24.05.2004., ponedjeljak

Daj, Grdi, ne sviraj 7. dio

Vratim se u salu za ples (dnevna soba). Crni je nestal negdje. Vjerojatno je mala ipak popustila. Sad će joj kod sebe složit Martini, pohvalit se sa tehnikom koju ima, pustit Van Morrisona i zaključit posel. On se uvijek kratko zadržaval na tulumima. Obično ih je provel kod sebe u prizemlju. Safo je i dalje stajal solo i smješkal se. Vidil sam mu u čudno sjajećim očima da je izabral žrtvu i sad smišlja neku ubojitu rečenicu. Dođem do njega. - Buraz i Mali dolaze. - Odlično, ovdje ima dost robe za sve. Ak niš ne pokupimo bar ćemo se dobro napit i zajebavat. Jesi vidil onu malu kaj sjedi u fotelji? - Sad jesam. - E, ta je moja večeras. - A onaj tulipan kaj sjedi kraj nje i drži je za ruku? - Taj bu mi za jedno deset minuta najbolji frend. Fino bum ga napil na brzinu, pa mu tješil malu. "Pa kak se može tak ubit i ostavit te da se dosađuješ? Idemo si mi otplesat malo, nek on spava." Gotova svar. Stajali smo tak još jedno pet minuta, kad se mali digne po neku cugu. Poljubi malu i kaže: - Odma se vratin, jubavi. Dok je odlazio u kuhinju, Safo je već bio kraj njega i pjevušil. - "Bili su, bili vrhovi planina, bila je košulja hajdučkoga sina..." Tulipan ga pogleda. Safo krene u napad. - Kaj gledaš? Navijam za Hajduk. Imaš nekih problema oko toga? - Ma ne, ja isto navijan za Ajduka. - Ma da?? Majstore. A, pa onda moramo popit po koju za Ajduka. Jel može? - Normalno da može. Počnem se smijat u sebi. Safo je bil dinamovac do kosti, ali je o Hajduku znal skoro sve. Uvijek je govoril da neprijatelja treba poznavat. Izgleda da će mu to znanje sad dobro doć. Koji hohštapler. Osvrnem se oko sebe. Već se dobro popunilo, čak su i Tri kralja našla zanimaciju. Krljo je nešto šaptal Bušmanskoj guzi, a Joso i Mile su zabavljali njene frendice. Uskoro se pojave Buraz i Mali. Iako je bil moj brat, Mislava su svi zvali Buraz. Mario je bil Mali, jer je bil visok metar i žilet. Zato je uvijek tražil visoke ženske. "Da ih može polizat, bez da se saginje"-kak je on to zorno objašnjaval. Obadva ludi ko puška i uvijek spremni na tulumarenje. U prolazu me pozdrave i odu po cugu. Svi su bili nečim zabavljeni, i meni je već bilo pomalo dosadno. Znal sam da na Buraza i Malog nemrem računat bar još pol vure, dok se ne natoče. Sjednem na neki klimavi stolac i polako potegnem iz čaše. Joso se probio do linije i iz oskudnog glazbenog repertoara izvuče Dire Straitse. To me malo oraspoloži. Ak treba birat, Dire Straits ili Magazin, ja sam definitivno za ovo prvo. Lagano počnem pjevušiti. Dok sam tak skupljal snagu za odlazak do kuhinje po novu cugu, ispred sebe primjetim neke noge i polako počnem dizat pogled. Trajalo je to i trajalo, a meni pred očima i dalje samo noge. Istina i bog, u hlačama, al jebeno dugačke. Dođem napokon do lica, a ono zgodno, lijepo, prekrasno. Gusta, crna kosa, kolko sam mogel skužit iz ove pozicije i dost dugačka. Gledala je u mene, a ja sam bil ziher da je neka zabuna. Meni se ni u bunilu nemre desit da mi prilaze takvi komadi. Zamijenila me s nekim, sto posto.

- 14:28 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.