Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

subota, 19.01.2019.

Nesanica


ON spava sve lošije. Često ga napadnu bubrežni kamenci.
Pa škrguće zubima. Ili stenje.
Znam da ga to užasno boli. Al tvrdoglav je ka tovar. Neće u doktora.
Samo jake analgetike.
Trpi, pa se nakon par sati smiri.

A godinama sam bila đeloza na njega.
Šta godinama?
Decenijama.
Ja u dijagnozi kronične nesanice, a on legne, sidne, svejedno.
Zatvori oči i isti tren potone.
Nema ga.
Isti tren ga nema.
Nepojmljivo.

Ja san u međuvremenu ovladala tehnikama disanja, meditacijon, autogenin treninzima pa se primirin i pokušan nerviranje svest na minimum.
Dugo je i predugo biti dvadeset i četiri sata budan.
Ali na sve se čovik navikne.
Pa tako i ja na svoju supatnicu.
Nesanicu.

Katkada je trajala misecima. Bez sekunde spavanja.
Medicinski sam odavna tribala bit s druge strane. Ali nisan.
Ne samo da sam živa. Nego i vrlo živahna.

Ispitivanja u Centru za poremećaje spavanja su pokazala da spadam u mali promil takvih ljudi uopće.
Umisto da klonem, padnen s nogu, buden u nemogućnosti ikakve koncentracije ili suvislog obavljanja posla, ja sa odmakon dana bivam sve žveltija.
Punija energije.
Ka da se napajam iz etera.
U hiper stanju za fizičke i umne poslove.
I tako već dugo, dugo. Negdi od gimnazije.
Obilatih pet decenija.

Prvo san puno čitala.
Pa se nervrala.
Pa se primirila.
Prihvatila biti drugačijon.
I na kraju shvatila da to vrime moram iskoristit.
Krenila su tematska razmišljanja.
Rasprave sa samon sobon.
Pa preispitivanja.
A kad sam spoznala veličinu duhovnosti, molila sam za znane i neznane.
Ništa od opće poznatih molitvi.
Ništa od ikakvog klasičnog i uvriježenog protokolizma.
Ništa od oficijelnih religija.
Sve samospoznaja.
Duboko poniranje u sebstvo.
I milost da se otvore unutranji beskonačni svjetovi.
Jer, zašto bi bili beskonačni samo prema vani?

Upoznala san bolje sebe.
Svoje slabosti.
Svoje jakosti.
Svoje nadmoći.
Postala bolja osoba.
Kompletnija.
Sa više empatije.
Ponekad mi se činilo dok hodam, da od naviranja energije, ni ne dotičen tlo.

Nikad zbog nesanice nisan ne otišla na posal.
Nikad izbjegla ikakvu obavezu. Ili odgovornost.
Ja san se sa njon pomirila.
Ruku pod ruku.
Postala mi je partnerica.
Moj suživot.

Prihvaćanje je pola ozdravljenja.

I ON je počeja loše spavat.
Sad iman s kin po noći pričat.
Gledat filmove.
S kin zajedno nespavat.
Uvatimo se za ruke, dotaknemo stopala i osjetimo se oboje sigurnin.
I voljenin.

Eto, malo nan triba.

19.01.2019. u 08:12 • 12 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.