AnaM

Hvala na ideji teta Ivani sa postom Valentinovo...puj!



Praznik zaljubljenih koji najviše forsiraju trgovci onih gluposti koje kad dobiješ ne znaš što ćeš sa njima. Tu su neka srca, jastučići, kutijice u koje ne možeš staviti ništa, medvedići, kuce i mace, ruže u svim bojama, parfemčići od Kineza, neke karte sa dobrim željama i tisuću sličnih tandrmoljaka.

Mnogi kažu, ne trebam Valentinovo, hoću romantiku svaki dan, a onda ipak sa smeškom čekaju i nadaju se nekom poklončiću, tek da se mogu pohvaliti pred prijateljicama.

Obožavam Valentinovo. Nekoliko dana pred taj važni datum, On se uzvrpolji. Počne postavljati neka čudna pitanja, šetati se pred izlozima radnji koje nude sve i svašta. Diskretno počne propitivati o bojama koje mi se dopadaju usmeravajući na neku od koje mi se diže kosa na glavi.



Znam, i posle svog vremena, od kad smo zajedno, nije zapamtio da ruže nisu moj omiljeni cvet i ponosno će ih staviti pred mene čim otvorim oči na Valentinovo uz kavicu koju je sam skuhao.

Znam da će mu prodavačica uvaliti neku stvarčicu koju cijele godine nije mogla prodati. On će to uviti u sjajni papir, staviti mašnu, i sve u neku blještavavu vrećicu sa srcima jer ga je ona ubedila da tako mora biti.

Najviše se radujem čokoladi koja zna biti i za kuvanje ili sa rižom, pogadjate, rižu ne volim ni na slici.

Nije važno, što je Valentinovo komercijalizovan dan, nije važno ni što pokloni nisu ono što bih želila, moj osmjeh od uha do uha, srce koje će mi kucati kao da su dijamanti u pitanju i njemu i meni će ulepšati dan.
Da, radujem se Valentinovu, jer nije važno što ćeš dobiti, i da li ćeš nešto dobiti, važan je iskren osmjeh, ruka u ruci i pogled koji kaže sve...