Opis bloga

Kratka priča, poezija

Upozorenje



Tekstovi i slikovni materijal (ukoliko drugačije nije navedeno!) hucovo su vlasništvo i kao takvi zasićeni su copyrightom


 photo nocni_poslovi_zps5z0jpb36.jpg

Čitatelji o blogu

Tvoji su postovi dobri, i više od toga, no ova tvoja desna rubrika Čitatelji o blogu pobija i poništava baš sve što pišeš. Kad bi to bio neki dekonstrukcijski performans, to bi bilo okej, no nekako mislim da nije; siguran sam, nažalost, da nije.
- Mariano Aureliano

Literalno nisam dorasla dostojnom opisu tvoje poezije i proze. Poput djeteta koje drugi put vidi čokoladu ( a okus prvog puta mu je ostao u najboljem sjećanju) gutala sam do sitnih sati slova koja si prosuo ovim prostorom. Izazivaš emocije. Smijala sam se, čudila a i osjetila trnce strasti i uzbuđenja. Nema ravnodušnosti. Oduševljena sam i nježno ću printati. Mnoge korice na policama knjižnica ostale su zavidne i crveneći se zaklopile se po stranicama. Majstorski. Nadam se ukoričenju u tvrde. Ovaj stil to zaslužuje.(jeka 17.06.2018. 08:46)
- jeka

Podsjetio si me na Miloša, jednako kao i njega, tebe ne treba pokušati razumjeti, treba te samo čitati. Svako tvoje djelo je malo čudo pisanja, uvijek me uznemiri, natjera da zadrhtim, da se čudim, da mi zastaje dah Stvarno volim tvoje pisanje
- Lisbeth

Nakon ovoga bi sjeo đojnt. Jemepas ako ne bi. Fuf.
- Alžbeta Bathory

di si huc, kralju asocijalnih blogera. nije ti neki masterpis, ali i dalje kulja taj opojni vonj undergrounda!
- blogdogg

Izvanserijski pjesnik, prozaik, slikar, pamfletistički cinik, erudit, što još da dodam da bih opisao tvoj blistavi blog u zapećku blogosvemira?!
- svenadamevin

sjajno. razigrano, s onu stranu iščekivanja. čišćenje od dosadnih unutrašnjih nametnika. prozračno i bistro. pridobio si mi jutro. živio!
- predvorje tišine

u jeboteee! jes da je bolesno, ali je napisano odlično! Odlično!
- lisbeth

Mozak ti je ko ventilator :)
- samotvoja

Kad narastem i ja ću jednom naučiti ovako pisati, i crtati, i slat ću svoje radove na natječaje...i svašta...
I otići ću jednom i na to more...
- v

samo ti roštaj! :)
- danijela1

čuvaj pomno te trenutke, ti dragocjeni čovječe.
- modestiblejz

zastrašujuća slika!
- jelenaslak

huc, rodi mi dijete
- bolesna u mozak

idealan za perverzni režanj mog kaotičnog mozga - danijela1

Zajebantski i nadrealno jezivo. Ti si stvarno dobar. Kako da te ja ne znam?
- swenadamevin

vidiš, Sven, ima jedan koji po zajebima podšivenim bešćutnom, neljudskom zlobom šije ne samo mene, nego i tebe ;)
- pero u šaci

...dok ti napišeš novu bljuc-huc priču i sve lijepo posereš, adimasto
- danijela1

jednom sam na nekom blogu o samopomoći pročitala tvoj komentar: "Dajmo im da drkaju!"
- Danica Cvorovic

Ovo je trunku... disturbed
- Igness

jeftini pamfleti uvijek govore o autoru. nikada o temi o kojoj pišu.
- bocacciozg

odličan tekst, koji funkcionira na više razina, čestitke! još bolje ilustracije-prigodne,kičaste i divno razotkrivaju suštinu 'mrtve, da ubijenija ne može bit' prirode.
- Wall

...ne gine ti novinarska karijera... imaš smisao za razvijanje radnje i fenomenalan izričaj... ...ali...?? ...tko kaže da ti nisi već novinar... pozdrav i osmijeh ti ostavljam... :)
- Palomina

Huc, u čemu je problem?
- Nemanja

čim sam pročitala prve dvije rečenice svidjelo mi se. ali kada sam došla do kraja jedini komentar koji ti mogu ostaviti je: jebeno. prejebeno.
- beatrice

huc, podsjećaš me na polumrtvog žohara koji još miče nožicama
- gardo

e jbga, čitam i mislim, ti to o meni, a ono samo krleža xD
- NF

kad ćeš napisat priču o benzinskim postajama i o noći?
- marchelina

Stepenicama tvog razmišljanja obični plebejac se nije u stanju penjati!
- Danica Cvorovic

doooobro...čak i lijepo. mekano. neobično za huca.
- Marchelina

wow. kao iskrcavanje na normandiju.
- Marchelina

Kontakt:

meister.huc@gmail.com

20.06.2021., nedjelja

MRTVACIMA ULAZ ZABRANJEN

Toma je popija tri pive i lega u krevet.
Ali nije moga zaspat.
Ma jesan li ja stvarno živ, mučilo ga je pitanje.
Pročita je u Tibetanskoj knjizi mrtvih kako neki umrli nemaju pojma da su partili.
Sad, kako da znan da znan da san živ? Mislin, to je epistemološko pitanje, je li, raspravlja je Toma sam sasobom u kasnu noćnu uru.
I što je više duma to više nije moga nać odgovor.
Unda je počea razmišljat o judima koje pozna. More li za njih reć da su živi?
Nakon pomne analize svatija je da ne more.
U redu, možda nisu mrtvi ali su krajnje neživi.
I oči su jin nežive.
I koračaju neživo, ka zombiji. Samo idu i vršu neke stupidne radnje, obavljaju neki posal za Velikog gazdu. Mesnate mašine! Borgove radilice! Trabakuli na GPS! Eto, što su!
A kada progovoru, zapravo nikada ništa ne vele, samo izlaze neke šupje isprazne riči: di su bili, ča su radili, pošto kilo blitve, brancina, u Galeba evo ima povojno kupit pamučne mudante, u Žapca bocun jeftina vina, i slično… Nikakvih uvida, samouvida, zaključaka.
Ako se pak besidi o politici, to se potežu frazetine ka iz haubuce, crveni-crni, crni-crveni, prepričava se ča je koji političar reka, koji je kojemu utira, livi desnom oli desni livom…
Ženske oko njega, pa čak i one koje spazi u kalama, sve su redon lipe, utegnute ali bez duše. Fali in zavodljivosti! Fali in žesnkosti! Više su kartonske lutke nego žene. Di su nestale žene? Di je nesta čovik? Sve sami roboti. Više niko i ne jebe.
I tako je Toma, u svom podosta difuznom razmišljanju, odlučija da sutra neće na posal, nego će sebi dokazat da je živ. A za to je mora učinit nešto van šeme u koju je upa. Mora je učinit nešto totalno nepredvidivo, nešto ča ni jedan kvantni kompjuter ne bi moga izbacit ka opciju na osnov analize podataka njegova dosadašnjeg života!
S tom je odlukon i zaspa.

Sutradan ujutro (oko 10 ur), Toma je skoknija u Decentiju i nakupova masu hrenovki i kobasica u rasponu od mini do džambo.
Pojavija se na školskn igralištu.
Pozva je dicu k sebi, i dava in hrenovke i kobasice u ruke.
– Nosi to doma – ove su fine suve – neka ih mater tutne u fažol! I neka ne stavlja paštu, jer pašta–fažol, to je nešto najogavnije na svitu…
– Mali – ovi kulen – on je cili samo za tvog ćaću. Niko drugi ga ne smi taknut. Jesi čuja!
– Ove su domaće hrenovke….
Naiša je pandur.
Pita ga je šta to čini.
Reka je da dili hrenovke i kobasice dici.
Zašto, pita je pandur.
Zato što san živ i hoću ih počastit, reka je Toma.
Pandur ga je zatražija osobnu.
Toma mu nije tija dat. – Ti si mrtav, a ja s mrtvacima niman posla – reka mu je.
Pandur je ponovo zaražija osobnu.
Toma ga je izignorira.
Mali, mahnija je Toma nekom mulcu da priđe.
Dođi vamo, iman ogromnu kobasicu za tebe.
To je prelilo kap, pandur je srušija Tomu na tle i motorolon pozva kola.
Naravski, u stanici je Toma dobija batina. Pošteno su ga izdevetali. Pandur komu je Toma poručija da je mrtav natuka mu je bubrege.
Ajd, pedofilčino, reci sad ko je mrtav, reža je uspuvani čuvar poretka.
Moš me tuć koliko god oćeš, ali mrtav si ka šparić šta u kalafonji pliva leđno, prkosno je odvratija Toma, pa ga je padur nastavija tuć još jače mokrin novinama da se ne vidu modrice.
Ali Toma je muča i dura ka Job.
U pržunu istrage završija je na punih misec dana.
Pa su ga pustili.
Osuđen je za remećenje javnog reda i mira i izrečena mu je kazna društveno korisnog rada u vremenu trajanja od 600 sati, uz obavezno psihijatrijsko promatranje narednih dvi i po godine…
S njim je radija psihijatar Torre.
Toma je tvrdija da su Torre i on odma kliknuli. Torre se složija da je većina judskih egzistencija isključivo biološkog karaktera, a da biološku egzistenciju samo uvjetno moremo nazvat životom. To je isto ka i oni ča ležu u komi. Psihičkog života tu nima! Samo, za razliku od ukomiranih, kod potonjih postoji refleks na podražaje, pari ja tebi jeben mater pa ti meni jebeš mater, ja te ofendan onda ti ofendaš svoje dite, ili ja ti velin da si sisač proračuna, a ti se pomračiš i oš me ubit jer si u svojoj glavi vrli poduzetnik… Unutarnji monolog? Ma, nemoj me molin te nasmijavat! Izmišljotina literata! Judi su prazniji neg napušteni brodi.
A kada je Toma sazna da je Torre napisa libru pod naslovon Ima li života prije smrt? totalno se raspametija.
Potrka je u knjižaru. Na na poleđini libre bila su otisnuta pitanja:

Ima li života prije smrt? Jesi li živio? Koliko si svoj i pravi?Zašto ovo nije život za koji si rođen? Koliko si neiskren i lažan? Koliko si vlastitim mrakom zagadio druge? Živiš li ili samo traješ? Živiš li svoj ili tuđi život? Gdje ti je nestala vedrina postojanja? Zašto tvoj život nije sretan i uzvišen? Zašto si krivo živio? I dobro šta ćeš sada?

Bila su to dobra pitanja, tražila su odgovore. Torre je ka nudija neke.

- 14:03 - Vox popljuvi (8) - Printaj me nježno - #

09.06.2021., srijeda

JEBA SAN HEDY

Leža san na krevetu i duma. Tija san razmišljat o velikim temama, ali nije išlo, pa san skoknija do Zelenog Leša.
U kafiću su sidili barba Jere i barba Kancona, stare pijančine i dio inventara.
Svaki je sidija za svojin stolon i gleda u žmul.
– Ćao ragaci – reka san.
Šanekr je odiga pogled s Plejboja.
– Zdravo profešure – reka je – šta ima nova?
– Bioprognoza je loša, daj mi pivo.
Da mi je pivo. Ispija san polako. On je gleda gole ženske u Plejboja. Barba Jere i barba Kancona gledali su u žmul.
A onda je u kafić ušeta debeli tip u srebrnkaston odilu od fina sukna. Zvaću ga Prajac.
Prajac je priša šanku.
– Dupli viski – reka je visokin prodornin glason. Zapravo više je naredija neg reka.
Odma nan se nije svidija. Ne zbog toliko zbog odurne face koliko je zračija ultra–lošon vibrom.
Šanker je posta nervožast. Natočija je viski i tresnija ga pred Prajca.
Prajac je smaza viski.
– Daj još jedan – reka je.
Osvrnija se oko sebe.
– I piće za mladiće – doda je.
Mislija je na mene, na barbu Jeru i barba Kanconu.
Zapalija je španjulet. Pogleda me u oči.
– Upravo san kresnija najlipšu ženu na svitu – reka je značajno.
– A, jesi li? Bravo – odgovorija san ja.
– Ozbiljno ti velin, kresnija san je!
– A TO BI BILA??? – zagalamija je šanker i tresnija viski na šank.
Prajac je ope smaza viski.
– Jebena Hedy Lamarr – reka je.
– Nama si naša srat – zareža je Šanker.
– Ne bi se usudija – odvratija je Prajac – ali ja san noćas okinija Hedy i to je fakat. Dajte judi da van ispirčan kako je to bilo.
Iman pajdu, Sam mu je ime. Sam je lip, kršan čovik i velik zavodnik. Uvik je okružen foto-modelima, glumicama i ostalon poznaton ženskadijon. Moga bi bit glumac da oće, ali neće. Njega zanima da zavede, pa da se unda poigrava s ženskim umom i tilon ka neki neki dijabolični guru. Seksualne intrige njegova su specijalnost. Priča mi je kako je na jednom sampanu tuca neku malu honkošku putanu, zagnjurija joj je glavu u vodu i buba straga dok se ona jadna bidna batrgala za zrak. Briškula smrti, tako je to nazva.
Velin vam ja, lik je totalno je spaljen.
Danas je doša u moj ofis.
– Jebat ćeš noćas najlipšu ženu na svitu – reka je značajno.
– Oću kurac – reka san ja.
– Oćeš – oćeš. Sve što tribaš je doć umene u devet i kvarat i imaćeš je…
– Samo tako (ka iščuđava san se ja.)
– Ae.
– I koliko šoldi moran za to iskeširat – zanimalo me.
– Ništa. Njente. To je moj poklon tebi za rođendan.
– Ali nije mi rođendan…
– Nije, al bit će.
Navaljiva je. Naravski, opira san se, ma di će raditi redikula od mene. Dugo me nagovara. Na kraju san ipak prista.
– Najlipšu – spomenija je još jednom na odlasku.

Vijugavon ceston Mulholand Drajva uzvera san se do Samovih Dvora. S vrha brda puca je lip pogled na grad.
Uparkira san u avliju i zatrumbeta u znak pozdrava.
Izaša san i priša vratima. Bila su odškrinuta.
– Devet i kvarat, ja doša – zadera san se.
Uša san. Kuća je bila prazna, barem se tako činilo.
Zajeba me, pomislija san. A opet možda i nije.
Sija san u primaću i pustija TV. Na programu je Dame Edna ćakulala sa Šonon Konerijem. Bili su dosadni. Zakunja san.
(…)
Neko me je drmusa za rame.
– Šta je… šta je…
– Dođi vamo – reka je Sam konspirativno. Bija je totalno gol i ja san osta frapiran veličinom njegovog penisa. Barem 25 centi.
Bez riči smo pošli kroz kuću.
Napokon smo zastali kraj jednih vrata. Sam ih je teatralno otvorija i
– Tata – ra – taaa– zatrubija je.
Ima san šta vidit: na velikom bračnom krevetu bila je zavezana i raskrečena Hedy Lamarr!
Izbečija san oči. Ma za ne povirovat!
I Hedy je izbečila oči kada je vidila mene. Ali ništa nije rekla. Na glavi je imala montiranu BDSM kuglu za usta s crvenim kožnim kaišem.
– Valja samo uklizat – reka je Sam – dobro san ti je pripremija.
Prizva san ga u stranu.
– Mislin, nisan siguran da Hedy želi da je ja jeben – reka san ispod glasa.
– Ništa ti ne brini, Hedy je mala kurvica i slaže s svin šta ja smislin. Je li tako Hedy?
Hedy je skrenila pogled u stranu. Ali nije rekla ne.
– Ajde, dosta ćakule – šmrknija je Sam i potapša me po ramenu – na posal!
Zabacija se u naslonač u kutu sobe i čeka razvoj događaja.
Skinija san se polako. Uzea san kurac u ruku i počea ga natezat. Ali nije išlo.
Sam je prasnija je u smij.
– A ke pegula, imaš najlipšu, a tebi se neće dić – podjebava je.
Kurbin sin! Đava ga odnija!
Zna san ja di je problem: bija san paraliziran tom enormnom količinom lipote. Mora san zaboravit na Hedy i prasnit neku drugu, manje lipu. Recimo, Mariju!
Da! Skočija san. Opalit ću Mare! To je to!
Mare je niska debela talijanka kratkih nogu, crnih brčića, s velikon bradavicon posrid nosa. Radi u našoj firmi ka direktorova tajnica. I privlači me za popizdit. Kako to?! Ne znan. Čudesni su putovi požude! Već san nekoliko puta pokuša je oborin. Zva san je na večere, sla cviće, leta oko nje, a ona neće ni da čuje.“ Ja san pobožna žena, dobra majka i odana supruga“, kazuje ona o sebi i dodaje: “ma ni mi na kraju pameti da privarim svog čovika“. A njen čovik niki jadni žgoljavi tutle ća prodaje postole. Božeme sačuvaj!
Uperija san kažiprst i reka Hedy, tj. Mariji:
– Sad ću da te izjebem ka nikad u životu!
– O, da–da – izjebi me ti fetivi WASPovče – progovorila je Marija uspaljeno.
Kurac mi je odma poskočija.
Sklopija san oči i nalega na Hedy.
Pronaša san njen rasporak i utira ga.
Zaječala je.
– Sviđa ti se to kurbetino, ha – upita sam Mariju.
– Ti si jedan uspaljeni prajac, Džone – odvratila je ona.
Počea san da pumpam. Postepeno san ubrzava ritam. Marija je počela da dahće i cviljuka. Pa da se izvija i grči. Svršili smo gotovo istovremeno. Iskrca san tonu sperme u nju. Nisan ni zna da san toliko pun.
Otvorja san oči i pogled mi se opet susrea s pogledon od Hedy.
Bila je mokra, znojna, ružičastih obraza. Podsitila ma na Snjeguljucu. Izjebanu Snjeguljicu!
Makla je pogled ustranu.
Začuja se pljesak.
– Bravo! – ciknija je Sam – nisan virova da ćeš uspit!
Usta je.
– A sad moraš poć. Hedy i ja imamo nedovršena posla…
Usta san i ja i počea se obačit.
– Vanka se obuci – reka je.
Skupija san svoje stvari i obuka se isprid vrata.
Naslonija san uvo na vrata od spavaće.
Iznutra se ništa nije čulo.
Siija san u auto.
Koji je ovo kurac bija, čudija san se, Porn zon sumraka?
Hitno san triba žestoko. Stisnija san gas. Tuta forca! Auto je poletija ka raketa!
I evo me ovdi, stojin i besidim prid vami kako san pojeba Hedy!

Nastupija je tajac.
A unda:
– PRAS!
Pala je takva trisketina da je čitav minut odzvanjalo kafićen.
Prajac se strovalija na pod.
– MA JESAN TI REKA DA NE SEREŠ – zadera sa šanker iz visine.
– Ne sreren – zaplaka je Prajac s rukon na obrazu.
– AJDE, TORNJAJ SE! NE MOREN TE VIŠE GLEDAT OVDI – žestija se Šanker.
Prajac je usta i pokunjeno poša ka izlazu.
Zasta je na vratima.
– REKA SAN ISTINU I NIŠTA OSIM ISTINE – doviknija je.
Šanker je zgrabija kriglu i gađa Prajca. Prajac se izmaka. Krigla je pogodila vrata i prasnila. Prajac je uteka.
– O, majko moja, šta me ispizdija kretino!
Da je on jeba Hedy… je, ka šta san ja jeba Gretu Garbo…
– Prajcu triba stručna pomoć – reka san.
– To ili metak – odreza je Šanker.

Kafić je ponovo utonija u mir. Nastavili smo sa starim aktivnostima. Ja san pijucka pivu, barbe su bumbili vino, šanker je napasa pogled na siste ženske u Plejboja.

Evo, bit će dvadeset i nešto godin da je odtad prošlo. Nije se puno tega prominilo u našen dilu grada, u našen dvorištu. Ostarilo se, a niko nije nje napravija BIG! Niko nije dosega TOP! Niko nije posta znament. Čuven, bogat ka Rokfeler! Ja se i daje nadan da ću dogodine postat milijunaš, pa gren igrat loto i sportsku.

Jučer san svratija u antikvarijat. Lista san libre. Između braće Karamazovih i Herzoga stisla se libra Hedy Lamarr. Odma san se sitija Prajca šta se falija da je jeba sofisticiranu glamoruznu glumicu. Nabrzaka san prelista libru. Bila je jeftina. Uzet ću je, odlučija san.
– Uh, kakva je lipotica bila Hedy – čeznutljivo je uzdahnija antkvar na kasi.
– A bogami je – reka san ja.
– Grijota jedna ča se mala sjebala! Jemala je sve i sve je spizdila! Završila je ka siromaj!
Jedno vrime, velidu, živila je u kući bez struje. Ni grijanje nije imala. Unda joj je došlo da mažnjava lipe stvari po butigama. Biće da se navukla na lipe vešte i te stvari, a ne samo na pilule doktora Filguda. No budno oko trgovca ufatilo ju je u nedjelu. Pa je završila u pržunu. Slika di stoji iza rešetaka izišla je u novinama, a dica joj očedu u zemlju propast od sramote. Hedy viče, ma to je nesporazum, jeman ja penezi. Evo platit ću. Odma ću platit. Malo san se zaboravila. Pod šterson san. Uglavnon, uspila se izvuć bez da su je osudili.
Pa se dala rezat, fejsliftat, sve od brige za lipotu. Jer starilo se. A starost je nemilosrdna, okrutna, svakog ponižuje, di neće vrhunsku lipoticu. Na kraju su je ti eštetski noži toliko iznakazili da je izgledala gore od frankenštajnove mlade. Užas jedan. Ni mic nije osta od njene liposti. Ni mic.
Takva, unišćena, rugobna, nije tila ić vanka. Unuke nije tila vidit. Niti da oni vidu nju. Samo bi in povremeno poslala neku studijsku fotografiju s potpisom. Evala, vaš tužno! – istrkelja se antikvar.
– Sama pala, sama se udrila – odgovori san po narodnoj mudrosti.
– A je – složija se antikvar, po narodnoj mudrosti.

Doša san doma i zavalija se u ležaljku na balkonu.
Popija san prvu biru i počea čitat.
Libra me totalno uvukla.
Načea san drugu biru.
Bija san na polovic libre.
Načea san treću biru.
2/3 libre.
A onda – PAF!
– IRUDATI ! – poskočija san i potrka u Zelenog leša.

– Daj rakijetinu! – reka san Šnakeru.
Natočija mi je lozu.
Proguta san alkohol.
– Nasipi još jednu – reka san.
– Šta je bilo – pita je zabrinuto.
– Sićaš li se onog Prajca šta je prodava priču da je jeba Hedy?
– Uuuuu, kako ga se ne bi sića. Majmun me je totalno raspizdija. Lipo san ga napuca šakon.
– Nisi ga napuca šakon nego si mu odvalija trisketinu.
– Nisan, udarija san ga šakon.
– E, nisi…
– A jesan… nije pet minut usta …
– Nije bilo tako.
– Je– je… sićan se …
– Ma, pusti sad detaje, bitno je OVO!
Podiga san libru Hedy Lamarr u zrak ka oni šta se na sudu zaklinju na Bibliju.
– Šta je to?
– Libra Hedy Lamarr – reka san i doda – sve je tu ona lipo kazala u pero!
– Šta je rekla?
– Slušaj!
Naša san označenu kartu i počea čitat.
«Sam je bio toliko ljubomoran da je nastojao da mi stavi čelični pojas nevinosti. Kada sam se zaključala u kuću neke prijateljice koja nije željela da ga pustiti unutra, on se popeo na prozor i pokazao nam muški pojas nevinost kojeg je nabavio za sebe. Nisam znala da takvo što postoji. Htio mi je dokazati svoju vjernost.
Kada sam se konačno vratila kući, napunio je moju novčarku, zatim me golu svezao za krevet,
vičući kako taj novac moram i zaraditi. Zadovoljio se, a zatim pozvao nekog svog debelog ružnog prijatelja. Urlao je od smijeha dok je njegov prijatelj nastojao sve kako bi se i on zadovoljio. Što se Sam više smijao, to je njegovom prijatelju teže uspijevalo ostvariti svoju namjeru.»
Nasta je muk.
Šanker si je također natočija rakiju. Ispija.
Natočija si je još jednu.
– A u kurac, ako ja razumin ovaj svit – reka je potuljeno i cimnija alkohol.
– To ni Anštajn ne more razumit – odvratija san utješno.
Nastavili smo pit.
Do dugo u noć.

- 13:24 - Vox popljuvi (6) - Printaj me nježno - #

02.06.2021., srijeda

UPUCALO ME

Sanja san da san se probudija u planinskoj kući. Mučija me jači mamurluk. Oko mene tri demižane vina. Glava ka balun.
Usta san i iziša na teracu. Zapalija španjulet. Pogleda san na uru. Ranojutro. Pet izjutra. Okolo bidna svitlost, magluština. I mir. Ništa se nešćuje. Milina! Pušin ja, kad odjednon škripavi koraki. Ki je? Ne očekujen kumpanju. A i nije mi do kumpanje. Koraki gredu, gredu i nikako da dojdu. Već san se tija zaderat: ko to ide u pizdu materinu?! kad iza ugla nadođe lipa ženska. Ali ono baš lipa! Sredila se ka za Sabor: svilena bluzica, sakoić, suknjica, na glavi šeširić, na ramenu poslovna borša. Na nogama – štikla! ŠTIKLA!
– Gospođice, vi ka da ste zabasali – rečen ja fino.
A ona ni zuc. Muči i gleda me onin svoji plavin očima ka haski.
Nekako mi je poznata, ali ne mogu smislit otkud je znan.
– Lipo ste se sredili, ali boje van je za planinu nataknit postole na trike-take – podjeben malo.
A ona ručicu u boršu pa izvadi mići livorver i stavi me na nišan.
– Mislin, oprostite ako san vas uvridija – rečen.
BAAAAAAM!
Isusati, kako je to grunilo. Ka top! Od detonacije ostalo mi je pištat u ušima. Ništa nečujen.
Pođen ka njoj. Znan, u civ more biti samo jedan metak. Ali neka težina, neki umor.
Ona zakorakne unazad.
Tada san spazija krv na košuji. Velika krvava fleka. Širila se brzo.
E, jebiga, pomislija san, ipak me zbužala! Zaglavinja san se i počeja padat. I pada san, ka u slov moušunu, dugo. I dok san pada sitija san se ko je ta ženska.
Bila je to glumica Bekol.
Tresnija san na pod.
Nadvila se nadmene.
– Hej Loren, šta si me upucala pizdo jedna – na jedva jedvite jade rečen.
A ona opet ni rič.
Samo me gleda i gušta kako patin.
Pa stisne broš u obliku ruže na mistu srca i iza nje se otvore Zvizdana vrata. Vidin, vrime i prostor vrte se otraga ka u blenderu.
– Alo Loren, dićeš, zovi hitnu zovi hgss, zovi helikopter, umiren…
Ali jebe se Loren. Ona je došla da me upuca, baš će me spašavat.
I ona parti. Vrata se za njon zatvoridu.
Svatin ja – to je kraj. I sad, ko će ikad naći kurbu američku i onoga ko ju je angažira? Mup? Dorh? Svemirska policija? Čuvari galaksije? Oće kurac!
Počea san krkljat, bacat krv na usta. Padan u ništavilo.

I budin se u ovostvarnosti.
Od straja san poskočja u krevetu. Živ san, majketi, dobro je! prostruji mi glavon. Brzo san si natočija bokun loze. Poguta. A onda san uzea Plejboj i Menshelt da zaboravin na sve i da se malo kulturno uzdižen. Bila je tu neka priča Jeba san Hedy. Naslov je bija dobar. Počea san čitat…

- 08:04 - Vox popljuvi (5) - Printaj me nježno - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>