Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 27.01.2019.

Na zapadu ništa nova


Kad me u prsi stisne bolest od samoće u vali, moran hitno izić na teracu.
Bija dan. Bila noć.
I duboko udahnit.
I pokušat primirit tu čeznutljivost za svitlima moga Grada.
Za zagrljajem s curama.
Čakulon s prijatejima.
Za kavom u Jokera.

Izletin na teracu i počnen disat.
Duboko i kontrolirano. Ne bi li se primirila.
Držin se rukama za ogradu. I vrludan pogledon.
Ujutro vidin kad sunce izlazi.
Navečer kad zalazi.
I cili taj put od 180 stupnjeva mi ka na dlanu.

Buđenje počinje bljeskon s istoka.
Smiraj, zagasitošću sa zapada.
A između san se nagledala šta oči ljudske vidile nisu.
Od bonace svih bonaca, do neverina svih nevera.
Od trena u kojem je svemir sta disat, do njegovog škrgutanja pod naletima uragana.

I ka da tražim znak s neba, šta mi je činiti?
Kako izić iz tisne kože?
I poletit i preletit sve, ka u snovima.
Udaljenosti i dvojbe u sebi.
I pomirit ih.
Da se opet mogu vratit u svoje tilo.
I stat čvrsto na zemji.
Zbrajajući šta se može i oduzimajući šte se neda.

Danas san opet izletila.
Samo na tren.
Kad je obid završija.
A ja prije toga odradila sve one poslove koje ne volin.
Ali moran.
Jer nema ko.

Vidin, sunce debelo u zenitu.
A čini mi se, kako dan odmiče, ni na zapadu ništa novo.

27.01.2019. u 15:19 • 6 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.