31.05.2004., ponedjeljak

Daj, Grdi, ne sviraj 13. dio

- Ne moraš mi odmah odgovorit. Razmisli malo. Ti znaš da je Marija zaposlena tu i prek glave, Josip samo vozika neke cure okolo i ne da mu se baš delat. Znam ja to. Ostaješ mi samo ti u kog imam povjerenja. Ja više nisam u godinama kad mogu bežat okolo. Osim toga, pokazal si se kao odličan trgovac. Ti si napravil prošli mjesec skoro duplo više prometa, nego ostalo dvoje skup. Bilo bi mi jako drago da pristaneš. - Nisam baš siguran da sam ja dobar izbor. Mislim da bi vrlo lako mogel nekaj zaribat. - Kaj si tak nesiguran u sebe? Ja mislim da ti možeš puno više neg kaj misliš, samo imaš blokadu u mozgu. No, daj razmisli pa mi javi. - Bum razmislil. - Dobro. Vidimo se u ponedjeljak. I pozdravi tateka. - Fala, gospon Franjo. Budem. Doviđenja. - Bok Boris. Pa kaj je ovo, Zona sumraka? Jesam se ja probudil u nekoj krivoj dimenziji? Moral bum skočit do starcih da im ovo velim. Samo da ih ne šlogira. Zbrišem iz ureda brzinom svjetlosti, jer sam se bojal da ne počnem pjevat od sreće. Izađem na cestu i zapalim pljugu. Ovo stvarno zaslužuje da se dobro proslavi. E, sad bum nazval Melitu. Baš bi volil da s njom podijelim radost. Primim se moba i nađem je u imeniku. Zvonilo je dugo prije nego kaj se javila. - Halo? - Bok Melita. Boris je. Onaj od sinoć, s tuluma. - Booook. Otkud ti? - Pa jučer si mi onak zbrisala, a baš sam htel još malo popričat s tobom. - Sorry za to. - Nema veze. Mislil sam da bi, ak si slobodna, ovaj, se možda našli sad na kavici, mislim ak nemaš neki dogovor, ak imaš onda niš, ovaj, drugi put, al ak možeš... - Baš si slatki kad se zapetljaš. Mogu tek za sat vremena. Di si ti? - Na Jelačić placu. - Odlično bi bilo da me možeš pričekat. Ja ti radim u vrtiću u Krajiškoj, tak da mi ne treba puno do Trga. - Nije greda, i tak moram nekaj obavit. Kaj, kod Krleže za čuku vremena? Može? - Dogovoreno. Vidimo se. - Ok. Bok. Dogovoreno. Sređeno. Opet bum je videl. Vratil sam se u pubertet sto posto. Osjećam neko peckanje u trbuhu. To nisam već dugo osjetil. Kak ubit sat vremena? Kad imaš petstotinjak eura u džepu, i nije neki problem. Odlučim se za mali šoping. Pa vrijeme je darivanja. Prošaral sam malo po dućanima. Nisam ni znal da je sve tak skupo. Šatro božićne rasprodaje. Istina, bilo je sniženja, al kakvih? Bofl roba i one idiotske sitnice koje se kupuju frendovima kao mali znak da ih nisi zaboravil. Buraza sam najbrže riješil. Adidasova majica i dva cd-a. Staroj, koja uvijek priča da njoj niš ne treba, pet pari termo čarapa, vesta i najveća čokolada koju sam našel. Mojoj staroj možeš dofurat zlatni lanac za soma eura, ne bu se tak obradovala ko velikoj čokoladi. Stari je već druga spika. On je volil fine stvari. Zato za njega boca Wild turkeya i dve najskuplje cigare kaj sam uspio nać. Svaka po 150 kuna. Pa ti puši cigare. Najgore mi je bilo nać nekaj za sebe. Kad god sam moral sebi ić nekaj kupit, to mi je bilo nekaj najgore. Meni se jednostavno niš ne sviđa. Ili mi se sviđa, al košta ko vrag. Našel sam si ipak jedne dobre traperice, dve majice i jednu od onih šarenih vesti koje bogataši furaju kad idu na skijanje. Jedna od najgorih stvari kod šopinga je ta kaj završiš sa sto vrećica u rukama, pa sam sebi smetaš. Zato sam pametno kupil i jedan veliki ruksak i sve to potrpal nutra. Dobil sam ga jeftno na božićnom sajmu u Bogovićevoj. Vrijeme je bilo polako pričekat Melitu. Odlučil sam poslušat burazov savjet i ne kenjat puno. Dosta sam glumil kretena. Stal sam kod Krleže i zapalil pljugu. Malo je puhalo, ja naravno bez kape, pa su mi se uši smrzle. Počnem cupkat s noge na nogu. U glavu mi dođu crnci, kak stoje kraj vatre zapaljene u nekoj bačvi, cupkaju, griju si ruke i pjevaju. Došlo mi je da i ja nekaj zapjevam. Melitu sam skužil kak dolazi, tam negdje kod kioska. Majko moja, kako je lijepa. Sređena, našminkana, u dugom crnom kaputu. Hodala je po bljuzgi ko da je nema. Bljuzga joj se micala s puta. Muški su buljili u nju. Neki su, bome, dobili pod rebra od svojih boljih polovica. Gledali su za njom i mislili si "ko to jebe?" A ona se došetala do mene. Njima se u facama kužila samo jedna misao koju sam i ja tolko puta pomislil. Takav komad, a s kakvim je panjem od tipa.

- 16:30 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Kaj ja serem?

Zbudim se prije par dana nekak u banani. Tak bi se pokril i nastavil krmit da to nije normalno. I nejde mi se na posel. Već neko vrijeme. Stalno si brijem kak sve ono kaj u firmi ne znaju ko bu napravil šibneju meni. Mislim stvarno. I nekak sam nezadovoljan. Trebala bi mi jedna dobra povišica. I pun kufer toga. Možda sam i sam kriv jer u zadnje vrijeme stalno imam u glavi viziju sebe u nekom drugom okruženju. Delam neki drugi posel. Htel bi živit od pisanja. To mi je fakat želja broj jedan. Al di buš ti živil od pisanja u zemlji u kojoj najčitaniji pisci prodaju 2000 komada svoje nove knjige i to se smatra velkim uspjehom. Pa onda tezgare pišući ozbiljne kolumne u kojekakvim tjednicima i mjesečnicima koji se ionak kupuju zbog tv programa i pregleda rasprodaja. I ko ih čita? Kad ste zadnji put čuli za neku popularnu kolumnu, nekaj kaj se mora pročitat? Osim Lalića na Indexu, a i on je lagano otišel u bananu. Kaj dakle da radi neko ko u stvari nije zadovoljan onim kaj radi, a svjestan je da od onog kaj želi ne bu baš imal za neki život? Nemam pojma. Nemam odgovor. Samo znam kaj hoću. Hitno. Onda sam izašel iz zgrade i prek puta vidim bauštelce kak rade nekakvu hižu na minus nešto temperaturi i jebenom vjetru. Setim se svojih tri mjeseca provedenih na građevini. Deri celi dan za male nofce. Konobarenje. Ni svetka ni petka slobodno, a lova – snađi se. Pa se setim firme u kojoj sam delal u toplom, komp i telefon, al lova banana. 1700 kunića. I dan danas se pitam kak sam gural s tim. A sad sam u toplom, komp i telefon, lova skroz ok, radno vrijeme pon-pet, paznici godišnji... I skužim kak sam pobrkal voće i povrće. Kak moje trenutno nezadovoljstvo nije rezultat ničeg drugog nego kaj sam zaboravil kak mi je znalo bit teško. A ovo nije loša pozicija za bilo kaj u budućnosti. Uljuljal sam se u sigurnost, a kad je čovjek siguran, onda počne srat. Onda mu niš nije dobro. Misli da ga svi tlače i seru po njemu. Svaki novi zadatak postaje težak do boli. I zaboravi čovjek da se život sastoji od velikog niza manjih i većih izazova koji ti prilaze kad se osjećaš najbolje i gađaju te nogom u guzicu, da te podsjete da se stalno trebaš borit za sebe. Da trebaš past, da bi se mogao dignut. A pri kraju niza uvijek najveći izazov. Tvoj san. A taj te lupa krošeima i direktima u glavu i ne da sucu da ti broji kad padneš u knockdown. Bori se, pičko, za ono kaj želiš. Ne buš niš dobil servirano na tanjuru. Tak mi moji izazovi lupaju vritnjake, a ja se žalim. I bil mi je potreban pogled na par tipova koji po cičoj zimi grade dom za nekog ko ima više love i sreće od njih. I pjevaju. Fakat mi je bil potreban.

- 10:37 - Komentari (6) - Isprintaj - #

28.05.2004., petak

Daj, Grdi, ne sviraj 12. dio

Uđem u stan koji se šarenil od božićnih ukrasa. Ana me dočeka sa smiješkom. - Bok Boris. - Bok, slatkač. Tebi bi trebalo malo češće davat neku lovu, puno si ljepša kad se smiješ. Ili počni to prakticirat svaki dan, bez obzira na sve. Vidiš kak je odma ljepše u tom hodniku. - Daj, Boris nemoj me zafrkavat. Odi si po lovu kod Karla, pa se javi starom, nekaj te treba. - Shit, sad bu me jebal kaj sam otišel na godišnji. Al lakše bum to sve podnjel s lovom u džepu. Štipnem Anu za cicu pa se uputim u računovodsto. Mala ima fakat lijepe cice. Fina trojka i još k tome čvrsta. Kaj ti je mladost. Zakaj ja nikad nisam niš probal s njom? Znam da sam joj guba i zabavan. Uostalom, ne buni se na moje sitno šlatarenje. Vjerojatno zbog stare poslovice. "Ne umači svoje pero u tintu od poduzeća". Karlo je stara garda u računovodstvu, uvijek zabijen u cifre i nova izdanja Narodnih novina. S njim u sobi je Dijana. Dost mlađa od njega tak da, osim posla, nemaju baš kaj puno za pričat. - Bok deca, kaj ima? - Boris, baš ti fala na ovom "deca". Karlo je jako volil kad se neko zeka na taj način jel se odmah nekak osjećal mlađe. Zato se Dijana redovito naljutila na istu stvar. Čudno je kak ljudi kad su stariji, hoće bit mlađi, a kad su mladi hoće bit stariji. Dijana samo frkne nosom. Kao:" Ma kome ti, deca?" - Čul sam da imate neko perje za mene. - Bome si dobro čul. Mislim da bu ti drago. Daj se tu potpiši. - Di? - Tu dole. Potpišem se svojim poznatim švrakopisom (trebal sam bit doktor, kod njih se isto niš ne da pročitat), i Karlo mi svečano uruči kuvertu. - Gospon Karlo, kolko ima nutra? - Nemam pojma. Gospon Franjo je svakom osobno zapakiral nofce. Ne znam ni kolko su drugi dobili. - Pa kolko ste vi dobili? - Poslovna tajna, dečec. Tak nekaj se ne pripoveda okolo. Znaš da gospon Franjo voli diskreciju. Karlo je obožaval starog. Radil je za njega već 30 godina, vodil mu je knjige još dok je stari imal građevinsku firmu, a prije su skup delali u Industrogradnji. Stari Franjo je bil krsni kum Karlovom sinu i ovaj se valjda zaklel da bu s njim do kraja. Kraj njega si sve mogel pričat osim protiv Franje. To ni dal. - E pa, fala lepa, vidimo se u ponedjeljak. - Bok Boris, pozdravi doma. - Budem, fala. Karlo, Franjo i moj stari znali su se već pun kurac godina. Počelo je tak da su sva tri kupovali kod istog mesara. Tu su se upoznali. Onda su se počeli nalazit svake subote i skupa ić na plac. Poslije placa na kavicu i vecchiu u birtiju koju su zvali Trovačnica. Malo po malo, počeli su dolazit jedan drugom doma, na razne fešte. Kad su Marija i Josip odlučili otvorit firmu, stari Franjo je bil kod mog starog i spomenul mu to. Onda je moj stari spomenul da ja delam na kompu i da sam bez posla i tak sam ušel u ekipu. Izađem iz sobe i, naravno, odmah pogledam u kuvertu. Opa, pa to je debelo. Prebrojim na brzinu. 4500 kuna. Cijela moja plaća. Skoro se ponovo glasno zaderem, al se sjetim di sam, pa pregrizem jezik. Ovome se fakat nisam nadal. Bilo je tek dva popodne, a meni je dan bil tak dobar da je komotno mogel i završit. Ana je samo upitno klimnula glavom, a ja pokažem palcem prema gore. Nisam joj niš rekel o količini love. Diskrecija. Sad je još trebalo preživit Franjine žalopojke o tome kak sam ga ostavil na cjedilu. Pokucam na vrata ureda i nabacim ozbiljnu facu. Sa starim sam uvijek bil ekstremno fin. - Naprijed. - Bog daj, gospon Franjo - O, Boris, odi nutra, kaj stojiš na vratima. Daj si sedni. Sjednem na prastaru fotelju koju je stari dofural još iz bivšeg ureda. Deca su ga nagovarala da kupi novi namještaj za ured, al on ni čut. Namještaj je bil valjda još iz Austrougarske i stari je govoril da to vredi više od cijelog našeg skladišta. Bil bi lud da to ide prodat ili bacit. - Rekla mi je Ana da ste me nekaj trebali. - No daj, kaj si se stisnul? Nije niš strašno. Bumo si nekaj spili. Jesi za jedan viskač? - Pa, kad već nudite... Stari je uvijek imal u uredu 12 let starog Glenfiddicha. Nije nasjel pričama o Ballantine'su kao odličnom whiskeyu. Dodal mi je čašu, pa smo se kucnuli. - Si dobil nofce? - Jesam, baš sam vam se htel zahvalit. Pa to je fakat trinaesta plaća. - Ma ne spominji, zaslužil si. Moral bi s tobom nekaj razgovarat o poslu. - Samo recite. - Čuj ovak. Jedan moj prijatelj je dobil povrat imovine. Jedan lepi prostor u Teslinoj. On bi to prodal, jer ne zna kaj bi s tim. Iznajmljivanje mu je velka gnjavaža, on bi nofce na hrpi i da je miran. Ja sam već odlučil da bum to kupil od njega, samo moramo sredit papire. Tu sam ja mislil otvorit još jedan dućan. - Super. A kakve to veze ima samnom? - Pa ja sam htel da mi ti to vodiš. Zahliknem se s viskijem i počnem kašljat. Ja da vodim dućan? Ne znam baš da sam sposoban za tak nekaj. To znači veću lovu, istina, al i puno više posla i zajebancije.

- 09:05 - Komentari (8) - Isprintaj - #

27.05.2004., četvrtak

Daj, Grdi, ne sviraj 11. dio

- Halo? - Bok Boris, Ana je. - Reci srećo, kaj te muči? - Htjela sam ti samo reč, da je stari odlučil da bumo ipak dobili božićnicu. Trebal bi doć do firme po nju. Bilo bu u kešu. Onak, ispod ruke. - Znal sam da bu mi danas dobar dan. Koja cifra je u igri? - Ja sam dobila soma kuna. Ti buš valjda više. - Ljubim te Ane u sve ružičaste dijelove. Dolazim. - Bokić. Hopla, eto para iznenada. Kobili se nado. Šef je stalno stenjal kak je teško, kak ga ubija najam, doprinosi, plaće, porez. Bil sam ziher da bumo dobili kitu u zube. Baš mi je drago da sam se zajebal. Pozdravim razumnu odluku svog šefa tradicionalnim remižanskim uzvikom slavlja. - Dinamoooooooooooo!!!!!!!!!!! - Grdi, jebo te bog, ne urlaj, zavaril bum ti nekaj u glavu. Kaj si dobil na lotu da tak urličeš? - Skoro. Daj mi zemi kune i PDV. Moram bežat. - Eto tuge i žalosti. Daj 20 kunića i ostali bumo frendovi. Uzel me bar za pet kuna, al je to sad bilo nebitno. Toni je uvijek imal app (ak prođe, prođe) foru, a ja sam bil tak dobre volje da mu je prošlo. Izađem iz Lule i duboko udahnem. Stvarno prekrasan dan. Razmislim si malo i dođem do pametnog zaključka. Sjest u mog starog stojadina sa ćelavim, ljetnim gumama bilo bi, po ovom snijegu, ravno samoubojstvu. Zato se odlučim za nepouzdani gradski prijevoz. Na okretištu, kao i uvijek gužva do jaja. Trajvani ne voze kak spada ni kad je lijepo vrijeme, a kad padne snijeg ili kiša često duže čekaš nego kaj putuješ do odredišta. Na stanici miljon ljudi, a trajvana ni na vidiku. Zapalim pljugu, nadajući se potvrdi nekog od Murphyjevih zakona. Obično kad dugo čekam, zapalim pljugu i prevoz dođe za minutu, tak da mi skoro cijela pljuga propadne. Ovaj put sam se debelo zajebal. Popušil sam dvije pljuge, kad se pojavi dvanajstica. Stampedo, kao i obično, nevjerojatan. Svi se trude da dobiju neko od dvadesetak sjedala, pa se guraju unutra ko da im život ovisi o tome. Probijem se nekak i stanem odma blizu vrata. Pol ovih baba kaj sjede idu samo do placa, al bitno je da se ona sjela. U stanju su se svadit s tobom dve stanice, sjest i na slijedećoj sić dole. Ak bum takav kad bum star, radije bum se bacil kroz prozor. Do Jelačić placa je truckanje trajalo 45 minuta, pa sam bil sav sretan kad sam napokon izašel van. Cijeli grad je bil okićen. Nisam baš neki luđak za Božićem. Trči sim, trči tam, kupuj razne idiotske poklone, pazi da nisi nekog zaboravil. Svi su nekak dobre volje, čak i oni s kojima si se posvadil prije dva tjedna sad prilaze nasmiješeni, tipa: "Ma dobro buraz, nema veze, zaboravi, pa Božić je". Nabijem ih. Jadne curice iz butika se smrzavaju pokušavajući srediti izloge. Iz svakog se smijulji po jedan bradati debeljko u crvenom odijelu, rumen u licu. Šatro od zdravlja i hladnoće. Mirogojček. Prokužil sam ga prije dosta godina. Bil je neki deda u Nami kaj je glumil Djeda mraza. Klinci mu sjede u krilu i traže od njega poklone za Božić. On se samo smije, pita ih jesu bili dobri cijelu godinu i obećava im da će dobit kaj su htjeli, a starci se drže za novčanik i plaču od tuge. Poslije sam ga vidil u Pinti. Loče pivu i badelov konjak. Takvi su svi oni. I debeli sa Sjvernog pola. Pijanci. Dućan je bil u Praškoj, a u stanu iznad ured. U dućanu nas je radilo troje. Iako je firma glasila na Mariju i Josipa, znalo se da je stari Franjo gazda. On to, uostalom, nikad nije ni skrival. Dal je lovu i otvoril firmu. Jedini razlog zakaj je registriral firmu na djecu je bil taj, da se ne mora zajebavat sa oporukom prije nego ode do stvoritelja. Već je sve, osim love, prepisal na njih, ali kak je vladal željeznom rukom nije se bojal da će ga klinci zajebat. Njih dvoje se nisu toliko bojali ni financijske policije koliko starog. Popnem se do ureda. Stan je imal tri sobe. U jednoj je bil ured od starog, u drugoj od Marije i Josipa, u trećoj računovodstvo. Poslovali smo na veliko i malo, pa je stari uvijek govoril da je lijepo vidit da je firma ozbiljna. Kad dođu poslovni partneri nek vide da posla ima, da se radi pa je zato i imal posebnu sobu za financije. To mu je komotno mogla radit i jedna osoba, al stari je imal posebnog knjigovođu za trgovinu na veliko i posebnog za trgovinu na malo. Da popuni sobu. Ovi su pizdili, jer su svako malo morali usklađivat cifre, a to je značilo više posla. Ana je bila tajnica čiji je ured bio cijeli, veliki hodnik. Služila je u principu samo za to da se javlja na telefon i prespaja do onog kog se zove. - Kad stranka nazove, vidi da je to ozbiljna tvrtka, ne javlja se direktor sam na telefon. Stari je bil uvjeren da je u tome tajna njegovog uspjeha. Mazanje očiju

- 14:22 - Komentari (3) - Isprintaj - #

Oni

U Zagrebu, u kvartu na okretištu, autobusni plinovi, tragovi guma i ispuštenog ulja. Potok ga reže na pola, nekad čist, nekad prljav, nekad žubori, nekad kaljuža stoji. Zviždaljka kontrolora i turiranje motocikla. U kvartu gdje svak svakog zna, ljubim ruke mlada damo. Gdje su ljudi dobri i veseli, pa mrzovoljni i ljuti, promjena u sekundi. Pet dućana, deset kafića, dobar dan želim, di si buraz, u nedjelju tekma, piva i ćevapi, neko viče. U ulici nazvanoj po gradu na moru, ispucali asfalt, srušili zadnju kućicu, zgrade, beton i staklo, nestalo drveće i prvo proljetno cvijeće, premalo trave, previše automobila, pješački prijelaz, škripa kočnica, da pas mater, psovka i udarac. U zgradi na pet katova, žbuka otpada, ali zgrada se drži, prozori, balkoni, rublje se suši, susjedi u razgovoru. Antene, sateliti u niskom letu, upaljeni televizori, vijesti u podne pojačane do kraja, miris nedjeljnog ručka, dijete u plaču, techno glazba, u bircu preko puta neko pjeva narodnjake. U pordumskom vlažnom stanu, kuhinjica veličine kutije šibica, stari štednjak i sudoper, kupaonica, kada i wc školjka, sporadično otpale pločice, ispucali emajl, miris mandarina doziran obilno nakon velike nužde, dvije sobe, male, stisnute, vlaga na zidovima, grijanje na plin, ormar i stol iz nekih drugih vremena, povijest u drvetu, tepih i lampa na noćnom ormariću. Na starom, rasklimanom krevetu, propali madrac, ispod njega daske, svaka druga puknuta, plahte sa rasprodaje, deke i poplun, mirisi muški i ženski, lagana glazba, svjetlo se probija kroz rolete i pada na krevet. Njih dvoje leže zagrljeni. I smiju se.

- 10:53 - Komentari (2) - Isprintaj - #

26.05.2004., srijeda

Daj, Grdi, ne sviraj 10. dio

Dignem se i krenem, kad do mene dođe mala Ana. - Boris. - Da? - Čuj, Melita je morala otići, jer radi sutra, ali ti je ostavila ovu cedulju. - Hvala. Kaj je sad ovo? Promjena na bolje? Otvorim ceduljče. "Sorry, morala sam ić jer delam sutra ujutro. Nisam te htjela smetat, bio si u nekom razgovoru. Baš mi je drago da smo se upoznali. Ostavljam ti u nasljedstvo pive u frižideru. Samo se nemoj ubit ko guzica. Zemi si koju i doma. Ja sam Ani sve objasnila, da te ne gleda čudno kaj joj rovariš po fridžu. Bilo bi mi jako drago da se opet vidimo pa ti dajem svoj broj moba. Ak hoćeš, slobodno nazovi za neku kavu. Oprosti još jednom kaj sam se pokupila ovak bez pozrava." Melita Jebeš mi mater ak je meni sad bilo kaj jasno. Ko je ta žena? Od kud se stvorila? Kaj ona u stvari hoće od mene? Zakaj mi se ispričava ko da hodamo? Fakat mi više niš nije jasno. Mudri ljudi kažu da je jutro pametnije od večeri pa odlučim ovu večer privest kraju. I tak nebum mogel zaspat, jer bum razmišljal o Meliti (sto posto, znam ja sebe), pa isčupam iz frižidera još dve pive i odem doma. Nisam se s nikim pozdravil, fakat nemam volje. Neko bi me nagovoril na još jednu putnu, pa nebum baš niš spaval noćas. Vani debelo ispod točke smrzavanja (bar to meni tak zgleda), pada snijeg, pa sam do doma malo došel k sebi. Otvorim vrata stana i zapuhne me smrad. Nije ni čudo. Nisam luftal od jučer ujutro, a smeće sam zadnji put izbacil u petak. Koja sam ja svinja. Skinem se, otvorim pivu i upalim komp. Pustim si Zabranjeno pušenje. Pišonja i Žuga mi nabrzinu objasne neke stvari. Nisam danas za neke duboke pjesme. Potegnem iz boce dobar gutljaj. Melita mi je došla u glavu iako to fakat nisam htel. Stvarno vrhunska ženska. Žal mi je kaj nisam više s njom razgovaral. Ovorim ceduljicu i prepišem si broj telefona u mob. Moram je nazvat. Zakaj sam se ja sad tolko popalil? Nit sam je upoznal kak spada, ne znam niš o njoj, nit je meni to baš normalno da tak zaštrikam zbog komada. Istina, mala je prekrasna, al ipak... Onda mi utrči u glavu ona priča, mislim da je kineska, kak je bog popizdil nekaj na ljude pa nas je lijepo raspolovil. Od tada mi lutamo po svijetu i tražimo svoju drugu polovicu. Onu pravu, savršenu. Kad ju nađemo odma znamo da je to ona. Majko mila koja hrpa gluposti meni dolazi u glavu. Stvarno sam otišel u kurac. Iz zvučnika počne prat "Dok čekaš sabah sa šejtanom" ("Dok čekaš jutro s vragom"), pa skužim da bi fakat mogel na spavanje. Počel sam halucinirat od alkohola. Srijeda Bilo je 10 kad sam se zbudil. Vrlo ponosan na sebe, dignem se iz kreveta. Ipak nisam prespaval cijeli dan. Podgledam kroz prozor. Snijeg je dobro napadal i sijalo je sunce. Prekrasan dan. Upalim radio i odem na tuširanje. Odlično sam se osjećal. Ima takvih dana, kad se poslije pijanke probudiš ko da si pil kiselu cijelu noć. Mislim da ću na kavicu do Lule. Šteta bit doma. Iako bi trebal malo počistit. Al, prvo kavica, pa onda čišćenje. Samo bum bacil smeće usput. Sjetim se onda da bi mogel nazvat Melitu i pozvat je na kavicu. Ma ne, ona radi jutarnju. Uostalom, bilo bi glupo da ju zovem odma drugi dan. Skužila bi da mi se sviđa, pa bi imala onaj osjećaj da je u nekoj prednosti. Bolje nek se malo kuha. Gle ovo. Sad sam faca a jučer sam pizdio. Koji sam ja kreten. Po ustaljenoj praksi kupim pljuge i novine pa do Lule. Toni me dočeka sa uobičajenom dobrodošlicom. - Kaj ti čekaš da ja budem u smjeni, pa da dođeš? - Kak ti se da tolko kenjat ujutro? Daj rađe zaradi taj minimalac i daj mi mljekušu. - Grdi ova uvreda bu te koštala. - Ok, popij nekaj. Mogel bi i ti jenput počastit. - Nemrem Grdi, na minimalcu sam. - Ha-ha. Jebo me pas Toni, kupil bum ti mungosa za rođendan. - Zakaj? - Da ti makne kobru s novčanika. - Ne sviraj, Grdi, kurcu uspavanku, nego popi kavicu. Odma bu ti bolje. Jedino ti faci više niš nemre pomoć. Kak sam ja danas dobre volje, ko da sam umočil jučer. Ne da mi se čak ni odgovorit na Tonijevo podjebavanje. Umjesto toga, zapalim pljugu i srknem kavu. Prekrasno. Zadovoljno se naslonim i otvorim novine. Daj bože čim više slobodnih dana. U novinama, naravno, niš novoga. Opet neko prepucavanje u saboru, poljoprivrednici štrajkaju, Dinamo i Hajduk obećavaju da buju prvaci. Svaki dan isto. Zakaj ja bacam šest kuna? Nazovem Crnog. Zvonilo je pun kurac, al se majmun ne javlja. Spava sto posto. Valjda je imal napornu noć. Jedini kreten koji je, osim mene, doma, spava. I kaj da ja sad radim? Svi drugi su na poslu. Za sekundu zažalim kaj sam se to pital jel mi zazvoni mob. Zovu iz firme. Odlučim se javit, pa kaj bude. - Halo?

- 16:58 - Komentari (2) - Isprintaj - #

Daj, Grdi, ne sviraj 9. dio

- Nemaš beda, šutit ću ko riba. Nego, imam idiotsko pitanje. - Jesi ziher da ga želiš postavit? - Ma kaj ja znam. U stvari nije bitno. Možda drugi put. - Usro si se, ha? - Malo, zaboravi. Onda je nastupio period koji najviše mrzim. Kad najednom ostaneš bez teksta i zašutiš. Jednostavno ne znaš kaj bi rekel, riječi ne dolaze, a onda se to ko zaraza proširi i na nju. Sjedite lijepo i šutite. Užas. Serem, ima milion pitanja koja bih joj htel postavit. Zakaj je došla do mene, da li joj se sviđam, ima li dečka, hoće samnom na kavu ovih dana? Nekak me frka pitat nekaj od toga i dobit odgovor koji mi ne paše. Zato se odlučim napravit stanku i otić po cugu. - Čuj, Melita, mogu se ja poslužit s jednom tvojom iz frižidera? - Pa već sam te pitala da li hoćeš, što vjerojatno znači da možeš. Fakat si umoran danas. - Sorry, buš i ti jednu? - Fala imam još. - Ok, vratim se brzo. Prošećem lagano do kuhinje. Buraz se u sekundi nacrtal kraj mene sa kezom dostojnim Jokera iz Batmana. - Kae buraz? Bariš ti pomalo? - Kaj bi baril, ona je došla do mene. - Jadna cura. - Zakaj? - Pa sigurno je slijepima teško probijati se kroz život. Koju dipotriju ima? - Buraz ne jebi, da ne bi bilo par zidarsih. - Hahahahaha, pa kaj si ti tak nadrkan? - Nisam nadrkan. Mala mi se sviđa do jaja, al ne znam kak da to izvedem. Nije paglu, kužiš? Uobičajene fore, bojim se, ne pale kod nje. Moral bum smislit nekaj pametno. - A da se počneš ponašat ko normalan tip, a ne ko totalni seronja? Ak ti se sviđa, napravi to polako. Zaboravi da buš karal nekaj danas i pozovi je na neku kavicu ovih dana. Pa kaj te ja moram podučavat? Tebi se mala fakat sviđa. Već te dugo nisam vidil ovak smotanog. - Fakat mi se sviđa. Već mi je par puta spustila, a znaš da ja baš nisam naučil da mi žene spuštaju. Uglavnom mi dižu. Kaj se dešava kod tebe? - Mali je otišel ugovorit neke komade, pa ak sve bude kak spada, nekaj bumo i drpali danas. - Niš, idem si po pivkanu, pa natrag u boj. Daj se javi, bumo si popili nekaj. - Štima. Budi pametan. - Moš mislit. Otvorim frižider, kad tamo skoro pun karton Bud-a na hlađenju. Ali babina pećina. Sagnem se po pivu, kad me neko tak opizdi nogom u guzicu da sam se zabil glavom u frižider. Okrenem se spreman na frku, a tamo stoji Damir i umire od smijeha. Damir je čudna kreatura. Išli smo zajedno u osnovnjak. On se brzo oženil i odselil kod žene u Veliku Goricu. Dobil je kikača, užival u velikom imanju i delal kod punca ko knjigovođa. Nije se puno mical nikam, jer je posel delal u svojoj kući. Onda se sa ženom počel kačit, stalno su se svadili. Sjeli su lijepo za stol, odlučili da tak više ne ide, pa su se rastali. Lijepo i u miru. On još uvijek dela na starom poslu, sa bivšom rodbinom je ostal u dobrim odnosima, klinca vidi kad hoće. Vratil se na Remizu i opet živi sa starcima. Skoro se nikom nije javljal par godina, a sad se ponaša ko da nikad nije ni otišel. - Sorry Grdi al nisam mogel zdržat. Zdebljal si se ko svinja. Imaš, bome, iz čeg prdnut. - Odi Damir u kurac, tak sam drmnul glavom da mi zvoni u ušima. Platil buš ti to u dragocjenoj tekućini. Od kud ti tu? - Zval sam Crnoga na neku cugu, pa mi je rekel da je tu tulum. Nisam imal niš pametnije za delat, pa sam došel. Kaj je ovo, dječji vrtić? - Tak ti je to uvijek. Cuga je zato badava, pa se isplati doć. Osim toga iznenadil bi se kak su te curice otvorene za prijedloge. - Kenjaš. - Ne kenjam, druži se malo okolo pa buš videl. Evo, Safo je već u akciji. Mali dalmatinac je sad ležal u fotelji i spaval, a Safo je čagal s malom. Nisam mogel vjerovat da mu je upalilo, al to još ne znači da bu umočil. Činil mi se nervozan, što znači da se mala opire. E moj kume, pa nisu ovo filmovi. Damir se odlučil da bu nekaj probal, pa smo se dogovorili za neku cugu i belu ovaj tjedan. Ja sam krenul do Melite. Dodjem do stolca, ali nje nema. Odma se zbediram. Kaj sam baš moral klafrat pol vure? Trebal sam se vratit odma i fino pokušat nekaj napravit. Koji sam ja kreten. Majmun. Idiot. Prošećem malo okolo, pogledam i u sobicu za kapute. Tamo su buraz i Mali u polumraku nekaj objašnjavali nekim curicama. Namignem im i izađem. Melite nigdje. Iscijedim pivu, otvorim još jednu, sjednem na stolac. Tulum je upravo otišao u kurac. Zakaj nas uvijek takve gluposti izbace iz takta? Kad nađemo komada za ševu, obavimo posel i jedva čekamo da je se riješimo. Kad naiđe neka koja nam se sviđa onda se situacija mijenja. Razmislim malo o svemu i skužim da sam cijelu igru odigral katastrofalno. Ispal sam ko neki nadrkani majmun. Nije ni čudo da je otišla. Pogledam na sat. 12 h i 20min. Vrijeme ko stvoreno za otić doma

- 11:09 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Moje jutro

Probuđeno. Pospano. Mamurno. Pišanje. Pranje zubi. Bljuvanje. Tuširanje. Urlik. Mrzla voda. Kava. Cigareta. Šnita kruha. Salama podriguša. Krmeljave oči. Ne vidim. Nožnim palcem u rub kreveta. Pas mater. Krv. Hansaplast. Otpada. Drugi. Stoji. Čarape od jučer. Kemijsko - biološka opasnost. Otvaranje prozora. Čiste čarape. Paljenje tv-a. Pokemoni. Ja biram tebe. Mijenjanje programa. Ništa pametno. Paljenje cd-a. Rodrigo - Concierto de Aranjuez. Zakon. Opuštanje. Nova cigareta. Nova šalica kave. Gledanje u zid. Krugovi od dima. Sranje. Kašnjenje. Oblačenje. Nije dobro. Košulja jebe mater hlačama. Presvlačenje. Di su ključevi? U drugoj jakni. Polazak. Dolazak na stanicu. Tramvaj ode pred nosom. Pas mater. Cigareta. Čekanje. Stiže novi. Gužva. Neko smrdi. Otvaranje prozora. Karte na pregled molim. Novčanik u zadnjem džepu od hlača. Nema mjesta za okrenut se. Uspjeh. Izvolite. Hvala. Moja stanica. Pješke do posla. Izlozi. Dobre cipele. Možda shopping poslije posla. Mama vuče klinca za ruku. Gleda u mene i smješka se. Klinac, ne mama. Ima Pikachua u rukama. Prokleti Pokemoni, progone me. Okretanje za lijepom curom. Popikavanje na neravnom asfaltu. Opet isti palac. Boli. Pas mater. Kasnim. Ulazim u firmu. Dobro jutro. Ured. Dva propuštena poziva. Kava. Cigareta. Telefoni. Mailovi. Pas mater. Telefon. Ona. Dobro jutro srećo. Glas koji opušta. Najednom miran. Staložen. Dogovor za cugu poslije posla. Sretan. Zaljubljen. Zašto nervozan cijelo jutro? Glupan. Lijep dan. Pauza. Šetnja. Ljudi prolaze. Nervozni. Bezobrazni. Viču i trube. Gledanje okolo. Luđaci. A ja smiren. Ona poslije posla. Luđaci pokušavaju. Ne dam se. Sretan. Jesam. U inat njima. Mater svima.

- 09:35 - Komentari (4) - Isprintaj - #

25.05.2004., utorak

Daj, Grdi, ne sviraj 8. dio

- Kaj je i tebi dosadno? Sad više nije bilo zabune, obraćala se meni. Bio sam zbunjen ko sjemeništarac. Crven ko rak. Nisam ja neki neiskusan klinac, al kad me ovak uhvate na prepad, ne znam kaj bi. Sreća da mi je postavila neko pitanje pa sam imal kaj za reć. - Ma ne, malo sam umoran. Točnije, boli me noga. Dobil sam udarac na nogometu. Bezočna laž, al komadi vole sportske tipove. Zadnji put sam igral nogomet u osnovnjaku. - Baš mi ne izgledaš ko sportski tip, više ko neko ko voli dobro pojest i popit. Pročitala me u startu, kaj vjerojatno znači da bu se brzo pokupila. Ziher misli da sam neki panj kad pokušavam ovak muljat. Pa kad je već tu, bar da se upoznamo. Pružim joj ruku. - Grdi, ovaj, Boris. - Melita. Kak si rekel? Grdi? - Tak me ekipa zove već godinama, pa mi je to u mozgu pod – upoznavanje. - Pa nisi baš tak grdi. - Baš ti hvala. Sad si mi nahranila ego. - Nemoj se ljutit odma. - Ne ljutim se, sve je OK. Daj sjedni, ukočil bu mi se vrat ovak. - Idem si po neku cugu, buš ti kaj? - Pa kad već ideš, može juice-vodka. - Već na početku ostavljaš loš dojam. Juice-vodka? To piju pičkice. Htel sam joj objasnit da od pive ima samo Karlovačka koju ne volim, al je već krenula prema kuhinji. Odmjerim joj pozadinu. Jako dobro. Jedna od onih fitness guza koje prkose zakonima gravitacije. Dobar odabir traperica. Na nogama tenisice. To mi je uvijek izgledalo odlično na dobro građenim komadima. Dok sam gledao za njom pogled mi skrene do Buraza i Malog koji su mi, nasmijani od uha do uha, pokazivali tzv. Bosanski grb i srednji prst. Kak njih male stvari vesele, pa to je prekrasno. Kaj sad? Melita bu se uskoro vratila s cugom i morali bumo nekaj i pričat. Uopće mi se nije dalo počinjat s idiotskim pitanjima tipa "Kaj si po horoskopu?". Ne izgleda mi baš ko klinka koja se fura na to i u startu ti objasni koji si podznak i u kojoj ti je kući sunce. Kakva hrpa gluposti. Ne da mi se danas vodit "dubokoumne" rasprave. Još se nisam oporavil od jučer, a polako me počelo hvatat i od danas. Melita se vrati i sjedne na stolac do mene. - Izvoli svoj sokić. - Daj molim te ne zekaj. Od pive ima samo Karlovačka, a to mi fakat nikak ne paše. Čekaj, čekaj. Od kud tebi Budweiser? - Iz privatne zalihe u frižideru. Moraš se ubuduće malo raspitat kaj ima za pit. Hoćeš da ti donesem jednu? - Najbolje da buš se sad opet dizala. Malo kasnije dok riješim "sokić". Ti si dobra sa Anom kad ti daje svoj frižider za tvoje privatne zalihe? - Ja sam joj sestrična. Pa ak ja nemrem, ko onda može? - Sestrična? Pa dobro ti ide kajkavski. Kaj si već dugo u Zagrebu? - 26 godina. Tu sam se rodila. Kaj ti uvijek ovak dobro povezuješ stvari? - Ma mislil sam, sestrična ti je s mora pa... Nema veze, danas mi mozak nikak ne radi. Jučer sam malo pretjeral. Čovjek se opusti na godišnjem. - A kaj radiš? - U jednoj firmi sa računalnom opremom. Niš posebno. Čime se ti baviš u životu? - Teta u vrtiću. - Daj ne zezaj. Pa to je super zanimanje. - Malo naporno, al jako zabavno. Klinci su prekrasni, al kad te krenu pilit onda više nije tak zabavno. Nemreš im stat ni na glavu ni na rep. - Ma to se lako rješava. Pustiš im neke Teletubbiese i mirna Bosna. Nego, nisam te prije vidil na ovim dalmatinskim tulumima. - Prvi put. Zvala me Ana već par puta, al sam uvijek imala nekaj dogovoreno. Kaj si ti ovdje redovan gost? - Uglavnom. Frend je vlasnik kuće, pa koristimo to za napit se badava. - Crni ti je frend? Malo mi djeluje ljigavo. - Eeeeee, nemreš tak o mom frendu. Nije u redu, posebno zato kaj on nije tu. Zakaj ti djeluje ljigavo? - Pa tak. Uvijek gel u kosi, odjeća s potpisom, nekak se drži važan. Opći dojam. - Vidiš kak se možeš zajebat kad ne poznaš čovjeka. Jebi ga, čovjek ima love pa se dobro oblači. Da je ja imam i ja bi se oblačil u takvu obleku. Vjeruj mi da je dečko do jaja, dobar frend. Kad trebaš pomoć, možeš mu se uvijek obratit. Krivi dojam. Čekaj malo, ak si tu prvi put, otkud znaš kak Crni zgleda i kak se oblači? - Nije uopće bitno. Nemoj mu slučajno reć da sam to izjavila. Kaj je sad ovo, nije ju Crni valjda potegnul? Ma nije ziher, pohvalil bi se da je rješil ovakvog komada. Otkud ga onda ona zna?

- 15:28 - Komentari (3) - Isprintaj - #

24.05.2004., ponedjeljak

Daj, Grdi, ne sviraj 7. dio

Vratim se u salu za ples (dnevna soba). Crni je nestal negdje. Vjerojatno je mala ipak popustila. Sad će joj kod sebe složit Martini, pohvalit se sa tehnikom koju ima, pustit Van Morrisona i zaključit posel. On se uvijek kratko zadržaval na tulumima. Obično ih je provel kod sebe u prizemlju. Safo je i dalje stajal solo i smješkal se. Vidil sam mu u čudno sjajećim očima da je izabral žrtvu i sad smišlja neku ubojitu rečenicu. Dođem do njega. - Buraz i Mali dolaze. - Odlično, ovdje ima dost robe za sve. Ak niš ne pokupimo bar ćemo se dobro napit i zajebavat. Jesi vidil onu malu kaj sjedi u fotelji? - Sad jesam. - E, ta je moja večeras. - A onaj tulipan kaj sjedi kraj nje i drži je za ruku? - Taj bu mi za jedno deset minuta najbolji frend. Fino bum ga napil na brzinu, pa mu tješil malu. "Pa kak se može tak ubit i ostavit te da se dosađuješ? Idemo si mi otplesat malo, nek on spava." Gotova svar. Stajali smo tak još jedno pet minuta, kad se mali digne po neku cugu. Poljubi malu i kaže: - Odma se vratin, jubavi. Dok je odlazio u kuhinju, Safo je već bio kraj njega i pjevušil. - "Bili su, bili vrhovi planina, bila je košulja hajdučkoga sina..." Tulipan ga pogleda. Safo krene u napad. - Kaj gledaš? Navijam za Hajduk. Imaš nekih problema oko toga? - Ma ne, ja isto navijan za Ajduka. - Ma da?? Majstore. A, pa onda moramo popit po koju za Ajduka. Jel može? - Normalno da može. Počnem se smijat u sebi. Safo je bil dinamovac do kosti, ali je o Hajduku znal skoro sve. Uvijek je govoril da neprijatelja treba poznavat. Izgleda da će mu to znanje sad dobro doć. Koji hohštapler. Osvrnem se oko sebe. Već se dobro popunilo, čak su i Tri kralja našla zanimaciju. Krljo je nešto šaptal Bušmanskoj guzi, a Joso i Mile su zabavljali njene frendice. Uskoro se pojave Buraz i Mali. Iako je bil moj brat, Mislava su svi zvali Buraz. Mario je bil Mali, jer je bil visok metar i žilet. Zato je uvijek tražil visoke ženske. "Da ih može polizat, bez da se saginje"-kak je on to zorno objašnjaval. Obadva ludi ko puška i uvijek spremni na tulumarenje. U prolazu me pozdrave i odu po cugu. Svi su bili nečim zabavljeni, i meni je već bilo pomalo dosadno. Znal sam da na Buraza i Malog nemrem računat bar još pol vure, dok se ne natoče. Sjednem na neki klimavi stolac i polako potegnem iz čaše. Joso se probio do linije i iz oskudnog glazbenog repertoara izvuče Dire Straitse. To me malo oraspoloži. Ak treba birat, Dire Straits ili Magazin, ja sam definitivno za ovo prvo. Lagano počnem pjevušiti. Dok sam tak skupljal snagu za odlazak do kuhinje po novu cugu, ispred sebe primjetim neke noge i polako počnem dizat pogled. Trajalo je to i trajalo, a meni pred očima i dalje samo noge. Istina i bog, u hlačama, al jebeno dugačke. Dođem napokon do lica, a ono zgodno, lijepo, prekrasno. Gusta, crna kosa, kolko sam mogel skužit iz ove pozicije i dost dugačka. Gledala je u mene, a ja sam bil ziher da je neka zabuna. Meni se ni u bunilu nemre desit da mi prilaze takvi komadi. Zamijenila me s nekim, sto posto.

- 14:28 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Daj, Grdi, ne sviraj 6. dio

Do Crnoga sam jedva došel. Tak mi je bilo šljiva, da su mi se jaja opet podignula. Vjerojatno je to zato, kak veli moja stara, kaj sam još mamuran i preveč sam spaval, pa sam "rijetki". To bi nekak značilo ... Ma kaj ja znam kaj bi značilo, al skroz dobro zvuči: "E, bok. Danas nebum došel na posel, rijetki sam." Moram to probat. Dođem do kuće. Naravno, mala iz Zadra živi u potkrovlju. Ne da mi se popet ni na stolac, promijenit žarulju, a di tek penjat se dva kata. Jedva se dovučem do gore. Vrata su bila otvorena, vrišti Severina iz zvučnika, buka do boli. Uđem nutra i odma potražim Crnog. Već je visil na nekoj maloj. Mala se izvlači, a on ni čut. Zanio se i naveliko prodaje gluposti. Vidim ja niš od njega, pa mu samo u prolazu dobacim pozdrav i odgegam se dalje. Ekipa iz kvarta je već bila tu. Krljo, Joso i Mile stoje u kutu, deru po pivi i komentiraju meso. Kak oni uvijek saznaju za te tulume, to mi je velika magija. Znam da ih Crni ziher ne zove. Onda skužim da ja uopće ne znam na koji faks oni idu. Vjerojatno na isti ko i neka od dalmatinki. Zadovoljan kaj sam to tak pametno povezal, potražim šank. U kupaonici, kada puna vode, voda puna pivskih boca. Punih. Mmmmm. Shit, Karlovačka.Ta mi piva nikad nije išla niz grlo kak spada. Nekak mi je slaba. Odem do kuhinje gdje stoji žestoko i složim si jednu juice-vodku. Hladna kombinacija alkohola i juicea me nekak oporavi, pa si složim još jednu. Stanem se kraj Tri kralja. - Bok dečki, kaj ima? - Di si Grdi? Jebote, zgledaš ko da te Fap kljunaš pregazil. - Malo sam se umoril jučer u Luli. - Malo? Cijelu večer si napadal Barbaru da odete u wc i da ti pokaže cice. - Ozbiljno? Sereš. - Kaj bi sral. Pitaj Crnoga ak meni ne vjeruješ. - Jebi ga. Nisam ja kriv kaj ona ima velke cice. Ja bi to baš rado stisnul. - Daj nemoj bit smiješan. Pa ko ne bi? - Jebeš pijanog idiota. Nego, kak je ovdje po pitanju komada? - Ma još je rano. Veli Ana (mala iz Zadra), da treba doć još negdje deset žena. Zasad vodi ona u uskim hlačama. - Koja? - Ona pored linije. S bušmanskom guzicom. Mala pored linije je fakat bila dobra. Samo ipak premlada. Vjerojatno brucošica. Dam dečkima par savjeta i odem po novu cugu. U kuhinji se ukaže Safet. Toči si vodku i smješka se. On je uvijek imal čudan tok misli, pa uglavnom ne znaš da li se smije tebi ili nekoj dobroj fori koju je upravo smislil. Safo radi za jednu telekomunikacijsku tvrtku, odlično zarađuje, ali jebeno puno radi. Kad ne radi obično brije po koncertima i tulumima. Ima veliku kolekciju razne glazbe, u raznim formatima. Za tulume ko stvoren. - Safo legendo. - E kume, kaj ima? - Uživam, kume, uzel sam si godišnji. - Blago tebi, ja nemrem ni bolovanje dobit. - Tak ti je to kad delaš za korporaciju. Kolko zaradiš, ni ja ti ne bi dal godišnji. Rad oslobađa. - Daj ne sviraj. Di ti je buraz? - Pojma. Vidiš, fakat bi ga mogel nazvat. - Zvrcni ga pa dođi među ljude. Mingle, kužiš? Idem ja vidit kakvih sisica ima za pogledat. Možda se nađe nekaj i za mene. Malo njih je vidilo obrezanu kitu. Treba curice uputiti u tajne spolnosti. He he he. - OK, dođem za minutu. Uzmem mobitel u ruke i povučem se u manju sobu. U onoj buci ne čujem ni sam sebe kaj mislim. Buraz se javi nakon prvog zvona. - Molim? - Yo, burque, que pasa? - Ma pasa matera, Mali i ja se dosađujemo. Sjedimo kod mene i gledamo Jackie Chana. - Ha, zato tvoj braco misli na tebe. Samo jedna riječ. Crni. - Tulum? - Tulum. - Maliiiiiiiiiiiiiiiiii, tuuuuuuuuuluuuuuuuuuum. - Buraz ne deri se, ode mi čekić, stremen i nakovanj. - Sorry buraz, dolazimo. - Bok.

- 10:51 - Komentari (3) - Isprintaj - #

21.05.2004., petak

Daj, Grdi, ne sviraj 5. dio

- Dečki, već dva mjeseca imam novog komada. Kad je videl da nas se to nije baš preveč dojmilo, nastavlja gledajući u mene - Ti je znaš, veli da je hodala s tobom. Anja. Sad me se to već izravno tiče, pa se pretvorim u uho. - Došla nova mala u kadrovsku, a mene baš jedan frend pital jel ima kakvog posla u INI. Odem ja do kadrovske, kad tamo ko da me grom ošinul. Sjedi mala u minjaku, noge do kraja. Malo po malo, pozovem ja nju na kavu. Ispalo je da se pali na frajere u uniformi. Dođemo do mene doma, ja u uniformi, ona se popali i to je to. - Kaj je to to? - Sad smo skupa. Dobra je cura, dobra u krevetu. Pazi na mene ko na bebu. Stalno me ispituje: "buš ovo, buš ono, daj se dobro obuci, zima je", puno pričamo o svemu, jako je zabavna. - Anja zabavna? - Možda tebi nije bila, meni je super. Ni ne znaš kaj si imal. Moram ić, sad bu došla doma. Bok dečki, fala na pivi. Suhi i Anja, ko bi to rekel. Ak je njemu zabavna, meni fakat nije bila. E pa Suhi nek ti je sa srećom. Iscjedim pivkana, pa naručimo još jednu rundu. Doma sam došel iza ponoći debelo nažveglan. Upalim komp i pogledam mail. Neke gluposti u vezi posla koje odma odjebem. Postajem po malo ljut na Anju. Kaj si ona misli, ovak meni iza leđa, sa frendom iz kvarta. To mi je, znači, imala za reč. Odlučim je odma nazvat, al se sjetim da je vjerojatno kod Suhog. Niš zato, zval bum je sutra, ne bu ona meni... Utorak Zbudil sam se drugo jutro, s glavoboljom nevjerojatnih proporcija. Zato sam odma zgutal dva plivadona. Tak je to kad mješaš pivu i pelin. Odem oprat zube i okus paste me natjera na riganje. Glava mi je odjednom bila puno lakša, pa se odlučim da je još olakšam s ogromnom količinom jake kave. Nakon otprilike pol šalice, počne mi se kenjat. Alkoholni proljev je još jedan od nusprodukata mješanja pića. Kombinacija pive i gorkog u fekalnom obliku smrdi ko vrag, pa mi se želudac opet digne. Zrigam se još jedanput. Sad sam se već puno bolje osjećal, osim glavobolje. Sjetim se da sam plivadone vjerojano zrigal, pa popijem još dva. Ubit ću oko još malo, pa ću pospremit stan. Telefon je zvonio dugo i uporno, pa se odlučim javit. Crni. - Si živ, jebote? - Jedva buraz, jedva. - Pa kaj krmiš cijeli dan? - Kolko je sati? - Pol osam. Navečer. - U jebemti, pa prespaval sam cijeli dan. - Ajde, hop, na noge lagane, pa do mene. Jedna od zadranki je dala neki jebeni ispit pa ima tulum. - U utorak? - Njima je tak svejedno koji je dan. Ne benavi nego dolazi. - Dobro, moram se istuširat, pa dođem. Bok. Tuširanje u mrzloj vodi je izvuklo iz mene i posljedjne znakove umora. Pogledam se u ogledalo. Umoran više nisam bil, al sam tak izgledal. Podočnjaci i upale, crvene oči. Sve mi se čini da danas nebum niš pokupil. U stvari idem samo na jednu cugu, pa ću doma. Nema smisla da se opet danas naližem. Dva dana zaredom i sutra se nebum mogel ni dignut.

- 14:39 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Daj, Grdi, ne sviraj 4. dio

Iz Pinte izlazimo u pet popodne i mrak je već totalno pal na Zagreb. Još jedan od razloga zakaj mrzim zimu. Mrak se spusti u pol pet, pa stalno imam osjećaj da je deset navečer. Hodamo Ilicom prema garaži i kod Lovačkog roga nalijećemo na Anju. Probam se nekak sakrit iza Crnog, al prekasno. Anja je jedna od mojih bivših, koja još uvijek vjeruje da je volim, samo mi je trebalo slobode, jer sam nemiran duh. Jebiga kad im nemam srca reć da mi idu na živce, pa izmišljam izgovore: "Čuj Anja (ili ime bilo koje sadašnje), nije do tebe, ja sam kriv, malo se osjećam sputano. Znaš da me (ubacim ime zadnje cure) totalno povrijedila i sad me sve ovo nekak guši." Ona je, naravno, puna razumijevanja, ja obećajem da ću je stalno zvat i tu se fino raziđemo, a televizor je opet samo moj. Anja je jedna od onih koja mi je pomogla shvatit vrijednosti jutarnje kenje. - Booooris, boooookić. Bok Crni. - Anja, bok.(cmok, cmok) - Pa di si ti, niš se ne javljaš, na mobitelu ti se javlja sekretarica, doma te nikad nema. Kaj se dešava s tobom? - Ma imal sam ti sranje u firmi, falila je neka lova iz 10-og mjeseca, pa smo radili po cijele dane. Na kraju se vidlo da je šef krivo knjižil neke račune, pa se izvinjaval. A znaš kak je u dvanaestom. Pun dućan, bliže se praznici, posla ko dreka. - Joooj, baš mi te žao. Jesi za neku kavicu? - Sorry, nemrem. Moram Crnom pomoć neke tepihe nosit na čišćenje (kak meni mozak radi, milina jedna). Obećal sam. - Al daj me onda nazovi, imam ti toliko toga za ispričat. Znaš, bila sam jučer u "dm"-u, išla sam po nekakav peeling. I tu ti ja natrčim na Teu.... Crni je počel kolutat očima, a i meni je odma bilo dost. Zato je na brzinu prekinem, obećam da bum je nazval (idiot pijani), moramo ić, servis za čišćenje dela do 6, a još moramo kod Crnog po tepihe. Cmok, cmok i aj bok. Fala ti bože, koji napor. Da se tak dobro ne ševi, ne bi nikad bil s njom dva mjeseca. To je tak kad mi muški uvijek razmišljamo s doljnjom, a ne s gornjom glavom. Pa si navučemo na vrat ono kaj nam u životu uopće ne treba. Povratak na Remizu nas obojicu razgali ko da se vraćamo iz vojske. Kaj ćeš, to ti je kvartovska pripadnost. Odlučujemo se za još po jednu pivicu u Luli. Unutra gužva i galama, sto ljudi, i do šanka sam tolko puta rekel "bok" da mi se grlo fakat posušilo. U popodnevnoj smjeni je Krešo, od milja zvani Kreto, što znači da iz zvučnika zavijaju crnci sve u šesnaest. Nemam ja niš protiv crnaca kao rase, tak me to ne jebe, ali mjuza je katastrofa: "mi smo sa istočne strane, mi smo najjači, ubij sve sa zapadne strane, ubij sve pandure a-ha-ha-ha". Užas. I klinci se odvaljuju na to. Di je nestal stari dobri blues, di je nestal soul? Naručujemo dvije Žuje, kad nam se prikrpa Suhi. Suhi je bivši punker, zbrisal od doma u rat, vratil se doma, oženil, dobil cipelu iz vojske. Nije dobil ni penziju. Zato je dobil dijete i papire za rastavu braka. Sad je anarhist, ljut na cijeli svijet. I državu i vladu on nabije na kurac. "Za to sam se boril, pa mogu, kaj se koga tiče?" Radi ko vatrogasac u INI. Suhi je dobil nadimak jer je uvijek suh tj. bez love. Naručujemo mu pivu i on, pun zahvalnosti, odaje dobro čuvanu tajnu koja nikog baš preveč ne zanima, ali je Suhi uvjeren da je to stvar koja će mu promijeniti život.

- 10:38 - Komentari (0) - Isprintaj - #

20.05.2004., četvrtak

Daj, Grdi, ne sviraj 3. dio

Kuća je bila velika i Crnom apsolutno nepotrebna jer je imala dva kata i visoko potkrovlje, ukupno osam soba, a Crni je živil sam. Starci su kupili kućicu u Medulinu i tamo grijali svoje stare, umorne kosti. On je živil u prizemlju, jer mu se nikad nebi dalo pijanom penjat, a ostalo je iznajmljival, za malu lovu, studenticama. Posebno je patil na dalmatinke, pa je u kući imal tri splićanke i tri zadranke. Nije mu bilo loše. Stalno su imale tulume koje je on, naravno, odobraval. Uvijek neko novo meso, a fukodrom je sedam stepenica niže. To je i nama, njegovim frendovima, dobro došlo. S tih tuluma se rijetko odlazilo praznih ruku. Malo smo se osjećali bedasto trošeći klinke 7-8 godina mlađe od sebe, al ak njima ne smeta, ne smeta bogme ni meni. Garaža na daljinsko je lagano otvorila svoja usta, pa su na Volvu zasjala stakla. Ušli smo u auto i krenuli, iako je Crni stalno prigovaral zbog snijega. - U ovom gradu niko ne zna vozit po snijegu. Baš mi treba da mi se neko zaleti u pilu i razbije ju. Djelovi za njega su skupi ko vrag. - Jel se ti to žališ zbog love ili ja krivo čujem? - Ma ne žalim se neg bum, ak ga neko razbije, ostal bez auta ko zna kak dugo pa bum osuđen na krntije iz rent-a cara. - Jadan, fakat bi te onda jebeno žalio. - Daj, Grdi, ne sviraj. Di ćemo? - Mogli bi parkirat u garaži u Ilici, pa onda cipelcugom pronjuškat okolo. Kakve ti cipele uopće tražiš? - Kaj ja znam, nekaj veliko, robusno. Više onak, ko hatezejke, sam da nekak zgledaju. Kickers, Sketchers, tak nekaj. - Kaj si ne kupiš Marte? To je dost robusno. Komadi to vole. - Pa da zgledam ko onaj mali narkić iz tvoje zgrade, zaboravi. - Zaboravil sam da si ti šminker. - Ma nisam šminker, samo se volim dobro obuć. Imam i ja u ormaru obleke koja nije baš neka marka. - Daj, Crni, ne jebi. Sparkali smo se u Ilici i krenuli u potragu za cipelama. Znal sam već da će Crni kupit najskuplje. Obično su cipele bile grde dozlaboga, al Crnom se to nije dalo objasnit. On je sve kupoval po cijeni, a ne po tome kak to zgleda. Ulazimo u jedan od onih dućana gdje ima svih vrsta obuće, sto modela, ni jedan kak spada. Takvih ima po gradu bar 5-6, i svi imaju istu robu i iste cijene. Crnom se niš ne sviđa, jer sve košta manje od pet glava. Ja sam videl bar tri para kaj mi se sviđaju, a i cijena nije za bacit. 360 kuna je nekak sasvim pristojno za moj džep. Nije da loše zarađujem, al si mislim da u životu ne treba pretjerivat u bacanju love na odjevne predmete. Uostalom, razlika između 360 i 500 iznosi točno četrnaest velikih Ožujana u "Luli". Crni bi da idemo, a ja sam se baš odlučil za jedne smeđe zimske, s malo krzna iznutra. Peglam plastiku (i tak sam u debelom minusu), a Crni me gleda tipa: "pa kaj si ti normalan". Nakon poduže šetnje po gradu, odlučuje se za crne lakirane. Crne, lakirane za zimu i snijeg. Katastrofa. Od prvobitne ideje o cipelama je davno odustal. Cijena, naravno, prava sitnica. Mogel sam za to, uz moje cipele, kupit još i samterice u Levi'su. Preveč smo lijeni za penjat se do Tolkien'sa, pa se prebacujemo u niže sfere. U Pinti ko i uvijek gužva, studoši i srednjoškolci, a točeni Tomislav hladan ko led. Pa nek mi neko veli da život nije lijep. Palimo pljuge i dobro potegnemo iz krigle. Crni se konspirativno naginje prema meni, i već znam: ili je jučer povalil neku od svojih dalmatinki, ili ima strašnu ideju za business. - Pazi ovo buraz: štampanje majica. - Kakvih majica? Kakvo štampanje? - Pa znaš ono kaj prodaju na placu, majice s naštampanim glupostima. Samo ima jedna fora. Tam moraš kupit ono kaj imaju, a ja mislim otvorit dućan di ekipa dođe, izabere praznu majicu, i veli: "napišite mi na majicu ovo il ono". Kužiš, ekipa sama bira kaj da im piše na majicama. - Ne kužim, daj mi ponovi još jednom. Kaj ti zgledam ko idiot? Pa kolko bu to koštalo ekipu da si sama bira majicu i natpis? - Ma ne preveč. Imam dobru štelu u Švabiji. Oriđiđi Fruit of the loom, samo kaj nigdje niš ne piše. Ekipa ih mažnjava prije nego kaj ovi zakelje markicu. Mala lova, a dobra roba. Ak uzmem na veliko, tip mi daje po euro komad. Mislil sam za početak uzet dva soma komada, pa da vidim kak bu to išlo. - Kom buš ti prodal dva soma komada? Kaj si zgubil i ono malo mozga kaj si imal? Pa kaj ti sve treba za to? Ziher neki strojevi? Kom? Nekakve šablone, filmovi, kaj ja znam? - Pa nekaj bum takvo trebal. Stroj nisam našel, u stvari ne znam ni kak se to zove. S kompom buš mi valjda ti pomogel? Zakaj te imam? Ma sredil bum ja to već nekak. Kaj se brineš? Buš mi pomogel il nebuš? - Ma znaš da budem, ne drami. Konobar, daj nam fotokopiraj ovo.

- 16:42 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Daj, Grdi, ne sviraj 2. dio

Remiza je totalno dobar kvart. Nije to ni tak mali kvart, al opet se nekak svi znaju, ak niš drugo, onda su barem na "bok". Izlazim iz zgrade i stisnem se. Šljiva je, baš sam mogel obući i duge gaće. Nekak bum zdržal do birtije, tam je valjda toplo. Kupujem pljuge kod lokalnog švercera, koji psuje muriju. Baš su se na njega zakačili. Fala bogu, a kaj ja tu mogu? Da me murija sad vidi, bogme bi i ja najebal. Kaj ćeš kad je kod Štefa skoro duplo jeftinije nego na kiosku. Do kioska se ipak mora jer Štef ne prodaje Jutarnji. Spuštam se prek mostića na Ljubljanicu. "Srebrna lula" je jedna od onih kvartovskih birtija kaj ne izgledaju bogzna kak, al kad jednom uđeš u nju teško se rješavaš ovisnosti. Na ulazu me zapuhne težak miris dima, valjda još onog od jučer. U Luli ventilacija nije nikad radila kak spada pa vjutro, kad uđeš, ne trebaš palit čik, samo duboko udahneš. Na šanku jutarnja ekipa. Miro je obrtnik, postavlja viseće stropove, ima ženu i troje djece i uvijek se prisjeća kak je to nekad bilo na Remki. Dugi i Miljac rade kod njega i stalno ga jebu za razne ženske kod kojih su postavljali. - Miro se sjećaš one iz Elektrike? Stalno se nekaj motala oko tebe. - Pa nebu valjda oko vas, dva niškoristi. Drekfiolice. - Možda je mislila da buš joj ti kablovsku ufural. Htjela je ona malo tvog kabla. Ha ha ha ha ha ha. Krljo, Joso i Mile su povremeni studenti i redovni inventar Lule. Popularno zvani Tri kralja. Vjutro kavica, navečer piva, gemišti i ostalo. Kićo je vječiti apsolvent ekonomije, otkril je da se u životu treba što manje živcirat pa zato nit radi, nit studira. Nikad nema love, birtija na njemu i nije nekaj zaradila, al je super dečko. Uvijek je spreman pomoći kaj treba, pa ga svi časte. U separeu sjede remižanske gracije Ivona, Barbara, Silva i Anita. Svaka po 22 godine, sve bez dečka. Nemreš, buraz, sam tak uletit, treba tu imat dobro šuštavo zaleđe. Za šankom, nadrkan ko i uvijek, Toni. - Jutro svima. - Bok Grdi. Znam da nisam neka ljepota, al grdi baš nisam. No, nadimak se ne bira nego dobiva, pa se uopće ne živciram oko toga. - Bok Toni, daj mi userušu (kava s mlijekom, posjet wc-u zagarantiran) i jedan Maksim Gorki Pelinkovac. - Kaj ti ne delaš? - Ne (ne vidim kaj se sprema, još je rano) - Pa koj kurac onda ne spavaš doma, nego mene tu jebeš. Još nisam ni novine pročital, stalno neko dolazi. Miro, kaj ti ni vreme za posel? - Toni, ne jebi, nego mi daj dva deci kisele, opet ti je kava u kurcu. - Onda si drugi put sam kuhaj, ak ti moja ne valja. - Ne sviraj kurcu nego delaj. Nema niš bolje nego kad dođeš među svoje, dobro se međusobno izvrijeđate, zapališ pljugu, srkneš userušu i otvoriš novine i opustiš se. Zadubljen u novine nisam ni skužil da se birtija već dobro napunila. Stigli su i oni studenti koji ne moraju na predavanja. Takvi su na Remizi u apsolutnoj većini. Starci delaju i daju lovu, a djeca sjede u birtiji i kupuju ispite. Jebem ti takav raspored stvari. Pogledam kroz prozor i skužim da je počel padat snijeg. Krasno, a ja u tenisicama. Onda spazim dobro poznate noge koje se vuku polako da polakše nemože. Crni je uvijek vukel stopala po cesti nikad ih ne dižući. Cipele su mu trajale mjesec i koji dan, al jebe se njemu. Starci su mu radili dugo u Švedskoj i vratili se s novim Volvom i hrpom love koju je Crni neumorno trošil na komade i pokušaje da postane uspješan poduzetnik. Uvijek je imal odlične ideje kak da zgrne još više love nego kaj su starci donesli i nije imal pojma kako da ih sprovede u djelo. Ulazeći, izgovara uvijek istu rečenicu: - A u pičku materinu, kak ovdje smrdi. - Crni, ne jebi po tavanu, ko da kod tebe doma manje điki. - Jutro Toni, dobre volje ko i uvijek, kak vidim. Daj mi potjerušu (opet kava s mlijekom, ekipa stalno smišlja nove izraze) - Bok Grdi (lupi me po leđima) - Jebote Crni, ti buš mi jedan dan pluća izbil. - Ne sviraj, kaj buš pil? - Medicinu. - Toni, još jedan pelinković za Grdog. Pa kaj ima rista? - Niš, zel sam si godišnji, pa sad uživam. - Samo hvataš krivine, ne bi ti kod mene dugo delal. - Ne bi ja kod tebe uopće delal. - Dobro, dobro, kaj se odma srdiš? Kaj delaš posle? - Mislil sam pospremit stan. - Ha - ha. Kaj ti imaš mjesec dana godišnjeg? Ne kenjaj, ideš samnom u grad. - Kaj ćeš u gradu? - Idem si kupit neke šuze za zimu. One od prošle godine su obavile svoje. Daj, idemo, zajebavat ćemo prodavačice, pa poslije u Tolkien's na Guiness. - Jesi s autom? Ne da mi se na trajvan po ovoj zimi. - U garaži mi je, buš zdržal do tam? Ti ko da si od šećera napravljen. Toni, daj mi naplati sve ovo.

- 13:12 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Daj, Grdi, ne sviraj

Ponedjeljak Stan je bil rupa, al bil je moj. Dve sobe, kuhinja i serionica s kupaonicom koja mi je, realno, bila najdraža prostorija u stanu. Uvijek sam se pital zakaj mi muškarci toliko uživamo u jutarnjem sranju? Tek kad odrastemo i shvatimo da nam je to jedini bijeg od žene ili djevojke i njezinih konstantnih jutarnjih pokušaja za bilo kakvim razgovorom, počnemo cijeniti keramičku rugobu. Ona se u tim trenucima pretvara u sjedalo udobnije od fotelje. Možda ne udobnije od fotelje srijedom (Liga prvaka i pivo), ali ipak... Trenutno soliram, al kad se jednom naučiš na bijeg i kenju uz novine to ostaje cijeli život. Kuhinja je zgledala kak već zgleda kuhinja samca. Hrpe tanjura od ko zna kojeg ručka, prljave čaše još ispunjene ostacima vina i pepela sa neke od cjelonoćnih, ničim izazvanih pijanki. Štednjak je zorno pokazival raspored jelovnika u posljednjih nekoliko mjeseci, al je meni bilo vrlo malo stalo da ga dovedem u red. Sobe ko sobe, razbacana posteljina, donje rublje i čarape po podu (u srijedu kupujem neku kantu za prljavi veš, obećajem). U kutu manje sobe, na radnom stoliću, dobro sakriven pepeljarama, praznim kutijama cigareta i zgužvanim limenkama piva, njegovo veličanstvo kompjuter. Često sjedim za stolom, pustim si Tom Waitsa i gledam u ekran, apsolutno ništa ne radeći. Sa ugašenim svjetlima u sobi njegov odsjaj djeluje totalno ubijajuće. Dođe čovjeku da si spraši metak u glavu. A opet svako jutro nakon buđenja prva stvar na putu do serionice, upalim čudovište i provjeravam mail. Stvari se pogoršavaju ako je i posao vezan uz spravu. Desetak sati dnevno pred ekranom sigurno vas vodi troslojnim podočnjacima i izgledu Stevea Buscemija. Ponedjeljak je i moram na posel, al kak to ionak uvijek završava kašnjenjem, uopće se ne žurim. Polako punim kadu i slušam vodu kak žubori dok kuham kavu. Čik je u čubama od ranog jutra i dobro se iskašljem prilikom pišanja, hračnem i gledam jel živo. Lijep, katranizirani hračak se zakeljio na školjku i ne da se ni nakon tri povlačenja vode. Ko ga jebe. Ulazim u kadu i osjećam toplinu kako mi preplavljuje tijelo. Nemam niš protiv prosinca, stalno tulumi, Božić, Nova godina, ali fakat ne podnosim hladnoću. Stara kaže da sam slabokrvan i da moram piti crno vino. Slušam je od riječi do riječi, ločem crnjak, al mi je i dalje šljiva. Zavaljen u kadu, uzimam kavu sa vešmašine i palim pljugu. Jebote koje uživanje. Razmišljam kako izbjeći odlazak na posao, al mi niš mi pametno ne dolazi u glavu. Prdnem i smijem se mjehurićima. Dok srčem kavu sjetim se. Pa ja imam još tjedan dana godišnjeg za koji moj dragi šef misli da sam zaboravil. Zapravo i jesam, ali čudo je kak čovjeku proradi mozak kad hoće uhvatit crtu s posla. Zovem Mariju i pazim da mi mobitel ne pljusne u kadu. Možda sam prvo trebal pustit kavu iz ruke. - Keyboard computers, izvolite. - Ana, jel Mare tu? - Je, da te prebacim? - Daj, samo brzo. Slušam idiotsku mjuzu sa cenrale i češkam si jaja. Odlično. - Antunović, molim? - Mare, Boris je. Čuj, ja imam još tjedan dana godišnjeg, pa ga sad uzimam. - Pa jesi ti normalan? Kraj godine je, skoro Božić. Dućan je stalno pun, a znaš da stari hoće da su onda svi tu. - Reci ti svom tateku da sam mu ja ostal u dućanu kad ste si svi vi namakali guzice u moru. Nemrem više, pun mi je kufer cjenika i konfiguracija, treba mi odmora. Uostalom vraćam se na posao 20-og, što znači da ću bit u dućanu kad krene ludara. - Dobro, budem ja to zrihtala, al da znaš da si mi dužan kavu za ovo. - Možeš i kiselu. Fala ti, bok.

- 09:44 - Komentari (3) - Isprintaj - #

19.05.2004., srijeda

Moja Afrika

Pol tri u noći. Prevruće mi je, vrtim se po krevetu, namačem ionak mokru plahtu. Uzimam novi jastuk, ovaj je mokar. Niš ne pomaže, nemrem se rashladit. Prozori širom otvoreni, al nekak brijem da postoji neka nevidljiva koprena koji ne dopušta zraku da uđe u sobu. Razbudil sam se. Dignem se iz kreveta i odem pišat. Umivanje u hladnoj vodi je malo pomoglo, pa sjednem na prozor i zapalim pljugu. Da, znam, nije baš zdravo, al kaj mogu kad sam ovisnik o dimu. Na ulici nigdje nikog. Nebo vedro, bez oblačka, vide se zvijezde. Sad bi pasala neka mjuza. Bubnem Jesse Cooka u player. Akustična gitara, lagani tonovi ispune sobu. Koji gušt. Gledam u zvijezde, a preveč ne vidim. Cvikeri su na stolu, a ne na nosu. Al kužim kako zvijezde trepere. Kako je moj mozak jedna čudna nakupina mašte koja vrlo često pobjeđuje ograničenja koja zadaje zdrav razum, odlutam ja. Gledam u nebo, a zamišljam zemlju ispod tog neba. Ne znam zašto, ali kad god odlutam mislima u druge zemlje, uvijek mi prvo padne na pamet Afrika. I pokažu mi se stepe, velika jezera i zebre koje piju vodu. Lavice u lovu mjerkaju stado, polako se približavaju, vrlo tiho. U šumi koja se prostire rubom ravnice, urliču majmuni. I njih je nešto probudilo. Ispuni mi sobu kakofonija afričkih urlika. Iz šume se pojavljuju ljudi, stravično izgledaju, namazani bojama, goli sa komadom kože preko intimnih dijelova. I baš kad sam odlučio prekinuti svoj put u Afriku, oni se počnu široko smijati i mahati mi. Zovu me. I ja bih otišao, ali ne mogu se pomaknuti. Samo ih gledam i mašem im. Počinje svitanje, crvena zora iznad stepe, sad tek vidim cvijeće na rubovima šume. Prekrasno je. Čuje se jutarnja pjesma iz nekog sela u daljini. Stado gazela se kreće prema paši, smiju se hijene. Jata ptica polijeću u zrak. Izgledaju kao oblak. Ljudi mi i dalje mašu. Jedan mi govori. Daleko je i priča nekim čudnim jezikom, a ja ga čujem i razumijem. I kaže mi:" Odavde si krenuo, ovamo ćeš se vratiti. Nekad se nisi bojao. Nekad si trčao sa zebrama, hrvao se s leopardima. A danas se bojiš čak i potrčati jer znaš da nisi slobodan. Ovamo se vrati. Čekamo te brate." Mahne mi ponovo pa nestane u šumi. Probuđena Afrika me pozdravlja sa pjesmom svojih najljepših zvukova i zove me da se vratim. Tamo odakle sam otišao dok me još nije bilo. Tamo ću se vratiti kad me više ne bude.

- 10:29 - Komentari (3) - Isprintaj - #

18.05.2004., utorak

Kakva korist od naslova (za C. Bukowskog) 8.dio

Uperil je pištolj u Maria. Droga i gan su mu dali kuraže. Nišanil je u Maria mičući cijev prema glavi, pa prema trbuhu. - Kaj je pederčino? Ti bi se igral heroja? Si zaboravil ko sam ja? A? Narodni heroj, koj kurac? Sad bum ti se najebal mame. Molil buš me da te ubijem. Pero je izašel iz dućana u trenutku kad je Kiki opalil Lojzu. Kad je Lojza pal, Pero je preskočil tih par metara i došel do njega. Nikad u životu Pero nije videl tolko krvi. Lojza je u padu pal na rub pločnika i rascopal si glavu. Peri oči zasuze, a onda se starom pijancu spustila roleta. Zgrabi jednu praznu pivsku flašu. Krene jedan korak prema Kikiju i svom snagom ga opizdi flašom u glavu. Kiki padne bez riječi. Krhotine razbijene boce popadaju po njemu. Svi su stajali zabezeknuti i u tišini, Beli i Lovrić skoče sa gajbi, a onda se naglo povuku. Pero je držal Kikijev pištolj u ruci. Očiju punih suza, gledal je u Kikija koji je ležal bez svijesti na podu. Mario je polako došel do Pere. - Gospon Pero, dajte pištolj. Nije on vredan toga. Dajte gospon Pero, smirite se. Pero ga pogleda. - Mario, dečec dragi. Vreme je. Okrene se prema Kikiju i povuče okidač. Sa svakim metkom se osvetil. Za Lojzu, za prokletu Australiju, za poduzeće, za zemlju u Zagorju. Onda se setil svoje Zdenke. Suze su krenule još jače. Stavi pištolj u usta i povuče okidač. Rotirajuća svjetla hitne i murije su polako odlazila prema Dinarskoj. Kila, Bero i Žuna su sjedili na gajbama gdje su prije par sati sjedili Lojza i Pero. Cijevčili su pivkanu. - Bogtimater, pa kaj je ovo? Pa tog nema ni u filmovima. - Ne znam. Jebeš mi mater, ne znam. Otišli nam Lojza i gospon Pero. - Viš ti kak dobri ljudi uvijek najebeju. Jesu pijanci, al dobri pijanci. Neko je već davno trebal sredit tog Kikija. Koji smo mi papci. Godinama nam tu truje klince po nosom, a mi glumimo majmune. A Lojza? Jebate kaj je taj znal opalit šamar kad bi nas uhvatil da mu krademo trešnje. To je zvonilo danima. - Bome je. Ispred Dućana je Franjo, muž tete Marije, izvukel črevo i ispiral krv s pločnika. Dečki su buljili u mlaz i šutili. Krvava voda se uz rub pločnika pretvorila u mali potočić koji je odžuborio u kanalizaciju. Bero se digel i došel do potočića. Gledal je dugo u njega, bez riječi. Onda je prolil malo Žuje i bacil dve pljuge u potočić. Sjel se natrag na gajbu pa su sva tri potegnuli pivu. Na okretištu je dvanajstica uz veliku škripu dofurala ljude koji su negdje išli za svojim poslom. Povjetarac je prestal puhat i opet je bilo jebeno vruće.

- 10:30 - Komentari (2) - Isprintaj - #

17.05.2004., ponedjeljak

Kakva korist od naslova (za C. Bukowskog) 7.dio

Lojza i Pero su vodili 6:4, imali su 980 i bili na zvanju. Pero je dugo žmikal karte u ruci. Znal je da mora zvat, al jebeno je to kad nemaš nijednog dečka ni asa v ruki. Lojza je bil lud jer je imal pedeset do asa u trefu i bil siguran da je pobjeda njihova. Pa kaj taj Pero misli. Lovriću je več bilo dost. - Šah. Pa budeš više? Ko da igraš protiv Karpova. Jebote, osedil bum dok se on smisli. Pero ga pogleda, promiješa svoje karte i okrene ih licem prema dole. Izvuče jednu i pogleda je. Tref sedmica. - Tref. Lojza skoči. - Pedeset. - Do? - Do asa, tak jasno. Lojza pokaže zvanje, a Beli baci karte. - Jebi ga. Bolje se rodit bez kurca nego bez sreće. - Još jedna naša. Bravo Pero, tak se šika. - Bravo dečki, al sad je vaš red za pivu. Fakat je bil njihov red. Pero se digne i ode prema Dućanu. Taman kad je ušel, pred dućan se ponovo sparkira Kiki. On i još dva tipa izđu van iz auta. Kiki se zaputi prema terasi Birca. Bez riječi zgrabi Aidu, koja je sjedila s frendicama, za kosu i sruši je sa stolca. - Mater ti jebem muslimansku, mene ćeš ti zajebavat. Kaj ti misliš da sam ti ja neki Mujo pa da moš s menom kak ti hoćeš. Ak sam rekel da si kod mene u devet, onda da si kod mene u devet. - Nemoj Kiki. - Ma kaj nemoj Kiki, pička ti materina. Ja te uzmem za curu i to mi je hvala. Kiki je potegne šakom u glavu. Ženske na terasi su počele vrištat, a dečki se povukli do zida. Niko se nije htel mešat, jer su svi znali da je Kiki naoružan. A i dva pavijana s njim nisu djelovali miroljubivo. Aida se digne s poda i ispljune krv. - Rekla sam ti da neću bit s tobom. - Ma ko te pita, jebo ti pas mater. Nemoj da ti se starom nekaj dogodi. Opasne su smetlarske trokolice. Pavijani se nasmiju. Aida pljune Kikiju u lice, a ovaj ju ponovo potegne. Beli i Lovrić su zabezeknuti sjedili na gajbama, a Lojza dođe do Kikija. - Kiki, nemojte tak. Pa kakav to muški tuče cure? Nije to u redu. - Marš pijanac stari, da ne bi i ti dobil po lampi. - Kiki nemojte još jenput vas prosim. Kiki se okrene prema njemu. Krvave oči su pokazivale da nije baš svoj. Ko zna kaj je sve uzel. Totalno se pogubil. Zareži prema Lojzi i udari ga u glavu otvorenim dlanom. Lojza zatetura i padne. Dok je Kiki zamahnul nogom prema njemu, doletil mu je udarac koji nije očekival. Mario je skužil frku i vrisku negdje kod Psunjske, pa se zatrčal i taman stigel da opali Kikija u potiljak. Ovaj zatetura, ali ne padne. Povuče se par koraka i izvadi utoku.

- 09:16 - Komentari (1) - Isprintaj - #

14.05.2004., petak

Kakva korist od naslova (za C. Bukowskog) 6.dio

- Poslije dobrog jela – cigareta cijela. Žuna je bil super raspoložen jer je cijelo vrijeme dok su jeli, diral Maju po nogama ispod stola, a ova se, onak lagano nacvrcana, nije bunila. Kila je došel na ideju o pokeru u skidanje. Mario ga je sam pogledal. Pa nisu više deca da na tu foru bare komade. No cure se nisu preveč bunile, pa je Bero dofural karte za poker. Staro pravilo veli da se ne isplati karatat s nekim ko to ne zna igrat jer obično popušiš karinu. Tak je i bilo. Cure su bile još uvijek obučene, a Bero i Kila samo u boksericama. Žuna i Mario su se dobro držali. Zgubili su samo majice. Cuga se lagano točila i svi su već bili pod gasom. Maja se počela meškoljit. - Bero di je tu wc? Žuna, spreman ko napeta puška, odmah skoči. - Daj bum te ja otpelal. - Može. Samo brzo, upišala bum se. Krenu prema kući, a Žuna se okrene i namigne. Sad il nikad. Maja je bila zgodna ženska i dost dobro građena. Žuna je dobro znal kaj voli. Nije ni Sandra bila loša. Malo jača, sa velkim cicama. Jedino ju je jebala faca. Loš ten nije mogla sakrit ni kila šminke. Karte su stajale na stolu svi su čekali da se ovo dvoje vrati. Lagano pijuckanje i neobavezan razgovor o ničemu. Kila je zaspal u ligeštulu i glasno hrkal. Nakon nekog vremena na prozoru na katu se pojavi Maja. Bila je gola. Glasno se smijala, naslonjena na prozor i mahala ovima dole. Iza nje se pojavi Žuna. Nešto je petljal Maji oko guzice, a onda ova zastenje. Žuna je bil unutra i počel nabijat. Maji su cice ispale prek prozora i udarale u ritmu. Glasno je stenjala. Ovi dole su gledali ko očarani. Onda Mario osjeti ruku na svojoj kari. Sandra, koja je sjedila između Marija i Bere, spustila je ruke obojici na međunožje i lagano ih mazila. Bero protrne. Nije bil baš iskusan u tim stvarima. Kak je bil samo u boksericama, Sandra mu zavuče ruku unutra i čvrsto primi karu. Mario se skoro počel smijat kaad je skužil Berinu facu. Široko otvorenih očiju buljio je dolje i gledao kak mu Sandra drka. Mario se digne. Sandra ga blijedo pogleda. - Kaj je? - Niš. Cijenim inicijativu, al nije mi baš do toga. Mario je bil debelo zateleban u Aidu. Sad je to i njemu postalo jasno. Krene prema izlazu iz dvorišta. Sandra slegne ramenima, izvadi Berinu karu i strpa ju u usta. Bero zaurla i počne glasno mumljat. Na prozoru je Maja vrištala. Mario krene prema doma.

- 17:03 - Komentari (5) - Isprintaj - #

Kakva korist od naslova (za C. Bukowskog) 5.dio

Natovareni mesom krenuli su po Ljubljanici do Velebitske di je Bero stanoval. Po putu su još malo zajebavali frizerke iz salona kojima je Žuna podjelil par kutija cigareta. Palil se na Maju, pa je mislil da bu joj se ovak uvukel u gaće. - Curke, kad završavate smjenu? - Za pol vure, zakaj? - Pal bu neki roštilj pa bi nam bilo drago da dojdete. Kod Bere u dvorištu. U stvari evo vam broj mobitela, pa se javite kad završite. Došli bumo po vas. Može? Maja pogleda u prištavu Sandru. - Oćemo ić? - Pa kaj ja znam. Nemam, istina, niš u planu. Aj može. Bute imali kakve vodke i đusića za popit? - Za vas bumo spekli vodku ak treba. Vidimo se onda. Bok. - Bok dečki. Žuna protrlja ruke. - Mljac. Popile buju one malo iz moje boce. - Kaj ti stvarno misliš da bu ti Maja dala? Daj nemoj bit bedast. - Bumo vidli. Kila se pojavil s kruhom i ekipa je bila kompletna. Na putu do Bere su još svratili u Dionu po vodku i đus. Brzo su zakurili roštilj i uskoro je pol kvarta zamirišalo po ćevapima. Pero i Lojza su se odavno pozdravili sa Ismetom i nastavili lokat. Prekrasno ljetno predvečerje je još popravil lagani povjetarac pa je bilo skroz ugodno za sjedit van kuće. Dečki su cicali kajtijaznamkoju pivu i bili dost dobro raspoloženi. Pred dućan se sparkiral tamnoplavi BMW bosanskih registracija. Samo kaj nutra nije sjedil bosanac, nego domaći dečko. Kiki nije baš bil omiljena faca u kvartu. Bil je diler. To su svi znali. Javna tajna koja jedino do murije nije došla. Ma kurac nije, al mu nisu niš mogli. Il se dobro pazil, il je imal jako zaleđe. Ko to zna. Kiki pogleda prema Peri i Lojzi i klimne glavom. Bil je kao i uvijek jako namršten i važan sam sebi. Njih dva mu odvrate klimanjem. Kiki uđe u dućan. - Ste ga vidli Lojza, kak se drži važan. Znam mu majku i oca, jadni ljudi. Popišanec jedan, kod mene se doma igral sa Mirekom i Ivanom sto put, a sad prodaje drogu deci pred školom. - A kaj ćete, tu vam mi niš nemremo. Kad policija ne dela svoj posel, mi možemo samo gledati. - Joj da sam trideset let mlađi, vidil bi on svog boga. Takvih nekad nije bilo na Remizi. Sve bi mi to brzo stukli i poterali. A gleč sad. Naši dečki rade takva sranja. - Bumo si mi spili po jednu. Ne splati se žifce gubiti zbog takvih. - Imate praf. Živili. Dok su praznili flaše stigli su i Beli i Lovrić. Obadva bauštelci celi život. Volili su popit više neg boga videt. Prvo uđu u Dućan i vrate se sa desetak piva. Kome se da svako malo ustajat i ić po novu turu? Ovak su mirni par sati. Jasno, treba i dečke počastit. - Bog dečki, kak smo danas? - Odlično. Gle kak je lepa večer. - Bome je. Beli izvadi karte za belu, pa prevrnu jednu gajbu od mineralne. Stol je tu, stolci isto, karte i cuga. Odlično. Beli podijeli karte. Lojza je bil prvi na zvanju. - Herc.

- 14:51 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Kakva korist od naslova (za C. Bukowskog) 4.dio

U Bircu je stigla i treća litra i voda za stol. Mrzli gemišti pašeju još bolje neg da se dečki sad odeju hitit u Jarun. Fino su ih rashladili. I zagrijali. Kak se zeme. - Jebate kaj je vruće. - Kaj se ti Žuna žališ? Imaš dvajst kil s krevetom. Kaj bi Kila trebal reć. Pogle ga, ko pajcek. Kolko bi Joža mesar kobasica napravil od njega. - Daj Mario, ne jebi po tavanu. Ja sam samo ugodno popunjen, a imam i teške kosti. To je to. - Ma kurac moj, teške kosti. Jebote, ti kad rikneš, otišel buš u "Vječna tovišta". Hehehe. - Vidim ja, nisi ti dugo po pički dobil. Sreća tvoja kaj sam dobre volje, a i neda mi se dizat. Na rolama prozuji neka klinka od osamnajstak godina, dobro zategnuta, lijepe guzice i bujnih cica. - Majkutijebem pogle ove balkone. Odi milo da ti striček Žuna da jednu lizalicu. - Žuna, konju stari, završil buš u zatvoru zbog tih maloljetnica. Pa kaj se tolko pališ na te klinke? - Pa kad su tak nekak čvrste di god da ih primiš. Neiskusne, pa ih mogu naučit da delaju stvari kak meni paše. Osim toga nejdem ispod osamnejst. Pa nis lud da zaglavim. - Kak znaš da ti ne lažu da imaju osamnejst, kaj ih tražiš osobnu? - Ma skužim ja to po bradavicama na cici. Prebrojiš godove. Hahahaha. - Koji si ti idiot. Kila je još uvijek gledal za malom. - Da sam imal ovakvu staru, cical bi do osamnejste. - A budale. Bero je dobauljal kak već on to zna. Izađe iz kuće, a nema pojma kam ide. Onda kad dođe do prvog križanja pusti noge da ga furaju. Veli da si isprazni glavu i pusti da ga fura instinkt. Svi su mu vjerovali da mu je glava prazna, samo niko nije popušil da Bero ima instinkt. Taj je bil u stanju zgubit se na Knežiji, pa pitat ljude kak doć do Remize. - Bok dečki, kaj ima? - Evo baš pokušavamo smislit strategiju razvoja Hrvatske u slijedećih pet godina. - Kaj stvarno? Ja sam isto razmišljal... - Daj Bero ne seri neg si zemi čašu na šanku i sjedni. Jebo mi pas mater ak tebi starci nisu prvi rođaci. Kak neko može bit tak glup? - Je pa kaj ja znam. Vi kad se napijete, svakakve gluposti vam padneju na glavu. - Veli se na pamet. Jebote kak si glup. - Dečki mislil sam da složimo roštilj kod mene u dvorištu. Kupimo nekaj ćevapih i kobaja, a imam i još vina u podrumu. - Opa. Ispravak netočnog navoda. Povlačim prijašnju konstataciju da je Bero glup i stavljam na glasanje. Ko je za to da Bero nije glup? Svi dignu ruku. - Usvojeno. Suknite te gemište, pa ravno u mesnicu po repromaterijal. Idemo. Mesnica na Ljubljanici je bila dobro poznata u Zagrebu. Još dok je Štef radil dobila je dobre kritike, kao mesnica di je meso friško i niko vas ne bu zvaral. - Bog daj, Stipe. - Bok dečki, kaj je dobrega? - Rošiljanje se opako sprema, a mesa za njega nema. - Onda ste došli na pravo mesto, baš sam dobil domaće pečenice, za prste polizat. - Daj kilu. I dve kile ćevapih. - Stiže. Mario se okrene oko sebe. - Di je Kila? - Otišel je po kruh. Bero imaš kaj zelenjave doma? - Ima paradajza i krastavaca. - To.

- 13:01 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Kakva korist od naslova (za C. Bukowskog) 3.dio

Kila je došel oko pol dva i zauzel svoje mesto u Bircu. Nadimak je dobil jer je uvijek naručival litru i vodu sa idiotskim istočnjačkim naglaskom i istom forom. - Dete, daj nam kilo i sifon. Njemu je to bila jebena fora, a svima ostalima je to išlo užasno na žifce. - Bog i Hrvati. - Sjedni i plati. - Jebal vas vrag, samo ločete. Jen dan se nebute zbudili. Samo bu vas pukel hercenšlus i doviđorno. Pa bu vam na grobu pisalo: "Pil je na litre, umrl je od kapi", hehehe. Dete, daj nam kilo i sifon. Žuna je napravil facu. - Jebate, Kila, ti ko da si neki sportski tip. Ono, zdrav život, vegetarijanac i športaš. Pa da mi bilo ko drugi deli savjete o cugi, al ti... Daj ne njajke puno. - Žuna daj rađe posegni u "super sak" i daj mi škatulu pljugih. - Koje buš? - Dignul sam neku lovu na sportskoj. Nije puno, al čoveka veseli. Pa bum se počastil. Daj mi one od kojih se kašlje. Žuna zvuče kutiju Marlbora. Kila otvori, pripali, potegne gemišt i zadovoljno se nasloni, - Jebate, ovo je život. Sunce se već dobro diglo i počelo pržit, pa su se Lojza i Pero premjestili pod drvo prek put Dućana i sjeli na prazne gajbe od Ožujske. Lojza je žvakal neki parizer i zaljeval ga pivom. Progovori između dva zalogaja. - Ste čuli, gospon Pero, da je Herak umrl? - Nemojte se zajebavat Lojza, pa on je mlađi od mene četri lete. Pa kad? - Jučer vjutro. Stajal je u redu za banku, jer je stigla penzija. Najemput se samo zrušil, malo zakolutal očima i zgasnul. Kaj ti je život. A baš je dobil unuka prije tjedan dana. Pričal mi je u ponedjeljak da je mali sav na njega, onak krupan i namršten. - Tak Vam je to, gospon Alojz. Danas jesi, sutra nisi. Nikad ne znaš kaj te čeka. Bar je brzo otišel, nije se mučil ko moja Zdenka. Potegne iz flaše i zašuti. Uvek kad se setil Zdenke, nekak ga je stisnulo u grlu i oči bi mu se zamaglile. Kakva je to žena bila. Lepa ko slika, a vredna da se to nemre opisat. Jako mu je falila. Ismet je čistač ulica koji se užasno ponosil svojim poslom. Došel je iz Zenice prije četrdesetak godina i zaposlil se u Čistoći. U to vreme se znal samo potpisat, pa nije baš mogel puno birat. Uvijek je govoril da je plemenit posel čistit za drugima. Jer smeće kaj ljudi bacaju po cesti dokazuje da je njihova plemenitost puno manja od onih kaj čistiju. - Oni svoj grad ne poštuju, bolan. A rodli se tute. Ja došo iz Zence, pa vid me kako ja to poštujem. Ja sam pravi zagrepčan, a oni meni nakon četres godina još uvijek govore bosanac i dotepenac. Ismet je bil duša od čovjeka. Uvijek za pomoć ljudima ak može. Živil je u drugom neboderu uz potok sa ženom i kćerkom. Aida je bila prekrasna cura i Mario je bil pomalo zaljubljen u nju, iako ga je jebalo kaj je muslimanka. Ma nije on mrzil muslimane, al mu poslije rata i svega kaj mu se desilo u Bosni nisu bili baš jako dragi. Znali su svi da bi on bil spreman preć prek svega, samo da završi s Aidom. Znal je i on, al je volil srat. Ismet dokotrlja svoju smetlarsku trokolicu do Dućana i uđe nutra. Vratil se sa tri Ožujske. - Bok dečki, kaj ima? I poslije tolikih godina u Zagrebu nije izgubil naglasak pa je taj "kaj" zvučal rastegnuto i smiješno. - Bok Ismete, pa kako je? - Vruće, bolan, a kad je vruće valja se rashladit. Evo dono i vami po pivo da ne skiknete od jare. - Ismete Vi ste pravi gospodin. Fala lepa. - ..ala ...epa Lojza se zahvalil punim ustima pa je malo parizera pobeglo iz usta na pločnik. Brzo je progutal, pa se ispričal. - Pardon, dečki, al nisam stigel progutat. Fala gospon Ismet. Ismet sjedne kraj njih pa trio potegne iz flaša. Hladna piva ih razgali. Pero obriše oznojeno čelo i pogleda prema Dućanu. - Znate kog već dugo nis videl? Jožu mesara. Kaj je žnjim? - On vam je ošo u pemziju i ošo kod sina i snaje na selo. Šta će bolan ođe na betonu. Čuo ja da uzgaja svinje i krave. Đe će mesar nego jope oko mesa. - Ma najbolje je otić iz grada, malo vrteka obrađivat, mir i tišina. Ja se još navek tučem po glavi kaj sam zemlju u Zagorju prodal. Pero si ponovo obriše čelo, pa potegne iz flaše. Fakat je bilo vruće.

- 11:28 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Kakva korist od naslova (za C. Bukowskog) 2.dio

Oko jedanajstice se u birtiji prek puta Dućana počela skupljat ekipa koja nit radi nit studira. Ima takvih dost. Nema se za more, a i lepše je nekak sjedit u birtiji u svom kvartu i gledat oskudno oblečene ženske kak se šeću po Ljubljanici. Ivek, konobar iz Birca, lijeno se protezal u stolici na terasi i moglo se vidit kak mu se baš i neda delat. Žuna i Mario su sjedili za istim stolom s Ivekom i čitali cajtunge uz obaveznu kavu i gorki pelinkovac. Žuna je prvi prozboril. - Dajgle ovu, pas ti mater, pa kaj to moreju biti prave cice? Mala se kune da ih ni napumpala. - Daj da vidim. Mario i Ivek dograbe novine i zabiju glavu u njih. Jutro je odma bilo lepše. - Ma kaj kurac ih nije napumpala, ima tu silikona da možeš pol prozora na mojoj zgradi zadihtat. Ja ne kužim, jebo mi pas mater, za koj kurac odu na operaciju, platiju velke nofce i onda seru po novinama da su prave. Pa kaj smo mi neki pikzibneri da ne kužimo kaj je pravo, a kaj nije? Ili su napumpane ili ja u životu nis držal prave cice v ruki. Kak, bogtimater, ja nikad ne naletim na takve "prave" cice, uvek neka žlundra. I kaj? Sad ti je ona velka zvezda, žmiču je starci od pedeset let i ko fol joj daju darove i kajtijaznam. Onda veli da nije štajgerica. Pa i nije, neg fina kurva. Kaj miš da si je sama zaradila za operaciju? Je moj kurac. - Nije ti se ona puno mučila za tu lovu. Zaradila ju je onak, prek kurca.. Ivek se počel smijat i zahliknul se z gorkim. Malo mu je pobeglo na nos van i to je bilo dovoljno da krene takvo smijanje i urlikanje da je teta Mira izašla na prozor jer se splašila da nekog tučeju. - Vrag vam mater zemi, pa kaj ste vi normalni? Kaj urličete tolko, mislila sam da nekog koljeju. Bedaki, dajte malo tiše. Jezuš Marija kad me sad ni šlogiralo. Tiše malo. - Pardon teta Mira, al ovo se ni moglo prešutit. Hehehe. Bumo tiši, bumo. Telefon je zazvonil i Ivek se moral dić i javit se. To je predstavljalo ogroman napor za njegove umorne kosti. Ivek je bil jedini konobar u široj okolici, uključujući Voltino, Srednjake i Staglišće, koji je bil tak lijen, da je sve stalne goste nafčil kuhat kavu na aparatu. Kaj bu se kurac on dizal, kad to ni nikakva mudrost. Tap, tap, malo stisneš, zašarafiš i stisneš gumb. To može i stari Lojza koji je večinu vremena mrtav pijan, a i šrafciger mu je vrhunac tehnike. Žuna je dograbil Večernji. - Pa koj je ovo kurac? Znaš kaj meni zgleda? Da ovi iz Jutarnjeg i ovi iz Večernjeg imaju iste novinare, pa jedni objave jedno, ovi drugi spobrkaju malo redosljed riječi i objave istu stvar. Onda mi lepo jedemo isto govno dvaput za doručak. Fala ti bože na birtijama koje kupuju novine za stalne goste. Zamisli svaki dan kupovat novine. Kolko je to gorkih kaj odeju u nepovrat? - Pun kurac. Kad smo već kod toga, buš kaj rekel? - Kaj opet ja? Pa jebate, ti imaš vojnu penziju, a ja sam na burzi. Ne bi se jenput zajebal pa pozval rundu? - Mamu ti švercersku, nemoj mi samo ti pričat nekaj o burzi. Imaš para ko Džajić, a tu se cifraš. - Nemoj mi te jugonostalgičarske spike. Jebal te Džajić. Jesam ti lepo rekel, ak hoćeš, ja ti naštimam dobavljača i lifraj. - Onda bi moral negdje van kvarta prodavat, pa nebum valjda tebi konkurencija? Ma zajebi to, dost je meni moja penzija. Ivek, daj nam ponovi ovo. Žuna je celi dan sedil u Bircu i lifral pljuge iz ruksaka. Nije on baš imal puno koristi od toga, jer je svu lovu uglavnom ostavil Iveku na šanku. Al opet je bolje imat svoje nofce za cugu, neg šibicarit okolo. Obično se svakih par sati dizal i odlazil po novu porciju duhana i tak po celi dan.

- 09:25 - Komentari (0) - Isprintaj - #

13.05.2004., četvrtak

Kakva korist od naslova (za C. Bukowskog) 1.dio

Kad je teta Marija došla otvorit Dućan, Pero je već sjedil ispred. Živa enigma. Kak se uvijek uspije dignut tak rano, a svaku večer loče pred dućanom do fajrunta, onda si zeme još dve pive, pa s Belim i Lovrićem do parkića? Već godinama Tvrdi objašnjava da alkosi u stvari opće ne krme neg samo kratko vegetiraju da ih ne ubije nedostatak alkohola. Čim se prvi ćumez ili dućan otpre, evo i njih. Pero je imal šezdesetak godina, al to se samo nagađalo. Faca izrovana od popucalih kapilara nije dopuštala točniju procjenu. Svako jutro je bil svježe izbrijan, uredno obučen i počešljan. Pristojno bi pozdravil, kupil pljuge, pivu i bombicu Mirogojca i zauzel svoje mjesto ispred Dućana. Bil je negdje osmi mjesec, jebeno vruće već rano vjutro. Rijetki prolaznici koji su se vukli Ljubljanicom na putu prema poslu, dahtali su ko pesi. A tek je bilo 8. Pero bi pristojno pozdravil sve koje je znal, a znal je uglavnom celu Remizu i pol Rudeša. Nekad je bil gospon čovek, imal je ženu i dva sina, dobar posel i nekaj zemlje u Zagorju. Kad su došle promjene i poduzeća su privatizirana, Pero je postal višak i završil na burzi. Imal je preveč godina i niko ga ni štel zaposlit. Teta Zdenka je umrla 1987. od raka, a dečki su otišli u Australiju. Tu više nije bilo posla. Svima je bilo krivo jer je Miro znal jebeno igrat nogomet i bil je nezamjenjiv na haklovima protiv bratskih Dugava. Slali su dečki Peri lovu, al od kad su otišli, više nikad nisu bili doma. Svaki pijanac ima tužnu životnu priču, pa ni Pero nije bil izuzetak. Nije on nikad puno pričal o tome, al svi su znali da ga jede kaj ni videl sinove više od deset let. Od tada samo loče pred Dućanom i već ga svi znaju. To se jutro pojavil i stari Lojza, koji je bil star ko biblija, a i alkohola je popil ko da je počel pit na svadbi u Kani Galilejskoj. Nije ga dugo bilo, navodno je bil na liječenju, al njega to nemre pokolebat. Svake godine Lojza završi u Vinogradskoj "na stanu i hrani", kak je on to govoril i čim bi izašel van, hop u prvu birtiju na vodkicu. Prema doktorima, trebal je umret negde oko božića '74. Dogegal se do Dućana, zvadil maramicu iz džepa i obrisal znoj sa čela. - Bog daj, gospon Pero. - Bog daj, gospon Alojz. Pa di ste Vi, već sam htel policiju zvati? - Hehehe, zafrkant jedan. Bil sam kod svojih prijatela u Vinogradskoj. Koji su to bedaki. Pa kaj oni misliju da sam ja od jučer? Svake godine isto. Oni meni tablete, ja ih metnem pod jezik, pa kad odeju spljunem ih vun. Nis lud pit tolke tablete, pa da mi želudec zgori od te kemije. Idem si nutra po gablec, bute Vi kaj? - Fala lepa, imam. Lojza se odgegal u Dućan i izašel sa flašom Žuje v rukama. Sjel se kraj Pere pa su lagano uživali u početku novog dana.

- 15:01 - Komentari (0) - Isprintaj - #

REZOLUCIJA ZA OSTATAK ŽIVOTA

1. Prestal bum jest poslije 19 h. Do tad kaj sam pojel - pojel. Škembolina je u nadimanju premašila samozadane gabarite. Sve je teže pronać traperice koje ne zgledaju na meni ko vreća. A i kitu si sve teže vidim. 2. Prestat ću pušit. Trčal sam danas na tramvaj. Ušel na Remizi, stenjal do Cibone. Čisto sumnjam da bi mogel doć s biciklom do Jaruna bez stanke. 3. Smanjil bum pivu najviše kaj mogu. Shvatil sam da u ovom slučaju ne treba zadavati točno određene vrijednosti. Nikad ne znaš kad bu iskrsnula zeka, a pit neki "Sraćko" umjesto pivkane i nije zeka. Kava također ne dolazi u obzir. 4. Počel bum se bavit nekom rekreacijom. Prvo bežanje po kvartu dok ne skupim sape za odbežat do prirode. Obavezno bicikl, dizanje utegića, sklekovi i trbušnjaci. Umjesto škembe hoću pločice. Talijanske. 5. Ne bum se više izležaval pred telkom. I tak se nema bogznakaj za videt, filmovi sve više liče jedni na druge. Jedino kaj se isplati je kupit komplete Mućki, Fawlty Towersa, Crne Guje, Monty Pythona. Onda svaki put kad si u mahuni, bubneš ih u devedejac, pa ti poprave raspoloženje. 6. Svako jutro nakon buđenja, umjesto pljuge i kave, gimnastika. Razgibavanje uz Vesnu Mimicu na prvom programu hateveja. Samo se nadam da bum našel doma dovoljno rekvizita kakvima se oni koriste. "Uzmite veliki suncobran (koji svako ima doma, posebno u stanu od dvajst kvadrata) i lagano se vrtite oko njega dižući se na prste. I jedan, i dva..." 7. Pretplatil bum se na sve revije o zdravlju koje postoje, kao i na newslettere svih zdravstvenih kompanija iz svijeta. Bolje spriječiti nego liječiti. Samo se nadam da ne bum pronašel neke simptome koje već imam, a nisam ih skužio. Na takve stvari treba reagirat promptno inače - sranje. 8. Prestal bum jest masno, slano, ljuto, kiselo, slatko. Samo makrobiotička prehrana, trave, algice i slične ukusne drangulijice. Vrijeme je za mislit kaj sve radim svom srcu, želucu, jetri, crijevima i ostalim organima. 9. Kupil bum jaaako puno knjiga o samospoznaji. Upoznal bum gurua Brahmaputrajajcaikrumpira koji će mi objasniti tajne svemira i mene samoga u tom svemiru. Treba se upoznati. Drkica dvaput dnevno ne znači da se dobro poznajete. 10. Ako mi ovak nekaj padne na pamet, molim cijenjeno pučanstvo da me podsjeti da radije skočim u mješalicu za beton. Hvala.

- 12:00 - Komentari (0) - Isprintaj - #

ONA

Probudio sam se noćas, oko četvorke, ničim izazvan. Otšao na wc, obavio kaj treba i vratio se u krevet. Nemrem zaspat. Ona se nešto meškolji, okreće. Smirila se. Gledam u nju, promatram kao spava, slušam kako diše, osjećam toplinu njenog tijela. Nešto sanja. Vidim joj sitne grčeve na licu, kao da pokušava nešto reći. Stavljam joj ruku na čelo. Totalno se smirila. Diše polako. Gledam u pramen njezine kose, koji će sutra izazvati nerede. Čudno zaležan, strši u zrak. Nasmijem se. Opet će sutra vrištati u kupaonici kako sad nema vremena prati kosu, a pramen se neće smiriti. Pa ne može takva u grad. Pogled mi padne na lančić oko njenog vrata. Toliko ga je željela, a ja sam bio nezaposlen. Bilo je grdo, ko će razmišljat o lančiću. Plakala je kad sam se zaposlio. Od sreće. Još godinu dana izvlačenja iz govana, vraćanja dugova. I skupio sam za lančić. Ma kupio sam joj svakavih sitnica u međuvremenu, ali izraz sreće na njenom licu kad je dobila taj lančić nisam dugo vidio. Ne zbog poklona, nego što nisam zaboravio. Sada gledam u lančić, ne skida ga. Obuzima me velika sreća. Volim je. Više nego sebe. Okrene se u snu i udari rukom u mene. Probudila se. Gleda me. "Budan si?" "Nemrem spavat." "Mene boli trbuh." Poljubim je u trbuh. Da prođe bol. Ona se nasmije. Držim ruku na njenom trbuhu. Gleda u svoj trbuh i moju ruku. "Tu će jednom biti naša beba." - reče Jedva čekam.

- 10:20 - Komentari (2) - Isprintaj - #

12.05.2004., srijeda

Mali savjeti za bolje sutra. Ili malo sutra.

Nije najgore bit solo. Najgore je kad misliš da je najgore bit solo. Kužite? Život je jebeno kratak. Kaj se mene tiče, treba ga provesti u veselju, zeki i zadovoljstvu, a ne u plaču i samosažaljenju. Lako je sjest i kukat. Sebi i drugima. I ništa ne raditi da se stanje promijeni. Jer teško je nešto pokrenuti, teško je sebe pokrenuti. A treba početi sa malim koracima. 1. Prvo se pomirite da ste, trenutno, sami. Gledajte to s vedrije strane (uvijek sve gledajte s vedrije strane). Imate vremena za sebe (a vi ste sebi osoba koja vam je najvažnija, ako niste, počnite biti), za otić s frendovima i frendicama na kavu, upisat fitness, pročitat knjige koje ste uvijek željeli, za duge kupke, za naučit pušit lulu, za pustit nokte na nogama. Za napravit sve one stvari koje ste željeli, a nikad ih niste napravili. 2. Kad dođete doma, od tamo od kud već dolazite doma, nemojte skočit na tehničku jedinicu za puštanje glazbe i ubacit žalopojke, kuknjavu i plač tipa: "ona je otišla, ja nisam, sad sam sam, tužan, suze na jastuku, kao srna gonjena, kao kap na dlanu, oči mojih očiju..." Umjesto toga preporučio bih vesele pjesmice, poskočice, doskočice. Po mogućnosti sve one vesele stvari koje su vas tjerale na ples svaki put kad bi ih čuli. Ili ste vrištali od smijeha kad bi ih čuli. 3. Izbjegavajte ljubavne romane iz kioska, kao i tužne knjige Barbare Cartland (ili tak nekak) i svih ostalih kakosevećzovu babetina koje su zgrnule milione na vašem plaču nad kletom sudbom mlade junakinje. Kladim se da imaju dionice u svim svjetskim tvornicama papirnatih maramica. Dečkima se preporučuje izbjegavanje nogometa, posebno ako je klub za koji navijate u banani ove sezone, i gledanje Bravehearta ili barem premotavanje dijela kad mu ubiju ženu i dijela kad ga krenu rezuckat. Freeeeeedoooom. 4. Počnite slikat, pisat, pjevat, plesat, kukičat, izrađivat drvene čaplje. Otkrijte svoj skriveni talent. Svako ga ima. Otkrijte se svijetu. Ako vam se skriveni talent svodi na bacanje jaja u ventilator, zadržite ga ipak za sebe. 5. Kad krenete pričat prijateljima svoje probleme, oni će sigurno imat savjet kao stvoren za vas. Obično je to: "Ma kaj te boli kurac za tog/tu kretena/icu. Naići će neko pravi za tebe" Ovo je jedna od univerzalnih životnih istina. Držite se toga savjeta i prestanite slinit frendovima dvaput dnevno. Zgubili ste nekog ko vam je bio drag, ne morate izgubiti sve koji su vam dragi. I ljudsko razumijevanje ima granica. 6. Krenite dalje sa životom. Ukoliko ste upravo ostali solo mogu postojati samo dva razloga: a) Ostavljeni ste. Onaj drugi vas više ne voli ili ste nekaj gadno zajebali. U svakom slučaju se ne isplati roniti suze zbog toga. b) Ostavili ste. Ili više ne volite ili je onaj drugi nekaj gadno zajebal. U svakom slučaju se ne isplati roniti suze zbog toga. 7. NE GLEDAJTE MEKSIČKE SAPUNICE. 8. Sigurno ste nabacili koju kilu dok ste bili sretni, čovjek se opusti. Upišite se na aerobik, tae-bo, pilates, yogu, teretanu, trim stazu oko Jaruna i sl. Može se i tako upoznati dost zanimljivih ljudi, od kojih su neki isto u takvom bedu pa imate o čemu pričat za početak. 9. Ševite se kad god vam se pruži prilika. Osobu s kojom više niste boli kurac da li se vi ševite okolo, tako da to nije prevara. Nejebica dokazano loše utječe na kardio-vaskularni sustav i moždanu aktivnost. Koristite kondom. 10. Provodite se i radite na sebi mentalno i fizički. To podiže samopouzdanje, a ništa nije tako sexi kao samopouzdana osoba. 11. Prestanite koristiti sodu bikarbonu, Rupurut i slične gluposti. Naučite govoriti "Boli me kurac" u trenutku kad vam se najviše digne živac. Nema bolje prevencije od čira na želucu. Vjerujte, znam. Ak vam sve ovo ne pomaže ni najmanje, sjednite se za stol pa zapišite na komad papira kaj vi mislite da bi vam moglo pospremit ta tužna sjećanja u neku tamnicu mozga i pomoći vam da se bolje i veselije osjećate. I držite se toga.

- 14:07 - Komentari (0) - Isprintaj - #

REMIZA - OD MAJKE JEDINA

Birtija je čudno mjesto. Posebno kvartovska. Dođeš, sjedneš, boli te kurac da li ima nekog. Naručiš si vitamin B i popričaš sa konobarom/icom. Kaj ima novo, ko je jučer čučal u birtiji do fajrunta, zakaj je Joža prodal kuću i di bu sad otišel? Birtija je nepresušno vrelo narodnih mudrosti, pametnih stvari rečenih na asolutno idiotski način. Na Remizi je birtija način života. Bez obzira na to da li si voliš cugnut il si striktno "kava mljekuša i velka čaša vode s ledom" tip. Dokotrljaš se do birtije da vidiš kog ima. Izlaziš iz birtije nakon fajrunta, kad konobar već totalno zgubi živce. Naravno, uz prigodno prisjećanje njegove i gazdine rodbine i da kaj kurac nas sad tjeraš, a ostavili smo ti već hrpu love. U tom stadiju se odlazi do dućana koji radi do 24, uzima se zaliha pljugi i konzervi Ožujane pa u parkić. Parkić je smješten točno između tri nebodera, tak da murija redovito dolazi ("Jebiga dečki, zvali su nas"). Nije ni čudo jer pet-šest pijanih budala zna bit jako glasno. Posebno kad se raspravlja o bitnim temama kao što su koji je bolji strip junak (Judge Dredd ili Dardevil) i za koj kurac Kristijan Polovanec još uvijek igra u Dinamu? Pa na školskom se igra bolji nogomet! Onda se krenemo igrat izbornika. Svaki muškarac na Remizi se kuži u dvije stvari: idealnih jedanaest hrvatske repke i kak najbolje speč meso na roštilju. Naravno svi se ponešto kuže i u aute, farbanje, struju, vodovod, plin i slične muške stvari. Postoji nepotvrđena legenda da je jedan frend sam speglal šulju, al kak to niko nije videl svi gledaju na tu priču sa određenom sumnjom. Naravno riječ dvije i o sexu. Bez obzira na sve sočne komentare koje znamo podijelit curicama u prolazu, poznata je stvar da većina Remižana troši jednaku količinu energije na nogomet i izbjegavanje sexa. Pa nemamo više 17 g. pa da možemo svaki tjedan. Kaže frend "Jebi ga, nekad sam ga tvrđeg vadil nego kaj ga sad stavljam" Kak većina nas ima stalne komade, sex je nekaj kaj možemo svaki dan. Pa nam se onda neda. Pa ne bi ni svaki dan jel jastoga. Mislim fakat. Također, zgubili smo volju objašnjavat komadima da je to 20 cm. Jedini potvrđeni kapitalni primjerak bio je u vlasništvu pokojne legende Remize, malog pijanca i velikog glazbenika Pinđe. On je imal salamu tak velku, da mu je treba jednom rekla: "Ko da vlak ulazi u mene" Pinđo, legendo uvijek ćeš biti u našim mislima. Remiza se sastoji od dva dijela. Prek potoka i prek potoka, ovisno s koje strane potoka živite. U stvari dio Remize je kod tramvajskog okretišta, a drugi dio je Ljubljanica. Ljubljanica je žila kucavica Remize, di se sve dešava i svi vide. Navečer je obavezan izlazak na korzo, šetnja među mnogobrojnim parkiranim autima i lokanje sa skinsima pred dućanom. I uvijek je veselo, zaluta neki "baja" pa kaže koju napuhanu, kao, on je frajer. Onda polete boce i kante za smeće, pa procuri krvca vrela. Ide se poslije u Traumu pa se šiva, podvezuje, gipsa... Nikad dosadno. Obavezne tekme na školskom su stvar koja se ne smije propustit, iako nas je sve više koji promatramo, sa hladnom Žujom u rukama. Pa onda kod nekog u dvorište na ničim izazvan roštilj. Zvučnike na prozor i red Azre, red Dugmeta, Pušenja, Hladnog piva... A kad nekaj zapne, nazovi frenda. Kaj god da ti zatreba, lova, prevoz, pomoć bilo kakve vrste. Nazovi frenda, doći će ih deset. Na cesti se pozdravlja starije. Cijeni se sijeda kosa. Frend mog frenda i moj je frend. I uvijek smo spremni na zeku i zajebanciju. Dođite na Remizu. Ak u lokalnoj birtiji vidite pet kretena koji urlaju na sav glas o K1 turniru, Prideu, Cro copu, Dinamu, Hajduku, Gospodaru prstenova, getribama, pipama, Fasadeksu i dobacuju komadu u prolazu "Odi milo da ti striček da lizu", ne bojte se. To smo samo mi zbrisali od svojih boljih polovica na pivu. Slobodno okrenite rundu.

- 12:09 - Komentari (1) - Isprintaj - #

11.05.2004., utorak

Neš ti izlaska

- 14:01 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Kak sam shvatil

- 13:40 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Malo o jutarnjem sranju

- 13:30 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.