona kao mis univerzum, a proporcije kao da je upravo došla od kirurga plastikanera.
E, neću sad zabrljati. Ma, znam, pričao mi je, obitelj, žena, dijeca ...Rećiću mu nešto ugodno, kao da mi je fejsbuk prijatelj.
-Ćerka liči na tebe, ljepotica.
Ispostavilo se da to nije kćer, nego neki vezista, mislim nisu u braku, a nisu ni kave prijatelji, nego su u vezi..Smrtno se uvrijedio. Nikad više nije došao i ja ne saznah dugo tko je.
Kad se najmanje nadaš, pronadješ što ne tražiš.
Odem ja u poštu predati neke knjige, i on na šalteru. Gleda me uvredjeno i službeno mi završi posao. Meni pade kamen sa srca, znači računa da smo prijatelji, a kako i nismo, svaki dvadesetak dana vidi sve moje račune. Zna o meni više nego ja sama o sebi.
I tako završi ta zavrzlama, ali nikad više reći nekome da ga poznam ako ne znam gdje ga strpati ...I što volim kad mi neko smjećeći se prilazi, zna mi ime i kaže
-Znaš li ti ko sam ja??
