27.05.2004., četvrtak

Daj, Grdi, ne sviraj 11. dio

- Halo? - Bok Boris, Ana je. - Reci srećo, kaj te muči? - Htjela sam ti samo reč, da je stari odlučil da bumo ipak dobili božićnicu. Trebal bi doć do firme po nju. Bilo bu u kešu. Onak, ispod ruke. - Znal sam da bu mi danas dobar dan. Koja cifra je u igri? - Ja sam dobila soma kuna. Ti buš valjda više. - Ljubim te Ane u sve ružičaste dijelove. Dolazim. - Bokić. Hopla, eto para iznenada. Kobili se nado. Šef je stalno stenjal kak je teško, kak ga ubija najam, doprinosi, plaće, porez. Bil sam ziher da bumo dobili kitu u zube. Baš mi je drago da sam se zajebal. Pozdravim razumnu odluku svog šefa tradicionalnim remižanskim uzvikom slavlja. - Dinamoooooooooooo!!!!!!!!!!! - Grdi, jebo te bog, ne urlaj, zavaril bum ti nekaj u glavu. Kaj si dobil na lotu da tak urličeš? - Skoro. Daj mi zemi kune i PDV. Moram bežat. - Eto tuge i žalosti. Daj 20 kunića i ostali bumo frendovi. Uzel me bar za pet kuna, al je to sad bilo nebitno. Toni je uvijek imal app (ak prođe, prođe) foru, a ja sam bil tak dobre volje da mu je prošlo. Izađem iz Lule i duboko udahnem. Stvarno prekrasan dan. Razmislim si malo i dođem do pametnog zaključka. Sjest u mog starog stojadina sa ćelavim, ljetnim gumama bilo bi, po ovom snijegu, ravno samoubojstvu. Zato se odlučim za nepouzdani gradski prijevoz. Na okretištu, kao i uvijek gužva do jaja. Trajvani ne voze kak spada ni kad je lijepo vrijeme, a kad padne snijeg ili kiša često duže čekaš nego kaj putuješ do odredišta. Na stanici miljon ljudi, a trajvana ni na vidiku. Zapalim pljugu, nadajući se potvrdi nekog od Murphyjevih zakona. Obično kad dugo čekam, zapalim pljugu i prevoz dođe za minutu, tak da mi skoro cijela pljuga propadne. Ovaj put sam se debelo zajebal. Popušil sam dvije pljuge, kad se pojavi dvanajstica. Stampedo, kao i obično, nevjerojatan. Svi se trude da dobiju neko od dvadesetak sjedala, pa se guraju unutra ko da im život ovisi o tome. Probijem se nekak i stanem odma blizu vrata. Pol ovih baba kaj sjede idu samo do placa, al bitno je da se ona sjela. U stanju su se svadit s tobom dve stanice, sjest i na slijedećoj sić dole. Ak bum takav kad bum star, radije bum se bacil kroz prozor. Do Jelačić placa je truckanje trajalo 45 minuta, pa sam bil sav sretan kad sam napokon izašel van. Cijeli grad je bil okićen. Nisam baš neki luđak za Božićem. Trči sim, trči tam, kupuj razne idiotske poklone, pazi da nisi nekog zaboravil. Svi su nekak dobre volje, čak i oni s kojima si se posvadil prije dva tjedna sad prilaze nasmiješeni, tipa: "Ma dobro buraz, nema veze, zaboravi, pa Božić je". Nabijem ih. Jadne curice iz butika se smrzavaju pokušavajući srediti izloge. Iz svakog se smijulji po jedan bradati debeljko u crvenom odijelu, rumen u licu. Šatro od zdravlja i hladnoće. Mirogojček. Prokužil sam ga prije dosta godina. Bil je neki deda u Nami kaj je glumil Djeda mraza. Klinci mu sjede u krilu i traže od njega poklone za Božić. On se samo smije, pita ih jesu bili dobri cijelu godinu i obećava im da će dobit kaj su htjeli, a starci se drže za novčanik i plaču od tuge. Poslije sam ga vidil u Pinti. Loče pivu i badelov konjak. Takvi su svi oni. I debeli sa Sjvernog pola. Pijanci. Dućan je bil u Praškoj, a u stanu iznad ured. U dućanu nas je radilo troje. Iako je firma glasila na Mariju i Josipa, znalo se da je stari Franjo gazda. On to, uostalom, nikad nije ni skrival. Dal je lovu i otvoril firmu. Jedini razlog zakaj je registriral firmu na djecu je bil taj, da se ne mora zajebavat sa oporukom prije nego ode do stvoritelja. Već je sve, osim love, prepisal na njih, ali kak je vladal željeznom rukom nije se bojal da će ga klinci zajebat. Njih dvoje se nisu toliko bojali ni financijske policije koliko starog. Popnem se do ureda. Stan je imal tri sobe. U jednoj je bil ured od starog, u drugoj od Marije i Josipa, u trećoj računovodstvo. Poslovali smo na veliko i malo, pa je stari uvijek govoril da je lijepo vidit da je firma ozbiljna. Kad dođu poslovni partneri nek vide da posla ima, da se radi pa je zato i imal posebnu sobu za financije. To mu je komotno mogla radit i jedna osoba, al stari je imal posebnog knjigovođu za trgovinu na veliko i posebnog za trgovinu na malo. Da popuni sobu. Ovi su pizdili, jer su svako malo morali usklađivat cifre, a to je značilo više posla. Ana je bila tajnica čiji je ured bio cijeli, veliki hodnik. Služila je u principu samo za to da se javlja na telefon i prespaja do onog kog se zove. - Kad stranka nazove, vidi da je to ozbiljna tvrtka, ne javlja se direktor sam na telefon. Stari je bil uvjeren da je u tome tajna njegovog uspjeha. Mazanje očiju

- 14:22 - Komentari (3) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.