AnaM

Rekli bi, sto kao sto, gde je tu priča??
Ne znam, ja sam je videla...

Na Karlovom mostu se za stolom sviralo...



Neki stolovi se plaše zime...



Za ovim su sedeli huligani...



Nekad su ih pravili od mahagonija.
Sad je to samo prošlost. Neko klaže starina, neko krš i lom.



Neki stolovi su interesantni samo dok je na njima hrana...



Neki su zaboravljeni i željno očekuju proleće...



Karlove Vari sa privlačnim stolovima očekuju pivopije...



Najlepše je kad stigne proleće, šator se raširi i uživa se čekajući da kavica provri...

Priroda je stidljivo pokazala svoju lepotu rasipajući cvetove marelice, šljive, najavljujući proleće...




Tu su i ljudi rešeni "pomoći" prirodi i "ulepšati" je...







Tu su i čudni cvjetovi ljudskog prostakluka...



Priroda se naljutila i poslal ptičice



Prva opmena.
Ako se ne popravite, vratiću vas malo, samo malo nazad, vidjećete nisam ja tako dobroćudna kako mislite...
Kad malo razmislim, već pokazujete ko ste

Obožavam te, ali nemam metlu da to i dokažem...

Preko sedam mora i sedam gora u zamku mašte i snova živela je princeza.



Svako jutro kad otvori oči trči do svog kompjutera da vidi nije li joj pisao neki princ. Princ je ili izgubio pasword, ili je u mejlu dodao jedno slovo više, tek njoj se nije javio.



Mala princeza bi obrisala suzu, otrčala na fejsbuk i tamo ćaskala sa nekim divnim likom koji joj je obećavao kule i dvorove, ali kad mu je naišla žena i pogleda šta piše, samo je nestao raspršeći se u elektrone kao balon u svemiru.
Princeza je primetila da u virtuelnom svetu ima puno princeza koje i nisu baš plave krvi, čak i ne znaju šta to znači, ali njoj to nije smetalo. Govorila je da je važno da čovek ima dobru dušu i da ume da voli. Problem je nastao kad je primetila da su svi u tom virtuelnom svetu divni, lepi, pamrtni, ma sve genije do genija i svi umeju da vole, na rečima.
Sad joj je još teže bilo da izabere.



Setila se princeza one narodne da probirač nadje otirač i brže bolje poklonila je svoje srce prvoj žabi na koju je naišla. Znala je ona za tu priču o poljupcu i pretvaranju žabe u princa.
I…
Poljubila je žabu, ali ona nikako da se pretvori u princa. Eno je, još uvek ljubi žapca a on samo krekeće kre…kre…

Narodni muzej godinama zatvoren, dobio je neke skele, ali novac nije.
Za razno razne, sumnjive, tandrmoljke uvjek se nadje, ali kome treba kultura??
Na semaforu crveno. Kultura stoj, ostali napred.



Knez Mihajlo poručuje
-Tamo su pare, ali na konju se sporo stiže, a džipove voze oni koji odlučuju , pa brže stignu da kažu NE.



Branislav Nušić se osmehuje
-Ovakve smejuruje u moje vreme nije bilo. Šta kažete, 0,2 % za kulturu, za 1% nemate kvorum??



Kultura sporo kaska, teško da će uskoro galopirati...

Stajala sam mirna, hladna nezainteresovana. Sunčevi zraci obasjavali su sobu. Buket cveća bio je na stolu, boca vina, dve čaše…
On je ušao, nestrpljivo pogledao po sobi. Sve je bilo u redu.
Pogledao je prema meni, saučesnički se osmehnuo, namignuo i dotakao me nežno. Osetila sam da se palim, ali on me je odgurnuo.
Nisam reagovala. Nije upalio žar u meni.
Čekala sam ga.
Večeras…večeras će doći, neće moći bez mene… Goreću kao uvek pod njegovim pogledom…
Uveče je došao…šuškao je oko brave… sa smehom je širom otvorio vrata… sa njim je bila neka devojka. Nisu me primećivali… Ona je dotrčala do balkona… širom otvorila vrata… svetla grada milovala su njenu kosu. Prišao joj je sa ledja i počeo da ljubi u vrat.
Čekala sam da me primate.
Nadala sam da će bar devojka doći do mene, dotaknuti me.
Nisu me trebali… muzika je negde svirala…
Ove noći ostaću bez sjaja, neću širiti svetlost po sobi… ne treba im ta mala sijalica u uglu sobe…

Hvala na ideji teta Ivani sa postom Valentinovo...puj!



Praznik zaljubljenih koji najviše forsiraju trgovci onih gluposti koje kad dobiješ ne znaš što ćeš sa njima. Tu su neka srca, jastučići, kutijice u koje ne možeš staviti ništa, medvedići, kuce i mace, ruže u svim bojama, parfemčići od Kineza, neke karte sa dobrim željama i tisuću sličnih tandrmoljaka.

Mnogi kažu, ne trebam Valentinovo, hoću romantiku svaki dan, a onda ipak sa smeškom čekaju i nadaju se nekom poklončiću, tek da se mogu pohvaliti pred prijateljicama.

Obožavam Valentinovo. Nekoliko dana pred taj važni datum, On se uzvrpolji. Počne postavljati neka čudna pitanja, šetati se pred izlozima radnji koje nude sve i svašta. Diskretno počne propitivati o bojama koje mi se dopadaju usmeravajući na neku od koje mi se diže kosa na glavi.



Znam, i posle svog vremena, od kad smo zajedno, nije zapamtio da ruže nisu moj omiljeni cvet i ponosno će ih staviti pred mene čim otvorim oči na Valentinovo uz kavicu koju je sam skuhao.

Znam da će mu prodavačica uvaliti neku stvarčicu koju cijele godine nije mogla prodati. On će to uviti u sjajni papir, staviti mašnu, i sve u neku blještavavu vrećicu sa srcima jer ga je ona ubedila da tako mora biti.

Najviše se radujem čokoladi koja zna biti i za kuvanje ili sa rižom, pogadjate, rižu ne volim ni na slici.

Nije važno, što je Valentinovo komercijalizovan dan, nije važno ni što pokloni nisu ono što bih želila, moj osmjeh od uha do uha, srce koje će mi kucati kao da su dijamanti u pitanju i njemu i meni će ulepšati dan.
Da, radujem se Valentinovu, jer nije važno što ćeš dobiti, i da li ćeš nešto dobiti, važan je iskren osmjeh, ruka u ruci i pogled koji kaže sve...

Noćas sam te sanjala.
Poželela sam osjetiti tvoju toplotu.
Mazno sam se protegla u snu, pružila ruku, ali bio si leden.
Panika!!
Gdje si??
Da li te nešto fali, bolestan si??
Kako te nema?? Uvjek si tu. Uvjek??
Koliko dugotraje to uvjek??
Samo sam uzdahnula sećajući se naših vrelih noći, toplih jutra, moje radosti od samog dodira tebe, i zajapurenosti. Sad si hladan, nezainteresovan. Gdje sam pogrešila?? Uvjek sam tu za tebe, pričam o tebi kao nečem najdražem. Nikad nisam preskoćila svoje obaveze vezane za tebe, možda iz straha da te izgubim. Februarsko jutro, a tebe nema. Sve je sumorno i tužno.
Zašto si me napustio??
Kad ćeš se vratiti?? Tisuće pitanja i samo jedna želja, dodji, dodji što pre . Ne mogu bez tebe... Ne umem...
Drugo jutro. Nema te...
Oko 4h ujutro produdio me je neki zvuk, lagan, jedva čujan. Ukočila sam se. Da li si to ti?? Nadala sam se, sanjarila o tvom dolasku, toplom zagrljaju, ali, nisam se usudila da pružim ruku i da proverim. Zaspala sam drhteći u nadi da ćeš najzad doći.
Uspavala sam se. Smešeći sam, zatvorenih očiju, osjetila da si tu.
Tu si... Ostaćeš dugih zimskih noći samnom. Nemoj da odeš. Život mi postaje tužan, krećem se usporeno, radim samo ono što moram. Sad si tu. Susjeda mi je javila da su popravili puknutu cijev. Jesam li ti rekla da te obožavam, dragi moj topli radijatore. Možda su nekom romantične večeri uz kamin pucketanje vatre, kristalne čaše na stolu, sumrak. Možda. Ja volim da si ti meni topao, a za čaše i ostalo ću se već snaći.

Pao sneg, pokrio breg i pokazao svoje drugo lice.

Kanadjanima je lako



U Gorskom Kotaru je već problem. Slikica je mala, ali sneg veliki...



Nisam mogla provjeriti ssvojim foto aparatom pa su slike sa googla.
Vjerujte na reč

Volim komediju i naučnu fantastiku pa se radujem predizbornoj kampanji...

Tu su obećanja kule i gradovi


Vjerujte, ispuniće se sve nade...



Ima leka za sve probleme i slične tandrmoljke


Posle glasovanja sve nekako krene


I završi kako se i očekivalo u bunaru želja i obećanja...