AnaM

Ovih dana snegovito...

Dragi blogeri
Mir u srcu, radost i zdravlje
vama i vašim obiteljima za Božić
želi Meca

Ruže su zabezeknute.
Sunce ih izmamilo,
a ovo belo, hladno, antipatično dočekalo...

Stepenice
Prvi stepenik nekako sigurno izgleda, lako zakoračimo na njega. Ne bojimo se ni visine ni nestabilnosti .
Ohrabreni krenemo dalje, lako je. Ponekad preskočimo po koju stepenicu smijući se jurimo dalje, ali zato umemo i da zastanemo, da se odmorimo.
Ako nismo dobro odabrali stepenište, vratimo se koji korak, pa nekim drugim stepenicama, ali sve vode istom cilju, vrhu.
Neke stepenice vode do dvorca, druge na toranj, poneke na tavan, a neke samo do sledećeg kata.
Kad bi na početku znali tačno koliko stepenica imamo do krajnjeg cilja, i koga ćemo sresti... Možda bi se penjali brže, a možda sporije.
Kad krenemo moramo dalje do samog kraja.
Pitam se ponekad, zašto se neko penje merdevinama, a neko liftom??
Penjala sam se po merdevinama, hrabro stala na prvu prečku, pa drugu... treća nije izdržala, tras-bum puče i ja zabezeknuto sedoh na zemlju...
Možda je život kao stepenice, ali zemlja je zemlja i mogu reći da je dosta tvrda...
Zato pokušajmo napraviti pravi odabir stepenica…ako je to uopšte mmoguće…

Moj tjedan prošao, sretno sledećem blogeru...

Mobitel…
Mobitel je krasna stvar, povezuje te sa svetom.
Ohladi se kava jutros dok sam tražila odakle moju susedu zove nepoznati broj. Dojurila sva uzbuđena. Zajedno ćemo lakše otpetljati zavrzlamu. Poruka na nepoznatom jeziku u stilu ja Tarzan ti Đejn, dolazim na kavu. Ispostavilo se da je to neko ostrvo u nekom moru, okeanu, nekoj vodi.
-Alo, alo, derem se -Slabo se čuje. Sigurno zove izdaleka.
Jedva raspetljah nekako, i Googl mi pomagao. To neki multimilioner. Poslao i sliku, lep kao greh, hoće da joj ostavi nasledstvo jer putuje na onaj svet.
Jedva sam ukapirala gde putuje. Nije mi samo jasno, da li će prvo da svrati na kafu ili drito ide u u večna lovišta. Poslaće još slika, sebe kuće, jahte, automobile, avion izgleda nema.Od nje se očekuje samo da pošalje pare za put da popiju zajedno kavu.
Ni milijarderi nisu što su nekad bili…Razumem I to, ne može ujutro umesto kave gricnuti krov kuće ili točak automobila. Živa para je živa para.
Inače i mene zove neko sa planom kako opljačkati banku plen delimo po pola. Verovatno njemu pare, meni zatvor. Vidi se odmah, pošten čovek.
Pravi sam lepak za te poruke, šalju mi darove po principu slučajni izbor. Obično traže da platim samo poštarinu nekoliko stotina evra. Kad pitam čime će doneti taj “dar”, vasionskim brodom, spuste mi slušalicu.
Ako me nema na blogu, putujem sa nekim milijarderom oko sveta, ja samo plaćam kavu.

Imam jednu želju...
Bilo je to u Pragu i ispunila se, manje više...