FlowerPower
srijeda, 26.02.2025.
got the music in you baby
isuse bože :D
skoro dvije godine...
nemrem vjerovati da sam napokon krenula. dobro, čekaj, nisam još kliknula objavi :P
do tog klika ima jako puno, baš jaaakooo puno puno punoooooo previše svega, ajme meni, majko mila..
kaj bu ovo? bojim se hahah
ak krenem razmišljati od kud da krenem, ne budem nikad krenula.
kak i nisam u ovih skoro dvije godine.
nije da nije bilo tema za pisanje, nije da nisam imala potrebu pisati, izraziti se, olakšati se...
oooo, itekak je bilo toga!
i zbilja ne znam zake nisam sjela i samo krenula tipkati...
jer sam se valjda gubila u svojim mislima, ko i obično, nema reda, nema pravila. a takvi tekstovi se teško prate.
ono, nije lijepo, kaj ja znam, mora biti neki početak, uvod, pa zaplet, rasplet i kraj.
kod mene toga nema.
i to je okej. kaj me briga... jedan je život, who cares jel mi tekstovi imaju red ili nemaju.
nemam pojma od kud da krenem, kud idem, ni kak budem završila.
samo idem.
sjedim u kuhinji, slušam cigarettes after sex, a štrukli mi se peku u roli.
vrlo je lako moguće da budem zaboravila na vrijeme.
gledam kroz prozor, vidim pupoljke na granama :) ide proljeće. to sam čekala, tome se jako veselim.
ali,... jedna bitna stvar.
sjedim u SVOJOJ kuhinji :)))
da, imam svoju kuhinju. a i svoju dnevnu sobu, pa onda i svoju spavaću sobu, a čak imam i kupaonicu.
isto svoju.
yup, kupila sam si kućicu <3
nije baš onak kak sam ju zaželila u zadnjem postu, ali je... pa, mala, polu drvena, i moja :D
nije na brdu, to mi je najviše žal jer nemam sunca ko ostali ljudi koji žive na brdašcima. kod mene se sakrije puno ranije :(
ali dobro, to je samo prek zime.
u slijepoj sam ulici, tiha, mirna ulica, više mačaka živi tu nego ljudi pa ju ja zovem Catville.
imam jako blizu susjede, ali evo, tu sam tek šest mjeseci, ak smo se 7 puta sreli.
jedan stari par odmah do mene, no njih nema pola godine, samo prek ljeta su tu.
drugi stariji par s druge strane, ali njihov ulaz je totalno kontra, ne vidim ih nikad.
jedna susjeda prek ceste, vidim ju samo u autu, i to u totalno nekom drugom gradu haha.
perfect!
kad sam ju prvi put došla pogledati, odmah sam se zaljubila.
to se s vremenom izgubilo, em zbog bivših vlasnika, em zbog mojeg, napokon, promišljanja za koje je bilo too late.
ne znam... evo, da se sad pitam jel bi ju ponovo kupila, ne znam kaj bi rekla.
jedan dio mene bi rekel: ne, čekaj Kaja, ima neke bolje za tebe, samo budi strpljiva.
drugi dio mene bi rekel: tak je svejedno, Kaja. to je samo kuća. nije bitno jel ima još jedan kat, ili centralno grijanje ili veći podrum.
i da, slažem se. slažem se s oba dijela mene, ali pošto je tak kak je, onda sam ipak u suglasnosti s ovim drugim.
nije bitno.
it's just a house.
slatka, mala, samo moja kućica.
s godinama ju budem oblikovala onak kak hoću :)
ima dana kad mi smeta, ali ima dana kad ležim, pogledam prema kuhinjici, pa kroz prozor i samo se nasmiješim :)
nasmiješim kak mi je lijepo i kak sam sretna i smirena.
volim to.
al onda ima dana kad šetam, i dalje gledam kuće i mislim si: tu bi bilo lijepo živjeti :D
pa kaj... ko veli da moram imati samo jednu kuću do kraja života?? halooo, pa ja mogu imati i dvije i tri i kolko me volja!
prodam - kupim - prodam - kupim...
al no, oke...
bude tu puno posla kroz godine.
od grijanja, od stolarije, krovišta,... a o svojim idejama da ne pričam.
uffff, kaj bi ja! punoooo stakla/staklenih stijena, velikih prozora, krovnih prozora, zatvaranje vanjske terase u staklo, doštukavanje terase s druge strane, od strane kuhinje,... ma jooooj :D svašta nešta.
bit će, pomalo :)
i takoooo, moja kućica, moja slobodica.
e da, da ne zaboravim.. u prošlom postu sam isto napisala da bi novi auto.
to sam si odmah ostvarila, samo par mjeseci kasnije.
napisala sam da bi mazdu 3, al sam kupila hyundaija i30 i savršen je! odličan je, obožavam ga.
dobro me služi, da pokucam u drvo :P
imam panoramski krov, jaooo, kad je sunce i toplo vrijeme, pa si otvorim, pa pojačam muziku, i vozim se... samo se vozim... i guštam.. milina.
dobro, ajmo dalje.
promijenila sam i posaoooo. nisam više u tuheljskim toplicama, sad sam gore na sljemenu, u šumici, okružena prirodom, u svojem hotelčiću Tomislavov dom.
bilo je ludo doći do njega, bože, kakav stres mi je to bil, uff.
kolega iz tuheljskih mi veli da je bil gore na razgovoru, veli mi kaj su mu rekli za plaću, i ja se malo zamislila.
ovak ionak sam često bila gore, baš volim sljeme, i tak sam jedan dan bila u tornju, sjedim i gledam hotel dole.
velim ja frendici: ja bi tak radila tu negdi!
i velim: odi, idemo dole pitati jel trebaju nekoga.
dođemo mi unutra, ja direkt na recepciju i pitam jel traže. veli mi gospođa da slobodno pošaljem mail, koji sam i poslala.
dobila sam odgovor da prijave idu isključivo preko natječaja, koji je, zamisli, baš tad bil otvoren.
poslala ja papire poštom, ubrzo dobivam poziv na razgovor. došla sam gore, obavila razgovor ( po meni, jedan od gorih u mojem životu hahaha, sva sam si bila glupava i nedovoljno ozbiljna i ne znam kakva još, užas ), i čekala da mi se jave.
javili su se, rekli da su se odlučili za mene, i da trebaju moj oib za ugovor, a ja i dalje ne znam plaću.
mislim, realno, ja bi uzela job i da je 100 eura manje, tolko me bilo briga, samo sam čekala da se maknem iz tuheljskih.
ništa, i dalje ne znam plaću, rečeno mi je da me budu kontaktirali, no nikad više nisu.
jako sam bila žalosna, baš ono... nisam više ni sekunde mogla u tuheljskima, a još sam tam dobila i ugovor za stalno :(
trpila sam i dalje, kad sam za dva mjeseca ponovo pogledala natječaj, koji je opet bil otvoren.
jeessssss!!! poslala opet sve papire, odmah su me nazvali da ne trebam dolaziti ponovo na razgovor, da imam jako dobre preporuke i nek se samo strpim do ponedjeljka.
strpila sam se ja do ponedjeljka, ali poziva nije bilo :D aaaaaaa!
trpila sam još.... i još malo... do petka kad su me nazvali da je to to.
ajmeee bože, veseljaaaaa!! isuseee, kako sam bila sretna! presretna!
sad je još samo trebalo odraditi taj otkazni rok, pa sam slobodna.
i znaš kaj, u istom danu sam uselila u svoju kuću i počela raditi na novom poslu.
01.08.2025.
kako dobro!
nije bilo lako to sve, ali odradila sam.
svaki dan po kući, čisti, peri, slaži, bacaj, farbaj, luftaj, pa gore uči, privikavaj se, radi 12 sati dnevno skoro svaki dan jer nas je bilo manjak, imala sam 45 sati prekovremenih hahaha.
ali je zato plaća za osmi mjesec bila brutalnaaaaa! omg, nikad u životu se nisam nadala tim brojkama, prejebeno!
ma općenito je plaća super, benefiti odlični, 31 dan godišnjeg, to je zagrebački holding, državna firma, pa si tolko osiguran u ugovoru da je teško dobiti otkaz.
doduše, neki ljudi to dobrano iskorištavaju. to mi je baš pederski, al jbg, kaj ja mogu..
ekipa je mrak! zajebanti na svakom koraku, konobari super, kuhinja isto tak, cure koje čiste i spremaju sobe su super, domari, skadištar, nabava, prodaja, voditelj... bože, svi su super!
znaš kolko je meni trebalo da se prestanem bojati, da se oslobodim tog osjećaja kojeg sam stekla na prijašnjem poslu, straha od nadređenih, straha od grešaka, kaj moram reći, kak odreagirati,...
tu sam uvijek imala podršku! i pismenu i usmenu.
nisam se mogla načuditi.
bože, kako sam zahvalna, hvala hvala hvala!
o Mariju, zaštitaru, da nit ne pričam. hahaha, kakva legenda od čovjeka, obožavam ga!
taj kad uđe kroz vrata, nemreš se NE nasmijati. osmijeh ide sam od usta do usta. oćeš ti to il nećeš taj dan.
šefica mi je zakon!
generalno, to nisu nadrkani, nesretni, frustrirani ljudi.
to su ljudi.
točka.
ljudi od krvi i mesa.
prvo sam se bojala kak bude to raditi 12 sati smjenu, ali kad skužiš kolko si mjesečno doma, a kolko gore, shvatiš da je super!
dva dana radiš, tri si doma, pa opet jedan, dva gore, pa tri doma, pa malo noćna, pa doma,... ma super.
ali, evo, ovo je sad prvi put da imam primjedbu, od 01.03. idemo na osmosatno radno vrijeme, i to mi se ne sviđa.
svaki dan se voziti gore, trošiti auto, gorivo, pa popodnevna smjena kad nemaš niš od dana ujutro,... ne znam... ne lajkam to.
nadam se da budemo ipak uspjeli vratiti se na staro jednog dana.
živi bili, pa vidjeli.
idemo dalje.
kaj da dalje napišem?
mac je dobro :)) ljubavan, nježan, sladak, presladak i dalje. non stop se mazimo, družimo, igramo,.. brzo se priviknul na svoj novi dom, mislim da mu je lijepo tu.
doduše, jako sam se brinula kak to sve bude, tu na dvorištu je bilo minimalno 10 drugih mačaka, sve zapišano, sve smrdilo po njima, jeeeedvaaa sam se riješila smrada.
ma, zapravo, i dan danas osjetim, jer njih par i dalje dolazi.
maca sam morala držati zatvorenog u kući danima dok se njih nisam uspjela riješiti, a očito nikad i nisam.
nisam ih hranila, stalno sam ih tjerala, špricala s onim nekim sprejem, baš je bila muka to sve.
onda sam njega lagano počela puštati van, nije mi bilo svejedno, jer je on kastriran, ostali nisu, bojala sam se tučnjave, ufff...
ali, nekak, ko da ih je i on poteral :D
velim, sad samo jedan, dva dolaze, zovu ga pod prozorom, a on čak i ne reagira.
grdo mi je kad ostane vani cijeli dan dok ja radim, pa onda zovem okolo ljude koji imaju ključ od kuće da ga ili puste unutra, ili van, a nekad ga ostavim skroz vani ili unutra.
mislim da mu je lakše kad ostane vani, ne znam.
ak ostane od 6 ujutro do 20 navečer u kući, bude ljut :D kad dođem doma, totalno me izignorira, neće pozdraviti, samo odjuri ljuto van hahaha.
bedak blesavi.
ali zato dođe za 15 minuta kucati na prozor :D
ma to je sreća moja najveća! zbilja je... da nemam njega... kolko put sam to izgovorila, uf...
da nemam njega, bila bi sama.
tu dolazimo do teme ljubavi. one partnerske ljubavi.
mala digresija.
ulogirala sam se da završim post nakon dva mjeseca.
eto, tolko o mojem povratku :D
trenutno nisam inspirirana na temu partnerske ljubavi, nemam kaj za reći po tom pitanju sad, pa ćemo to ostaviti za drugi put :)
za sad je dovoljno ovo "malo" kaj sam napisala da vas updejtam kaj mi se događa u životu :P
zbilja bi voljela vratiti se pisanju, volim to, i probat ću se natjerati da dolazim češće i iznesem svoje misli i osjećaje na ovaj ekran.
pa makar samo za mene, to mi bude sasvim dovoljno.
bilo bi lijepo kad bi jednog dana nastala knjiga od ovih mojih slova... baš bi bila ponosna i jako sretna.
maybe... just maybe... one day...
a do tad....
Kaja over and out.
