Kako li su Igor i Klaudija?

četvrtak, 01.09.2011.

Ne znam kako je u Hrvatskoj (i ostalim zemljama bivše Juge a i onima koji nikad nisu bili u nekoj vezi sa nama) ali u Italiji su ptice (ženke i mladunčad), bar one koje sam gledala, sponzoruše. I to lijene sponzoruše.
Naime, neće jesti same od sebe. Ono, ne da im se spustit kljun do hrane nego stanu pred pticana, malo razkrile krila i zinu. I onda on mora uzeti hranu pod njenim kljunom i staviti lijenoj kuji u usta. Vidjela sam to na više vrsta ptica. Recimo vrapci u Gardalandu. Iako, da ne griješim dušu (bar ne ovim, jel') ne znam u kojim su rodbinskim odnosima bili ti Gardaland vrapci, možda mu je ono bilo mladunče...iako je bilo poveliko i izgledalo je kao poodraslo. No, za one u San Benedettu sa sigurnošću znam da je bilo svega. Ajmo redom.
Dakle, prvo smo primjetile Igora. Igor je dobio ime po ne baš privlačnom izgledu Igora iz Frankensteina. Ptić je bio sav očerupan po vratu (do kože!) a ni ostalim se perjem nije mogao podičiti. Ono, ofucana ptičurinica. Kos. Klaudija mu je žena. Ona je bila, kakve su to već kosice, siva, ali svako joj je pero bilo na svom mjestu. Zgodna mala.
Bili su par. Hranili su iste ptičiće. Po mom mišljenju ti su se ptići mogli hraniti i sami jer su bili jednake visine kao i njihovi roditelji. Malo sitniji ali visoki i dobro uhranjeni. Igor i Klaudija imali su tri ptića, tri gladna kljuna koja treba nahraniti. Onim, kljunom ti gurnem u grlo načinom. Moram priznati da je Klaudija bila jednako ažurna u hranjenju ptića kao i Igor ali je Igor ipak morao biti taj koji kljuna nju. Dakle, ona bi uzela komad hrane i stavila u usta ptićima ali nije joj palo na njenu ptičju pamet da koji dio proguta sama. Ne, za to je imala njega - Igora. On je uz svu tu dječurliju morao hraniti i nju. Kad je on jeo, pojma nemam. U tih desetak dana nisam vidjela da je sam pojeo ni jedan jedini komadić. A hranile smo ih često i dobro.
Ja sam, recimo, jedno popodne polizala dvadeset deka soli (minimum) sa Kviki Grica. Jer, moraš olizati sol prije nego baciš ptici. Bolje da si ti žedna nego ptica, jel...
Ona Moja je, jadna, ostala bez pola porcije Taghlianeta (nekako me ne služi pamćenje, ili su bile "četri vrste sira" ili "carbonare") bacajući hranu (i puhala je u nju, da im ohladi) Igoru i Klaudiji koji su prosljeđivali klincima.
Koliko su kruha pojeli (onog francuza iz dućana u kampu...mrtav bi ga jeo, bio ptica ili ne) to samo nebo zna...mislim, naših ostataka. A sigurna sam da se nisu hranili samo kod nas, drolje ptičje.
Od sve te hrane, Igoru ni komadić. On je valjda živio od ljubavi. Ne znam samo čije, jer po njegovom izgledu reklo bi se da je za doručak, ručak i večeru dobio samo batine od Klaudije. Ne znam, ne ulazim u njihov bračni život.
Klaudija je jednom prilikom krilila krila i pijukala i na mene. Ne znam kako da to shvatim; kao kompliment (ova je dobra, ovu bi ženila) ili kao uvredu (e, stara, ova je ista kao Igor).
Pitam se kako su sada oni. Nadam se da im se pilićad odselila i da uživaju u postsezoni.
Ono, šetaju si pored Garde ili lepršaju nad njim, sjede na klupicama u ranu zoru i gledaju kako se Sunce penje na Alpe ili možda svako veče idu na predstave kod bazena...
To bi svakako trebali vidjeti, i Igor i Klaudija, a i vi.
Dakle, imaju ti ljudi koji su zaduženi za zabavu u kampu. Oni organiziraju sve; od grupnih vožnja kajacima po jezeru, preko nogometnih/rukometnih/košarkaških/stolnotenisnih natjecanja do...predstava uveče na maloj pozornici kod bazena.
Mi smo uletile kada je bio cabaret. Ni manje ni više. Bar su oni to tako nazvali. Mene je više podsjećalo na vodvilje, ali ako Luca (to je onaj koji nas je svako jutro pozdravljao preko razglasa sa; Buoooooooooooooooooooooooooooooooooon giorno!!!) i ona bucmičasta cura (kojoj sam, nažalost, ime smetnula sa uma) kažu da je cabaret...onda je tako.
Došle smo prerano pa smo gledale dječji disco koji je bio genijalan. Snimila ekipa neke vesele pjesmice (mogao se kupiti CD) i njih petero skakalo po pozornici, po pravoj koreografiji koja prati radnju, po stejdžu. Djeca plešu ispred pozornice, oponašaju ih. Genijalno, kažem čak i ja, stara djecohejterica. A onda, počelo to.
U stvari, bili su to skečevi. Pogledale smo ih 4 i pol. Prvi je bio...tak. Skinuli su Lucu do gaća. Drugi je bio sasvim ok. Treći, osrednji. Ali četrvrti je trajao tako dugo i tako neduhovito da smo počele više gledati Njemačkog ovčara kraj vrata nego njih pa smo se pobrale. A i zahladilo je.
Zanimljivost, tih njihovih predstava je činjenica da su se izvodile četverojezično. Luca je govorio talijanski i engleski (bar je on mislio da govori engleski) a Ragazza je govorila njemački i nizozemski. Ostali su imali manje teksta, na sreću, inače bi mi još i sad tamo čekale da to završi. ALi, najs. Toplo preporučujem, ako se zateknete ovih dana u San Benedettu.
Eh, te talijanske ptice...Ona moja bi imala što napisati o njima, posrale su je jednom prilikom kada je ništa ne sluteći zaspala na plaži. Mene nisu, iako sam uglavnom ležala ispod drveta. No, ja sam i inače bila mirnija od nje na plaži, ja sam samo plivala do iznemoglosti i čitala knjige.
Ona? Oh, ona je radila svašta. Recimo; zaspala pa zahrkala na sav glas. Bila sam nekih desetak metara od nje i prenulo me iz knjige (i to dobre knjige!) njeno hrkanje. Zvučno, melodiozno.
Ili onom prilikom kada je izlazila iz vode, pa neće kao ja, preko kamenja, ne ona će po onoj nizbrdici po kojoj spuštaju čamce u vodu. I na kojoj, naravno, ima one fine zelene skliske travice. Pala je kao pero, usporeno, polagano, nježno. I kada se dočekala meko na dupence na istom je odsklizila nekih tri metra dublje u vodu, na opće oduševljenje mene i okupljenih kupača i sunčača...

Za one koji žele znati više:
neka odu tamo

01.09.2011. u 16:37 • 3 Komentara • Print • #

<< Arhiva >>

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

<	rujan, 2011					>
P	U	S	Č	P	S	N
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30