Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

petak, 18.01.2019.

It´s ok!


Evo, posli devet dana došli su mi popravit telefon i internet.
Svanilo mi.
Opet iman prozor u svit.

Usput san saznala di i šta je nevrin sve uništio.
Pola Sela.
Mi smo na kraju dobro prošli.
Samo novi telefon. Novi ruter. Novi produžni, razdjeljnik, kabeli i utičnica.
A ljudima grmljavina razbila krovove, uništila sve instalacije u zidovima, sve aparate.

Neverini ovakvog kalibra na škoju nisu medijski interesantni.
Ali kad se dogode u Ameriku onda znamo i koliko stabala in je palo na ulicu.

Za nas niko ne zna.
Mi smo na kraju kraja.
Svijet u svijetu.
Škoj na škoju.

Tako i živimo.
Autonomno. I po svome.
Do nas slabo išta dopire.
Od nas slabo išta izlazi.
Naučili smo živit onu staru: u se, na se, poda se.
Nismo nikome trn.
Ni itko nama.
A znamo volit.

Tako to izgleda kad si pustinjak.
I kad je internet donekle birani izvor vijesti.
Jer onda ne moran gledat one frizirane na tv-u.
Di njihov komentar nije i moje poimanje stvarnosti.
Penzija i pustinja su gabariti kojih zapravo i nema.
Možeš koliko možeš, želiš i hoćeš.

Jedino šta ne doziram je pogled.
On naprosto puca na sve šta duši čini melem.
Neba nikad dosta.
Mora nikad previše.
Modrina od gore. I modrina od dole.
Tu vride moji zakoni.
Ne oni koje sam žvakala ka student. I primjenjivala ka struka.
Ovi se zovu sloboda.

Eto, sad nan opet sve štima.

18.01.2019. u 08:14 • 13 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.