srijeda, 22.07.2020.
i kamen, proplače,bzar ne !
S mojim suznim kanalima, sve je u redu, nisu začepljeni,
al mrzim suze, plač i ridanje
.
Čak ih ne smatram ni slabošću, jednostavno sam odlučila, tvrdo, ovnovski, još u djetinjstvu, da plakat NEĆU. I točka kamena, zabetonirana. NEĆU!
A danas sam plakala!
Nisam plakala, kad me je otac tukao, jer moj mali braco, plakao je i za mene, jednostavno, dobijali smo batina, kao da smo blizanci, zajedno, i mislih tada, ja plakat neću, više ću batina dobit, kajšem, brezovom tankom šibom, jer ne plačem, neg on moj " mali" brat.
Nisam plakala ni kad su me " pedagozi" vrli, izbacili iz recitatora i literalne grupe, a to mi je tad bilo naaajvažnijee na svijetu i svemiru, jer sam " stršala" i bila " kaktus"..
Nisam plakala ni kad mi je ljubav života mog bila ranjena, s ogavnim prognozama, zbog njih, naše djece.
Zadnji put, plakah, kad mi je mati umrla, ima tom 11 godina, al ne na sahrani, pa poslije čuh komentare da kći sam kamena, da majku ne voljeh, a brat i ja, zagrljeni, u kuinji mojoj, dan ranije, punoj prljavog suđa od prethodne noći kad kvazi prijatelji, sućut došli izraziti, najeli se, napili, i nitko, tad , nitko,
nije me pitao - kako sam - smo ridali - naše majke više nema-
A danas sam plakala, jecala nezaustavljivo, pustila sam tu ustavu, jer da nisam, srce bi mi explodiralo...
zbog SVEGA!
- 16:56 -
Komentari (20) - Isprintaj - #
