13.05.2004., četvrtak

Kakva korist od naslova (za C. Bukowskog) 1.dio

Kad je teta Marija došla otvorit Dućan, Pero je već sjedil ispred. Živa enigma. Kak se uvijek uspije dignut tak rano, a svaku večer loče pred dućanom do fajrunta, onda si zeme još dve pive, pa s Belim i Lovrićem do parkića? Već godinama Tvrdi objašnjava da alkosi u stvari opće ne krme neg samo kratko vegetiraju da ih ne ubije nedostatak alkohola. Čim se prvi ćumez ili dućan otpre, evo i njih. Pero je imal šezdesetak godina, al to se samo nagađalo. Faca izrovana od popucalih kapilara nije dopuštala točniju procjenu. Svako jutro je bil svježe izbrijan, uredno obučen i počešljan. Pristojno bi pozdravil, kupil pljuge, pivu i bombicu Mirogojca i zauzel svoje mjesto ispred Dućana. Bil je negdje osmi mjesec, jebeno vruće već rano vjutro. Rijetki prolaznici koji su se vukli Ljubljanicom na putu prema poslu, dahtali su ko pesi. A tek je bilo 8. Pero bi pristojno pozdravil sve koje je znal, a znal je uglavnom celu Remizu i pol Rudeša. Nekad je bil gospon čovek, imal je ženu i dva sina, dobar posel i nekaj zemlje u Zagorju. Kad su došle promjene i poduzeća su privatizirana, Pero je postal višak i završil na burzi. Imal je preveč godina i niko ga ni štel zaposlit. Teta Zdenka je umrla 1987. od raka, a dečki su otišli u Australiju. Tu više nije bilo posla. Svima je bilo krivo jer je Miro znal jebeno igrat nogomet i bil je nezamjenjiv na haklovima protiv bratskih Dugava. Slali su dečki Peri lovu, al od kad su otišli, više nikad nisu bili doma. Svaki pijanac ima tužnu životnu priču, pa ni Pero nije bil izuzetak. Nije on nikad puno pričal o tome, al svi su znali da ga jede kaj ni videl sinove više od deset let. Od tada samo loče pred Dućanom i već ga svi znaju. To se jutro pojavil i stari Lojza, koji je bil star ko biblija, a i alkohola je popil ko da je počel pit na svadbi u Kani Galilejskoj. Nije ga dugo bilo, navodno je bil na liječenju, al njega to nemre pokolebat. Svake godine Lojza završi u Vinogradskoj "na stanu i hrani", kak je on to govoril i čim bi izašel van, hop u prvu birtiju na vodkicu. Prema doktorima, trebal je umret negde oko božića '74. Dogegal se do Dućana, zvadil maramicu iz džepa i obrisal znoj sa čela. - Bog daj, gospon Pero. - Bog daj, gospon Alojz. Pa di ste Vi, već sam htel policiju zvati? - Hehehe, zafrkant jedan. Bil sam kod svojih prijatela u Vinogradskoj. Koji su to bedaki. Pa kaj oni misliju da sam ja od jučer? Svake godine isto. Oni meni tablete, ja ih metnem pod jezik, pa kad odeju spljunem ih vun. Nis lud pit tolke tablete, pa da mi želudec zgori od te kemije. Idem si nutra po gablec, bute Vi kaj? - Fala lepa, imam. Lojza se odgegal u Dućan i izašel sa flašom Žuje v rukama. Sjel se kraj Pere pa su lagano uživali u početku novog dana.

- 15:01 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.