Eutanazija

ponedjeljak, 23.01.2012.

Eto ti ga na.
Dok svaka baba i svaki klinac imaju nešto za reći o referendumu i Hr i Eu ja pišem o eutanaziji. To ti je egoizam u najgorem, najesencijalnijem obliku. Bitnija sam si od Hr i Eu - zajedno. I to ne samo ja, nego i moje mišljenje.
Dobro to je tako svima ovih dana. Ti mater, ne možeš se spojiti na net a da ti netko ne objasni, duboko uvjeren u svoju mudrost i spoznaju da jedino ON/A znaju sve i razumiju...ma...gle mene, i ja zabrazdila.

Ne, ovo nije blog koji će pisati o prednostima i manama eutanazije. To je još jedno od onih pitanja (kao; da li štrukle trebaju biti slane ili slatke) o kojima svi imaju svoje mišljenje, argumentirano ili ne. Neću čak ni ići u bahatost i reći da možda ja ipak malo više znam o tome jer sam do sada eutanazirala dvije životinje a nisam imala priliku eutanazirati majku pa sam tako ispala humana prema životinjama koje se muče ali sam ženu koja me rodila gledala 6 mjeseci kako se muči i čeka da umre. Jebo to, to je već prožvakana tema.

Ja ću malo o odluci.
Eutanazija je (ili bi trebala) biti čin milosrđa. Trebalo bi pomoći onome kome nema spasa. Prikratiti muke.
Jasno svima? Meni definitivno je.
Vlastiti primjer: pas mi je umirao od raka kože, imao je i tumor kod guze, okoštavala mu se kičma i nije mu bilo pomoći. Mačak je imao rak pluća koji je metastazirao na sve strane i bilo mu je teško disati, gubio je snagu, nije jeo...
I jedan i drugi su moglu poživiti još nekoliko dana, mačak možda nešto kraće, ali mogli su.
Imala sam izbor: imati ih pored sebe još tih par dana i čekati da umru (mučeći se) ili im se zahvaliti na svemu divnom što sam dobila od njih i ...prikratiti im muke.
Nije lak izbor, ubiti nekoga koja voliš.
Ili nešto.

Ajd, sad, na trenutak da ne ubijamo nekoga nego; nešto.

Zašto je, za koji klinac, tako teško pustiti ono što umire? Valjalo to ili ne valjalo, krepavalo nam pred očima; ne diraj dok ide. Bori se za to koliko god možeš, daj sve od sebe i ne puštaj dok ima iole nade. Ma, ne puštaj ni kad nade nema, možda i dogodi se čudo...
Igamo li se mi to Boga i vraćamo život u ono u čemu života više nema?
Ili čak u ono u čemu života nikad nije ni bilo?
Zašto se tako teško odreći čak i maštarije?

Nisam baš hrabra osoba. Odgulila sam te dvije eutanazije, da: jednu uz pomoć apaurina, drugu nisam sama organizirala. Ali prošle godine ipak nisam sjela na Magic Muontain. Nikad u životu nisam dotaknula pauka. Ima još tih mojih "nisam".
Ali sam imala dovoljno hrabrosti da napravim Prezzemola i dovoljno gluposti da mislim da mi on može dati hrabrost za sve iduće eutanazije u životu.
Ono što eutanaziram danas....
...je prilično bitno, meni. Samo meni.
Zadnjih godinu dana (odokativno) to je bilo ono što me pokretalo, što me uspavljivalo uveče i budilo jutrima. Svake sekunde svake minute svakog sata svakog dana bila sam svjesna da postoji. Dopustila sam da preuzme kontrolu nad mojim osjećajima, ravnala sam se po tome, određivalo mi je misao i smisao.
U zadnje vrijeme više nema dobrog osjećaja u tome. Vidim jasnije, čak ni samozavaravanje više ne pali.
Treba stisnuti zube, zadržati dah (jer on zna zaboliti) i reći: eutanazija.
Eutanazija.
Dosta je bilo.

Za one koji žele znati više:
držim si fige da tako i bude...

23.01.2012. u 11:04 • 5 Komentara • Print • #

<< Arhiva >>

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

<	siječanj, 2012					>
P	U	S	Č	P	S	N
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30	31