Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

četvrtak, 26.12.2019.

Centriranje


foto: otočka

Dovukla san prehladu još iz Splita. S pira. Sad se nakotila u slojevima. Pa škripin ka stara posteja. Začepjena. Naježena. Slindrava. Sama sebi u zrcalu izgledan ka od voska.

Vani si bura daje oduška. Zavija. More naborano. Modri se u baroknoj čipki.
A nebo bez oblačka.
Sve prozirno. Kristalno. Jasno.
Čista bura.

Gledan kroz ponistru. U pidžami. A facu zalipila o caklo. S vanjske strane to izgleda izobličeno.
Znan ja to. Nekad bi se i bolesna skockala da ne izgledan ovako zgužvana. Sad mi je nevažno. Da mi drače izrestu na glavi, ON bi me volija. Smije mi se s terace. Koluta očima. Malo si makla, čujen dok približava čelo ponistri i naslanja ga na moje.

Tila bi razbistrit svoje misli. Centrirat . Umisto toga, ka prskalica san. Ima me svugdi.
To su oni dani u misecu. Al već odavno ne oni. Koji se vrte po reklamama.
To su dani kad me Vala zarobi svojin najjačin adutima.
Lipoton i miron.
A meni pita šušur i nemir.

Drva pucketaju u peći.
Toplo je u dnevnon.
Stari me gleda sažaljivo. Kašjen. Al ne gledan ga u oči. Nije to stanje za sažaljenje.
Ma da mi padne i trepavica, gleda bi me ka da me prepolovilo.

ON mi štrukaje limune i naranče. Dnevnu dozu od tri deca.
Ovo će te izličit, kaže.
Sklupčala se na trosjedu. Roki blažen ispod mojih nogu.

Sutra ću bit ka nova.
Čujen glas kako odzvanja unutar mojih gabarita.
Iman puno planova.

26.12.2019. u 13:16 • 20 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.