FlowerPower
utorak, 23.08.2022.
chaos was her name
haj ljudi.
kak ste mi? ide?
ide i meni, ide ide... ide ko da nejde hahaha
značiii, ova godina... ova godina mi je baš ono... kaotična, blago rečeno :D
i još uvijek se imam snage smijati sama sebi, bože moj, kakva sam snaga od žene!
oke, navečer u krevetu možda malo pustim koju suzu, ali zbilja na minutu, dvije, ne brinite.
ali ima i večeri kad nemrem zaspati. ono, budna da budnija nemrem biti.
do dva, tri,.... glava prepuna misli i briga i problema i scenarija koji se još nisu dogodili, a vjerojatno ni ne budu, i tak...
da poludiš.
onda napokon zaspim, i onda spavam do 11:30h.
kaos.
nemam reda, nemam fokusa, nemam kontrole. izgubljena totalno i skroz.
what is happening?
ko da sam odustala od sebe :(
prvi mjesec- problem s mamom.
drugi mjesec- otkaz.
treći mjesec- neuzvraćena ljubav ( ajde, zaljubljenost ).
četvrti mjesec- novi job
peti mjesec- selidba
šesti mjesec- opet neka lagana zaljubljenost.
sedmi mjesec- stres na novom poslu tolki da mi se cijelo tijelo pobunilo, sve se pokvarilo i počelo funkcionirati ne dobro i kak treba.
osmi mjesec- korona + tranzicija na drugi odjel: od jučer sam mala od recepcije ;) + hitno iseljavanje jer.... nemrem o tome još pisati jer sam prepuna ružnih riječi, a nebi htela to ostavljati tu.
još sam u stanu ovom, ali onak, hoću izaći sad, odmah sad! a nisam si našla niš kaj bi mogla plaćati, a da mi ostane novaca i za život, jel.
sad samo čekam deveti mjesec kaj bude, pa deseti, pa jedanaesti, i onda zadnji dvanaesti. uhhh, ima da se izdogađaju sve stvari koje su se svima ikad na ovom svijetu izdogađale!
ajde!
spremna sam i čekam.
da, i na sve to, dobila sam priznanje da se sviđam nekome ekšli, i da me hoće bolje upoznati.
ajme, nemrem. kud baš sad kad sam kaos? kad sam totalno izgubljena i van tračnica?
plus, da budem najiskrenija,... imam nekoga ko mi se vrti po glavi, a ne znam kaj s tim.
naizgled je nemoguće, al onda s druge strane, sve je moguće.
ne diram u to previše, on dirne tu i tam, ali s takvim oprezom da zapravo ne dira.
ali... ono... neke je u zraku. ne znam ni sama kaj, zbilja ne znam, ali znam da je tu.
da sad ulazim u neke drugo s nekim trećim,... nemrem jer nisam na čisto.
jebemti.
*ispravak netočnog navoda*
- nema ništa u zraku više, razriješila sam sama sa sobom :)
no, eto, nisam više u animaciji.
tj., budem povremeno, po potrebi, kad budu dolazile neke grupe pa da im uskočim kad treba,
drago mi je da se mogu tak ubaciti, da im mogu biti od pomoći i da me prihvaćaju :)
bilo mi je zbilja lijepo, i pamtila budem ovo ljeto po tome!
bilo je i teško, i bile su trzavice, ali... na kraju sezone to nije bitno.
sad sam na recepciji, jučer mi je bil prvi dan i baš sam zadovoljna!
za sad :D
ima hrpa toga za naučiti, poloviti, ali.. meni to nekak ide.
znači, obožavam dio u kojem sve moraš slagati po redu, pisati sve, pamtiti brojeve, šifre, uhhh... moj OCD je sretan!
jedva čekam da polovim više toga, da se zalaufam i krenem hendlati to sve ko velika!
vjerujem da budem odlična!
jučer smo već dobile 5 eura od gosta jer smo bile tolko super, da ono... :D
super bude to ;)
a dobila sam i ponudu da dođem živiti i raditi u Austriju.
kaj mi isto zvuči super.
i sad ti znaj... kaj napraviti... kaj odabrati.
ne znam, moram tu završiti te neke stvari koje su u zraku. ( ali više nisu )
vjerojatno nit nisu bitne, i vjerojatno gubim vrijeme uopće razmišljajući o tome, i vjerojatno bi trebala prihvatiti Austriju jer zbilja hoću pobjeći iz zagorja i maknuti se od ovog trenutnog života i početi malo drugačije.
ali....
muda? trebam muda? ma ne mislim da je to. da zbilja jako hoću, sutra bi pokupila stvari i otišla.
nemam vremena čekati. nema smisla čekati i razmišljati.
ovak ionak sam u kaosu, da otiđem, može mi samo biti bolje. barem tak mislim.
ali ne, ja se budem još malo kupala u ovome, dok ne izgorim do kraja, pa mi bude kasno za sve ostalo.
bože moj, spasi me.
u kaj sam ja došla, u kakvo stanje uma i svijesti, kakve si to stvari manifestiram?
kad se to okrenulo?
pa uvijek sam bila happy, nasmiješena, naočigled bezbrižna, ono, sve bumo riješili, s lakoćom, nema straha, sve je dobroooooo eeeeej!
nope, not in this state of mind anymore.
kvragu.
trudim se.
zbilja se trudim da si uljepšam život.
ali, ne ko prije. trudim se umorna, pa mi nejde baš tak lako.
umjesto da si složim život, ja sam pustila sve uzde.
više me nije briga ( trenutno ) kaj sam napravila od života, kud idem, di budem završila,...
možda je to zapravo sloboda? ha? ne? nije?
ono, kad se prepustiš. kad si napokon slobodan ograničenja, ostvarenja, pravila društva i pravila općenito.
ne znam, nisam pametna.
ovo je za prespavati noć.
i opet naglo završavam pisanje jer se moram spremiti za posel.
a imam još tolko toga za reći!!
budem nastavila... vratite se, pa pročitajte do kraja :P
ajde, čujemo se, vidimo se, čao!
Kaja over&out.
#letitgo #trusttheuniverse #itwillbeokay
nedjelja, 14.08.2022.
želje...
ehej.
nedjelja je, prošlo je tjedan dana od mojeg testiranja na koronicu.
testirala sam se prošlu subotu, jel.
moram reći da nisam ozdravila. tj., i jesam i nisam. primila me se baš, i to na tlak, ravnotežu, i ne znam koje stručne riječi napisati za to.
ali uglavnom, dobro mi je samo dok ležim. kad se dignem, stojim kojih 4-5 min i onda krene.
vrtoglavica, zadihanost, utroba se okreće, tjera me na wc, mrak na oči,.... nesvjestica stiže za 3,2,1!
brzo brzo brzooooo sjedaj, lezi!
oke oke.... evo, ležim.
đizs!
danas mi je napokon mrvu bolje. odlučila sam ići u dućan, ali sam se bojala ići sama.
zvala sam frendicu da se dođe družiti, reko, nađemo se kod Lidla, moraš s menom unutra.
bilo mi je malo onak, bed, kaj ak mi dođe slabo unutra i krenem se rušiti? pred ljudima? kaj budu rekli?
ovak sam premršava, još bude ispalo da se izgladnjujem. da sam trudna? bilo kaj....
a nije ni bitno zapravo, jel? žena se ruši, šuti i pomozi joj!
na moju sreću, a i na sreću svih kupaca i prodavača, nije mi pozlilo!
uzela sam tih 4 namirnice koje sam trebala i gas u auto.
uspjeh!
e sad, kam ići na druženje? ne osjećam se najbolje, neću među ljude, ne pije mi se kapučino ni niš slično.
niš, uzela ja dekicu i ajmo mi nekud na livadu, pod krošnje u hlad.
milina :))
otišle smo gore na Picelj, legle si pod drvo i meditirale.
to su trenutno jedina druženja koja mogu podnesti :D u ležećem položaju hahaha
jebemti, kad smo išle doma, dok smo pokupile stvari i dekicu, došle gore do auta, morala sam dve minute samo sjediti u autu da dođem k sebi.
pa kaj je to sad? kolko to sad misli trajati?
ljudi, ja moram na posel! i to kakav posel.... moram skakati!
ja ne znam :(
ja to nemrem trenutno. ne znam kad budem mogla... ak budem i dalje doma, kak da se pripremam za to? da hodam puno? penjem se? vježbam?
ha da, kaj drugo :/
uglavnom, neugodno mi je baš... oni se tam ubijaju, žrtvuju slobodne dane, umaraju se, a ja... ja doma nemrem niš.
koma!
jebemti bolesti da ti jebem...
oke, fokus.
fokus na dobro. fokus na ozdravljenje. fokus na skakanje. disanje. kretanje.
brzo sam ja natrag, aj promis!
sutra i u utorak sam još definitivno doma, ali skočila budem do njih na kratko čisto da vidimo di smo, kaj smo.
kolko mogu bez da mi se vrti, kolko mogu hodati, pričati, okretati se.
uffff, nije neka fora.
dobro, svemu dođe kraj. tak i ovome.
malo pregrmimo, i ko nova sam. mogu ja to!
kakav bu to comeback!
e tako...
idemo sad polako... dan po dan... korak po korak :)
budite mi dobro ljudi, čuvajte se, pazite se, volite se.
pusa svima
Kaja over&out.
#stepbystep #gettingthere #strongerthanever
subota, 06.08.2022.
Korona šmorona
Haj ppl.
Evo me opet. Volim kad u par dana napišem dva posta, a između me nema mjesecima :D
Samo sam došla napisati da sam, evo, i ja pala pod ono koronsko sranje.
Veli mi buraz: jesi ju i ti dobila, zadnja od svih :D
Moram priznati da se nisam nadala tome. Pošto sam cijelo vrijeme vjerovala da sam na višim vibracijama i da virus nemre do mene, al eto...
Istina je da sam pala. Em vibracijski, em energetski, fizički i psihički. Naravno da se onda ulovila na mene. Valjda. Ne znam više ni sama u kaj vjerujem i kaj mi zvuči logično. Nekak mi je postalo svejedno.
Oke sam s ovom situacijom sad. Barem malo odmora od posla. Bazena, sunca, vrućine, skakanja, dernjave i galame, ljudi,.....
Jučer sam skužila da me grlo grebe, još velim curama na poslu valjda od klime u autu.
Onda smo ručale, ja ponovim opet kak me boli, točno onak ko kad ide bolest/prehlada.
Mateja je bila loše jučer, bilo joj je slabo, a nakon showa je i mene glava počela boljeti.
Još se zajebavam da smo sve četiri pobrale koronu, a na kraju samo ja hahaha.
Pobjeda!
Došla sam s posla malo prije 23 sata, napravila si čaj, popila kafetin kold i išla spavati.
Ajme, kakva loša noć!
Bol u cijelom tijelu, glava pulsira, grlo boliii, budim se svako malo...
Sedam i 24 ujutro, alarm uskoro treba zvoniti, napokon sam bila jutarnja smjena malo za promjenu, i shit.
Idem mjeriti temperaturu.
37,8.
Idem još malo.
38,3.
Reko oke, tu smo.
Ja nikad, ali nikadddd nemam temperaturu kad sam bolesna. Ubije me kašalj, šmrcanje, kihanje, glava,.. ali temperaturu nemam.
Ha niš, spustila sam se do ljekarne, jedva, jer mi je išlo na povraćanje, kupila test i ispala pozitivna.
Jebiga.
Jutro je bilo grozno. Glavaaaa pulsira, tijelo i dalje boli, nemrem jesti, a tableta na prazan želudac baš i nije neka fora.
Uzela sam brufen i pokušala zaspati.
Probudim se i bilo mi je bolje fala bogu.
Maja mi je donesla drogeee kaj mi je doktor prepisal, uzela sam lupocet i sad sam na 37, which is fine.
Ak budem ovak idućih dana, znorela bum doma! Cijeeeeli tjedan moram biti u izolaciji. Nisam cjepljena, nit sam preboljela koronu, pa sad budi doma sedam dana.
A extra dodatak je mama!
Jupiii.
Znači zatvorena s mamom idućih tjedan dana :(
Ehh, živote....
I tako... welcome to the club, Kaja.
Baš me zanima jel bum imala kakve specifične posljedice :D tipa da godinu dana ne osjećam neku namirnicu hahah. Ili ne njušim neke stvari.
Za sad imam okus i njuh, al vidjet ćemo kroz par dana :)
Eto... tolko od mene.
Kaja over&out.
#korona #chillingathome #bljak
četvrtak, 04.08.2022.
it's hard outside, but sometimes even harder inside.
trebam pričati s nekim.
a na kraju uvijek najbolje razgovore obavim sama sa sobom.
pa ajmo.
grdo je.
u utorak su me nazvali iz bolnice da u petak neko mora doći po mamu i voziti je doma.
doma!
riječ koja ne postoji u mojem rječniku već godinama.
di je to? ko je to? kaj je to?
mrzim to kaj budem sad napisala di je mama bila ova 4 mjeseca, ovak javno, jer nije baš za govoriti, ali ja imam tu potrebu pisanja i izražavanja.
ne znam točno zbog čega, koji mi je cilj s tim, ali nekak... nekak osjećam da "stvaram" povijest.
možda glupo, ali ono... za neka bolja vremena. za uspomene. za sjećanja.
kad se vratim jedne godine na ovaj blog i prisjetim se života, osjećaja i misli.
da, mogu zapisivati privat, u bilježnicu ili na laptop, ali.... nek čita narod, evo ne znam. nek čita.
mama je u Vrapču, bolnici za psihičke poremećaje. po drugi put.
prvi put je završila tam u trećem mjesecu, na dan žena.
drugi put smo je dobrovoljno smjestili tam jer nije imala kud ići, sredinom četvrtog mjeseca.
trebala je pomoć, nije da je bila dobro, pa smo je poslali jer nema di spavati. fakat je bila loše i mi nismo to mogli hendlati, morala je ići po stručnu pomoć.
katastrofa.
grozno.
prošli put kad sam išla k njoj da joj odnesem neke stvari, nisam imala snage ni energije pričati s njom. pozvonila sam na vrata, sestra se spustila dole i uzela vreću.
ja sam se okrenula i otišla.
ali, okrenula sam se još jednom, da pogledam gore na balkon, a ona je stajala mirna, s obje ruke se držala za ogradu i gledala me s tugom u očima.
raspala sam se u milijun komadića! nikad se tak nisam raspala ko tad. sjela u auto i plakala bez daha i prestanka.... duša me boljela ko nikad.
to je bilo prvi put da sam tak neke osjetila za svoju mamu.
dakle, sutra. petak. muka mi je, povraća mi se, vrišti mi se, dere mi se, boli me, plaće mi se, ne živi mi se.
idem po nju i vozim ju k sebi.
"k sebi" jebemti, ko da imam svoje mjesto. jebeno mi je frendica uskočila za smještaj, za skoro nikakve pare, u novo namješteni i renoviran stan, s mačkom koji ostavlja dlake po krevetu i sere u kutku prostorije, da bi sad i mamu dopeljala.
bože, uzmi me. ne mogu.
jedva sam skupila hrabrosti napisati joj poruku da ju sutra vodim sim.
hvala dragomu bogu, pa je rekla ok. ali, ipak s par komentara.
jasno mi je, kužim sve, razumijem. nije caritas.
ali, sad tek ide najgori dio.
mrzim to kaj smo socijalni slučaj i krpamo se svima i svakome, ali još više mrzim to kaj ja sa svojom vlastitom majkom jednostavno NE-MOGU-ŽIVJETI!
ajme, ne mogu. krenem pisati zake, krenem pisati osjećaje i kaj mislim o njoj i svemu ovome, ali me sramota.
krenem, pa brišem.
nikad si nismo bile dobre.
uvijek smo se svađale, nismo se slagale, išla mi je na živce.
ja sam bila tatina curica.
mama je bila samo tak.... mama. riječ. imenica.
to je neke prestrašno kad bi se mi vidle ili čule. dernjava starts in 3.... 2.... 1....!!!
užas!
tolko da mi osoba diže tlak, tolko da me nervira, tolko da me izbaci iz takta,... to nisam nikad doživila.
ja već sad znam kakvi budu njezini komentari za bilo kaj, i to me izluđuje nenormalno.
svi vele da djeca moraju brinuti za svoje roditelje, a ko da brine za mene? zake sam ja, i moje zdravlje, nebitna u ovoj priči?
zake bi ja pristala na ovo?
pa neću. ne mogu i neću. neću to sebi napraviti.
zbog sranja mojih staraca, ja bi sad trebala ispaštati?
da, pozadina je debela. ima tu svega...
preloše su to odigrali, tata doma hladi jaja, mama nestaje u depresiji, a mi djeca bi sad trebala kaj?
preloše se osjećam. jedva živim sama sa sobom zbog toga, zbog svojih izbora.
grozno se osjećam i mrzim cijelu situaciju i hoću otići što dalje mogu.
moram ići nekam, nemrem tu ostati.
moram se pobrinuti za sebe i svoj život. i ja zaslužujem normalan i lijep život i to ću si izabrati. to si biram.
dala sam sve od sebe. tražila joj smještaj, nalazila joj smještaje u kojima nije mogla ostati jer je brijala neke svoje brije, dala sam joj novce da plati smještaj u kojem je izdržala jedan dan doslovno.
pričam joj priče, pomažem da preokrene misli, šaljem pozitivne poruke, ali ne ulazi.
nemam tolko energije da ju spasim.
brinem se sad kaj društvo misli o ovome...
ali, kaj god mislilo, ja moram misliti svoje. jebiga.
ja najbolje znam kak se osjećam i kaj moram napraviti. svjesna sam da budem morala živjeti sa svojim izborima, ali dok god izaberem ono kaj je bolje za mene, mogla bum živjeti s tim.
jer ak ja počnem živiti s njom, gotova sam. mogu se oprostiti s mozgom, s mentalnim zdravljem, psihičkim i fizičkim zdravljem.
a to si zbilja, ali zbilja ne mogu priuštiti.
zato te molim, svemire, do your magic.
izvuci nas iz ovog sranja, daj neka riješenja, jer ovo postaje nepodnošljivo.
razbolit ću se od tog stresa i emocija.
daj riješenje, pliz!
ne mogu.....
onda na sve to još i baka završi na operaciji, dođem do nje, a ona izgleda tolko loše :(
samo je ponavljala kak nije dobro... kak niš nije dobro.
bila sam jaka, ali kad je otišla na wc, suze su krenule ko lude...
nemrem ja to niš... nemrem biti tu, a da nemam kak pomoći. zbilja moram otići....
ne smatram to bježanjem od svih njih, ne znam.... nego bi se možda bolje osjećala ak sam dalje, a nemrem pomoći, nego da sam tu blizu, pa nikak nemrem pomoći. ubija me to sve.
ne znam zake uopće mislim da sam odgovorna za sve njih? ima nas još, nemaju samo mene... a mene boli i muči jer nemam sve potrebno na ovom svijetu da pomognem svima njima!
i mami, i tati, i baki, i sebi i bratu... kaj da radim? kak da spasim situaciju?
:(
ne mogu.....
izgubila sam se. hoću se usidriti, a imam tolko misli na pameti, tolko ideja, samo tražim neke opcije... sad bi ovo, sad bi ono, pa nebi više ovo...
samo hoću mir, stabilnost i sigurnost :(
