Zbudim se prije par dana nekak u banani. Tak bi se pokril i nastavil krmit da to nije normalno. I nejde mi se na posel. Već neko vrijeme. Stalno si brijem kak sve ono kaj u firmi ne znaju ko bu napravil šibneju meni. Mislim stvarno. I nekak sam nezadovoljan. Trebala bi mi jedna dobra povišica. I pun kufer toga. Možda sam i sam kriv jer u zadnje vrijeme stalno imam u glavi viziju sebe u nekom drugom okruženju. Delam neki drugi posel. Htel bi živit od pisanja. To mi je fakat želja broj jedan. Al di buš ti živil od pisanja u zemlji u kojoj najčitaniji pisci prodaju 2000 komada svoje nove knjige i to se smatra velkim uspjehom. Pa onda tezgare pišući ozbiljne kolumne u kojekakvim tjednicima i mjesečnicima koji se ionak kupuju zbog tv programa i pregleda rasprodaja. I ko ih čita? Kad ste zadnji put čuli za neku popularnu kolumnu, nekaj kaj se mora pročitat? Osim Lalića na Indexu, a i on je lagano otišel u bananu.
Kaj dakle da radi neko ko u stvari nije zadovoljan onim kaj radi, a svjestan je da od onog kaj želi ne bu baš imal za neki život? Nemam pojma. Nemam odgovor. Samo znam kaj hoću. Hitno.
Onda sam izašel iz zgrade i prek puta vidim bauštelce kak rade nekakvu hižu na minus nešto temperaturi i jebenom vjetru. Setim se svojih tri mjeseca provedenih na građevini. Deri celi dan za male nofce. Konobarenje. Ni svetka ni petka slobodno, a lova – snađi se. Pa se setim firme u kojoj sam delal u toplom, komp i telefon, al lova banana. 1700 kunića. I dan danas se pitam kak sam gural s tim. A sad sam u toplom, komp i telefon, lova skroz ok, radno vrijeme pon-pet, paznici godišnji...
I skužim kak sam pobrkal voće i povrće. Kak moje trenutno nezadovoljstvo nije rezultat ničeg drugog nego kaj sam zaboravil kak mi je znalo bit teško. A ovo nije loša pozicija za bilo kaj u budućnosti. Uljuljal sam se u sigurnost, a kad je čovjek siguran, onda počne srat. Onda mu niš nije dobro. Misli da ga svi tlače i seru po njemu. Svaki novi zadatak postaje težak do boli. I zaboravi čovjek da se život sastoji od velikog niza manjih i većih izazova koji ti prilaze kad se osjećaš najbolje i gađaju te nogom u guzicu, da te podsjete da se stalno trebaš borit za sebe. Da trebaš past, da bi se mogao dignut. A pri kraju niza uvijek najveći izazov. Tvoj san. A taj te lupa krošeima i direktima u glavu i ne da sucu da ti broji kad padneš u knockdown. Bori se, pičko, za ono kaj želiš. Ne buš niš dobil servirano na tanjuru.
Tak mi moji izazovi lupaju vritnjake, a ja se žalim. I bil mi je potreban pogled na par tipova koji po cičoj zimi grade dom za nekog ko ima više love i sreće od njih. I pjevaju. Fakat mi je bil potreban.
Post je objavljen 31.05.2004. u 10:37 sati.