AnaM

Jutro…
Stajala je i nemo gledala.
Plamen ju je obuzeo, oči su se žarile, osećala je vatru u svakoj pori svog tela. Srce joj je divlje kucalo.
Osećala je njegovu vrelinu. Tu je na nekoliko koraka od nje... samo da pruži ruku dotačiće se.
Zar je moguće da ne sme da pruži tu ruku?
Njegova toplota bila je jača od njene.
Osećala je njegov miris, zanosan, opijajući. Nije to bio miris nekog prostog losiona, ili sladunjave toaletne vode... ne... miris je bio neodoljiv. Širio je njene nozdrve, osećala ga je kao životinja koja oseća plen. Pružila je ruku, pa ju je naglo povukla natrag. Ne, ne usudjuje se...
Drhtala je...osećala je sve jaču želju da ga dotakne.
Gledala je na sat. Koliko još ? Minut, dva, deset, koliko treba da čeka? A ako pogreši? Ona je najobičnija trapulja, sigurno će da pogreši i... i... i ...
Ne, e, baš neće ovaj put. Nagla se malo prema njemu, pogledala ga je kroz trepavice. Baš dobro izgleda.
I tako je mlad, sočan.... ne... mora, mora… brzo, brzo da ga dotakne....
Ma, gricnuće ga, pa šta bilo da bilo.
Pomisli na trenutak, a šta ako joj se ne dopadne?...
Ako je bila u pravu što je bežala uvek od njega???
Izvodila je... bilo joj je najvažnije njegovo poreklo, kao da će se udavati za njega, a ne samo jedan dan u njemu uživati. Uvek je pitala , sa koje je planine... i pravila se važna podignuta nosa samo frknula, nije sa ostrva???
Obliznula je usne, dotakla rukom vrat, srce se umirilo.... nagla se.
Energično je otvorila rernu i izvadila to lepo, reš pečeno, baš kako treba... jagnje....