Toma je popija tri pive i lega u krevet.
Ali nije moga zaspat.
Ma jesan li ja stvarno živ, mučilo ga je pitanje.
Pročita je u Tibetanskoj knjizi mrtvih kako neki umrli nemaju pojma da su partili.
Sad, kako da znan da znan da san živ? Mislin, to je epistemološko pitanje, je li, raspravlja je Toma sam sasobom u kasnu noćnu uru.
I što je više duma to više nije moga nać odgovor.
Unda je počea razmišljat o judima koje pozna. More li za njih reć da su živi?
Nakon pomne analize svatija je da ne more.
U redu, možda nisu mrtvi ali su krajnje neživi.
I oči su jin nežive.
I koračaju neživo, ka zombiji. Samo idu i vršu neke stupidne radnje, obavljaju neki posal za Velikog gazdu. Mesnate mašine! Borgove radilice! Trabakuli na GPS! Eto, što su!
A kada progovoru, zapravo nikada ništa ne vele, samo izlaze neke šupje isprazne riči: di su bili, ča su radili, pošto kilo blitve, brancina, u Galeba evo ima povojno kupit pamučne mudante, u Žapca bocun jeftina vina, i slično… Nikakvih uvida, samouvida, zaključaka.
Ako se pak besidi o politici, to se potežu frazetine ka iz haubuce, crveni-crni, crni-crveni, prepričava se ča je koji političar reka, koji je kojemu utira, livi desnom oli desni livom…
Ženske oko njega, pa čak i one koje spazi u kalama, sve su redon lipe, utegnute ali bez duše. Fali in zavodljivosti! Fali in žesnkosti! Više su kartonske lutke nego žene. Di su nestale žene? Di je nesta čovik? Sve sami roboti. Više niko i ne jebe.
I tako je Toma, u svom podosta difuznom razmišljanju, odlučija da sutra neće na posal, nego će sebi dokazat da je živ. A za to je mora učinit nešto van šeme u koju je upa. Mora je učinit nešto totalno nepredvidivo, nešto ča ni jedan kvantni kompjuter ne bi moga izbacit ka opciju na osnov analize podataka njegova dosadašnjeg života!
S tom je odlukon i zaspa.
Sutradan ujutro (oko 10 ur), Toma je skoknija u Decentiju i nakupova masu hrenovki i kobasica u rasponu od mini do džambo.
Pojavija se na školskn igralištu.
Pozva je dicu k sebi, i dava in hrenovke i kobasice u ruke.
– Nosi to doma – ove su fine suve – neka ih mater tutne u fažol! I neka ne stavlja paštu, jer pašta–fažol, to je nešto najogavnije na svitu…
– Mali – ovi kulen – on je cili samo za tvog ćaću. Niko drugi ga ne smi taknut. Jesi čuja!
– Ove su domaće hrenovke….
Naiša je pandur.
Pita ga je šta to čini.
Reka je da dili hrenovke i kobasice dici.
Zašto, pita je pandur.
Zato što san živ i hoću ih počastit, reka je Toma.
Pandur ga je zatražija osobnu.
Toma mu nije tija dat. – Ti si mrtav, a ja s mrtvacima niman posla – reka mu je.
Pandur je ponovo zaražija osobnu.
Toma ga je izignorira.
Mali, mahnija je Toma nekom mulcu da priđe.
Dođi vamo, iman ogromnu kobasicu za tebe.
To je prelilo kap, pandur je srušija Tomu na tle i motorolon pozva kola.
Naravski, u stanici je Toma dobija batina. Pošteno su ga izdevetali. Pandur komu je Toma poručija da je mrtav natuka mu je bubrege.
Ajd, pedofilčino, reci sad ko je mrtav, reža je uspuvani čuvar poretka.
Moš me tuć koliko god oćeš, ali mrtav si ka šparić šta u kalafonji pliva leđno, prkosno je odvratija Toma, pa ga je padur nastavija tuć još jače mokrin novinama da se ne vidu modrice.
Ali Toma je muča i dura ka Job.
U pržunu istrage završija je na punih misec dana.
Pa su ga pustili.
Osuđen je za remećenje javnog reda i mira i izrečena mu je kazna društveno korisnog rada u vremenu trajanja od 600 sati, uz obavezno psihijatrijsko promatranje narednih dvi i po godine…
S njim je radija psihijatar Torre.
Toma je tvrdija da su Torre i on odma kliknuli. Torre se složija da je većina judskih egzistencija isključivo biološkog karaktera, a da biološku egzistenciju samo uvjetno moremo nazvat životom. To je isto ka i oni ča ležu u komi. Psihičkog života tu nima! Samo, za razliku od ukomiranih, kod potonjih postoji refleks na podražaje, pari ja tebi jeben mater pa ti meni jebeš mater, ja te ofendan onda ti ofendaš svoje dite, ili ja ti velin da si sisač proračuna, a ti se pomračiš i oš me ubit jer si u svojoj glavi vrli poduzetnik… Unutarnji monolog? Ma, nemoj me molin te nasmijavat! Izmišljotina literata! Judi su prazniji neg napušteni brodi.
A kada je Toma sazna da je Torre napisa libru pod naslovon Ima li života prije smrt? totalno se raspametija.
Potrka je u knjižaru. Na na poleđini libre bila su otisnuta pitanja:
Ima li života prije smrt? Jesi li živio? Koliko si svoj i pravi?Zašto ovo nije život za koji si rođen? Koliko si neiskren i lažan? Koliko si vlastitim mrakom zagadio druge? Živiš li ili samo traješ? Živiš li svoj ili tuđi život? Gdje ti je nestala vedrina postojanja? Zašto tvoj život nije sretan i uzvišen? Zašto si krivo živio? I dobro šta ćeš sada?
Bila su to dobra pitanja, tražila su odgovore. Torre je ka nudija neke.
Post je objavljen 20.06.2021. u 14:03 sati.