Moj prijatelj Nenad

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da je na Mirogoju.
– Ovi dani, a? Bio si kod oca?
– Bio sam i na njegovom grobu. Ali sam otišao prvenstveno na Natalijin grob.
– Kaj si radio kod nje?
– Napisao sam jednu pjesmu pa sam joj je odnio.
– Pjesmu?
– Da. 8. ožujka 1990. sam joj napisao prvu pjesmu. Htio sam je razveseliti pa sam pjesmu napisao na strojopisu, stavio u kuvertu i poslao poštom.
– Jesi se potpisao?
– Nisam.
– I?
– Gledao sam iz svoje sobe kako uzima poštu. Otišla je u stan, otvorila moje pismo i pročitala ga je.
– Je li joj pozlilo?
– Izgledala je veoma sretna. A suza joj je tiho kliznula niz lice. Zato sam odlučio da ću joj svakog četvrtka darovati jednu pjesmu.
– Pisao si pjesme i slao si joj svaki tjedan?
– Svaki tjedan do njene smrti. Svaki četvrtak. Nakon nekog vremena prestala je muškarce četvrtkom dovoditi u stan. S posla bi se žurila, otvarala poštanski sandučić, brzo odjurila u stan i uz osvijetljeni prozor čitala moju pjesmu. Dugo, dugo bi nepomično sjedila, privijajući papir s pjesmom na svoje grudi.
– I nikada joj nisi rekao da ti to pišeš? Nikada se nisi potpisao?
– Nikada. Sva moja pisma je čuvala u posebnom omotu.
– I gdje su na kraju završila ta pisma?
– Kad je napravila samoubojstvo poželio sam ih imati. Otišao sam u njen stan.
– I uzeo si ih?
– Našao sam ih tamo gdje ih je čuvala. Uzeo sam omot s pismima u ruke. Na njemu je pisalo velikim slovima: MOJ PRIJATELJ NENAD.
– Budeš mi ih jednom pokazao? Kad budeš pri sebi.
– Nemam ih.
– Kako misliš?
– Kad sam s pismima krenuo iz Natalijinog stana zaskočila me je policija. Pisma su mi uzeli, a mene su priveli. Tad sam prvi put priveden na policiju.
– Mene je prvi put policija privela u Bjelovaru.
– Zašto?
– Zbog skitnje.
– Pa što si radio u Bjelovaru, Hvaranine jedan?
– Malo sam skitao.

Oznake: Nenad, pisma, Poezija četvrtkom

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da je još uvijek u školi.
– Kaj ćemo sada, dobri čovječe?
– Odi u VVB i pričekaj me tamo.
Budući da me je Nenad stavio pred gotov čin otišao sam u VVB. Čekajući, sve u šesnaest sam razmišljao o frazama što danonoćno ponavljamo uzimajući ih zdravo za gotovo. Među ostalima, razmišljao sam i o stavljanju pred gotov čin.
Nenad me je zatekao u dubokom razmišljanju.
– Je li ti dobro? Nekako si neobičan.
– Duboko razmišljam…
– Šokantno. Baš ti ne stoji.
– Zašto si se zadržao u školi?
– Bio sam kod svoje Dobre i Mudre Ravnateljice. Danas nam je došao novi kolega…
– Drug!
– …pa sam predložio Dobroj i Mudroj Ravnateljici da ga odmah izbaci iz škole.
– Zakaj? Nije ti baš sjeo?
– Ne, nego baš zato jer mi je sjeo. Od svih mjesta u zbornici, sjeo je baš na moje mjesto. Provokator. Odmah bi mijenjao ustaljene strukture i profiltrirane norme.
– Ne treba od toga praviti problem. Zamoliš ga da se makne i to je to.
– I rekao sam mu. A onda se ispostavilo da je čovjek lažljivi prevarant.
– Kako misliš?
– Pozvao me je na kavu. Ko fol u znak isprike.
– Lijepo od njega.
– Rekao je da odemo na kavu jer nema sat. A na ruci mu sat. Koga on smatra budalom?
– Ne znam za njega. Znam koga ja smatram budalom.
– Na kavi smo nešto razgovarati o metodama rada i on veli da nije opasan.
– I zato si ga prijavio?
– I zbog toga. Tip je bio opasan. Imao je remen. Laže oko očitih stvari. Rekao je da ide sa zetom doma, a vidio sam ga kasnije kako ulazi u tramvaj. Lažljivac. Možda ni kćeri nema.
– Možda nije ni oženjen.
– Oženjen je. Spominjao je ženu. I to je ta kap koja je prelila čašu.
– Prelio ti čašu njegov brak?
– Lažljivac, muljator i prevarant je rekao da mu je žena kućanica.
– Pa?
– A čovjek živi u stanu.

Oznake: Nenad, Kućanice, Novi drug

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da je na otvaranju izložbe.
– Koje izložbe, dobri čovječe?
– Australopitekusove izložbe. Nadao sam se da ćeš i ti doći. Čak se i on raspitivao za tebe.
– Zar to nije 29. ovog mjeseca?
– Nije. To je ovoga dana ovog mjeseca. Ali, još nije ni počelo. Stigneš doći. Ako ne na govorancije i formalni dio, sigurno ćeš stići na domjenak i neformalno druženje.
– Je li gužva?
– Nepodnošljivo. Znaš da je Australopitekus trenutno slavan pa je ovo glavni događaj. Svi koji drže do sebe su ovdje. Pogotovo što i televizija snima.
– Kak ću onda skužiti gdje si u tom mnoštvu?
– Imat ću novine pod miškom. A možeš me i nazvati pa ću ti se locirati.
Polako sam se spremao na izložbu. Htio sam izbjeći govorancije i formalni dio.
Iznenadio sam se kad sam ušao u galeriju.
Osim konobara, bili su unutra samo Nenad i Nives, Australopitekus i neka cura koja je razgovarala s njim plačući i još jedna.
Nisam uspio sakriti svoje iznenađenje pa sam naglas rekao:
– Iznenađen sam.
Svi su se zbunjeno okrenuli prema meni pa sam shvatio da je potrebno objasniti moje iznenađenje.
– Iznenađen sam da si ti, Nives, tu. Ovo je prvi put da te vidim na nekom događanju otkako si se udala za Pijanog Romana i rodila.
– Roman me natjerao da malo izađem. On je ostao s djecom.
– Eto. Baš sam iznenađen.
– Ja sam mislio da te nešto drugo iznenadilo.
– Što drugo, Nenade?
– Pa to što smo u galeriji, osim konobara, samo mi petoro.
– Fakat! Pa gdje su svi ostali.
– Pitaj Australopitekusa!
– Australopitekuše, gdje su svi ostali?
– Razišli su se.
– To sam shvatio. Zašto su se razišli? Obično je najveća gužva na domjenku.
– Izložba mi se zove NA MOM SU PUTU MUTNE BARUŠTINE. Htio sam, prikazom lokvi i bara, žigosati trenutak u kojemu živimo.
– Pa?
– Učinilo mi se veoma prikladno za domjenak ponuditi žablje krakove.
– Ima logike. Ali ne kužim zašto su se ljudi razbježali.
– Kad su čuli što je na meniju zgadilo im se i otišli su.
– Šokantno.
– Ostala je, osim konobara, samo ova draga uplakana žena kojoj pričam događaje iz svoje mladosti, ova nepoznata gospođa i ono dvoje tvojih.
– Kako to da su oni ostali?
– Pitaj njih. Ja moram ispričati zgodu o ormaru u svojoj spavaćoj sobi dragoj uplakanoj dami.
– Zašto ste vi dvoje ostali? Zar se vama ne gade žabe?
– Mene žabe podsjećaju na mog Romana.
– Fakat. Baš je gadan, krastav i ljigav.
– Tako ga drugi vide. Ali ispod te neugodne vanjštine je plemenito srce, dobra duša i osoba u koju se čovjek može pouzdati.
– A koje je tvoje opravdanje, Nenade?
– Mene žabe podsjećaju na moje učenike.
– I oni su gadni, krastavi i ljigavi?
– Oni su mali punoglavci koji trebaju strpljenja i vremena da bi se razvili u nešto. Nitko na prvi pogled ne bi povezao ono što su na početku i ono što će postati, ali mi koji radimo s njima znamo njihove potencijale te da im treba dati puno ljubavi, strpljenja i vremena da se razvijaju.

Oznake: Nenad, Žabe, Domjenak

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da se zadržao na informacijama u školi.
– Zašto?
– Došao mi je jedan roditelj koji muca pa se oteglo.
Dogovorili smo se da ćemo se naći u VVB-u pa sam otišao tamo.
Napravio sam sudbinsku pogrešku i sjeo sam za šank.
Matko je rekao da je loše volje.
Napravio sam usudnu pogrešku pa sam ga upitao što ga muči.
Matko je rekao da me ne želi gnjaviti svojim problemima.
Napravio sam kobnu pogrešku rekavši da mi slobodno kaže što mu je na srcu.
– Cijeli život mi se svodi na čekanje. Uvijek nešto čekam. Uvijek su mi govorili da čekam. Čekaj da svane! Čekaj da se smrkne! Čekaj da kreneš u školu! Čekaj praznike! Čekaj da počne škola! Čekaj da ti se otac probudi! Čekaj da otac zaspe! Čekaj da ti otac izađe iz zatvora! Čekaj da upišeš srednju! Čekaj da maturiraš! Čekaj da svršiš vojsku! Čekaj da dođeš na fakultet! Čekaj da diplomiraš!
– Ea!
– Čekaj da postaneš punoljetan! Čekaj da nađeš curu! Čekaj drugu, ova ionako nije bila za tebe! Čekaj da se oženiš! Čekaj da rodimo djecu! Čekaj da djeca porastu!
Nenad je ušao u VVB i htio mi se pridružiti za šankom, ali dao sam mu znak da ne prilazi i ode za stol.
– Čekaj da pokrenem posao! Čekaj da posao krene! Čekaj da poplatimo račune! Čekaj prvi u mjesecu! Čekaj ljetovanje! Čekaj da se vratimo doma! Stalno nešto čekam. Cijeli život mi se svodi na čekanje. Dosta mi je toga.
– Je, je, tako je.
– Zato sam donio odluku. Ti si prvi kojemu ću reći što sam odlučio.
– Čekaj, Matko, sekundu da odem nešto reći Nenadu pa ćeš mi onda reći.
Žurno sam otišao do Nenada.
– Ti, Nenade, imaš visoki tlak i svi znaju za to. Pravi se da ti je pozlilo.
– Imam visoki tlak, ali mi nikada nije pozlilo. Kako izgleda kad tlakašu pozli?
– Nemam pojma. Padni! Sruši se sa stolca!
– Zašto bih padao kad imam visoki tlak? Pao bih da imam niski tlak.
– Onda se ustani. Samo brzo učini nešto.
– Zašto?
– Odvest ću te na Hitnu da me Matko prestane gnjaviti.
– U redu. Mogao si odmah reći. Odglumit ću da mi je pozlilo. Čekaj čas…

Oznake: Nenad, Hipertenzija, čekanje

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da je još uvijek kod majke u bolnici i da će se zadržati još neko vrijeme.
Otišao sam na Grič.
Sjeo sam ondje gdje smo popili kavu.
Spustio sam se do Kamenitih vrata i pomolio sam se za nju.
Krenuo sam putem kojim smo tog dana zajedno išli. Radićevom pa Malim stubama na Tkalčićevu i prema Trgu. Krenuli smo do Glavnog kolodvora. Tamo smo se planirali razići. Svatko na svoju stranu.
Prolazeći Zrinjevcem sjeli smo na klupu.
– Šutljiv si danas.
– S tobom mi je ugodno šutjeti.
– I meni s tobom.
Duboko sam uzdahnuo i raširio ruke po naslonu klupe.
Pogledala me je.
Osjetio sam kako razgrće taloge mojih površnosti i nježno pali jedva tinjajući žar u mojim grudima.
Poželio sam je zagrliti.
Ona je nježno naslonila glavu na moje rame.
Dopuštali smo si da se šutnjom otkrivamo.

Oznake: Nenad, čarolija, zrinjevac

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da su ga zadržali na policiji.
– Zakaj, dobri čovječe?
– Najobičniji nesporazum…
Zamolio me je da odem po njegov auto pa da dođem po njega.
Čim je sjeo na suvozačevo mjesto duboko je uzdahnuo i upitao me:
– Misliš li da sam ja psihički bolestan?
– Nemoj mi, Nenade, to raditi. Znaš da ne znam lagati, a ne mogu reći ni ono što mislim.
– Optužili su me da sam psihički bolesnik.
– Kaj je bilo?
– Znaš da je Nives pokrenula tribinu „Tragedija genija“ o velikanima koji su živjeli ispred svog vremena. Kad se ona udala za Pijanog Romana i posvetila sasvim njemu i djeci, tribinu je preuzeo njen brat Yves.
– Znam.
– Danas je bila tribina o Oscaru Wildeu. I ja sam bio na tribini.
– Problematično je to što se družiš s Nives i njenim bratom, ali to ipak nije psihička bolest.
– Najprije je jedan tip govorio o Wildeovom simbolizmu pa neki drugi o tome je li Oscar Wilde doista umro u Parizu od meningitisa ili je ubijen.
– Kakve to veze ima sa policijom i psihičkim boleštinama?
– Nakon toga je slijedila glazba. Yves je rekao da bi bilo dobro da pustimo neku pjesmu u kojoj se spominje Oscar Wilde.
– Ima logike.
– Jura iz puzzlerije mi je posudio staru ploču na kojoj je pjesma u kojoj se spominje Oscar Wilde.
– To je protuzakonito?
– Kad je krenula pjesma ustao se neki tip iz publike i počeo vikati da je tribina bez veze jer se nije dovoljno istakla činjenica da je Wilde homoseksualac, a to je ono što je najznačajnije kod njega. Yves ga je zamolio da se smiri, ali ovaj mu je prišao i zviznuo mu pljusku. Onda je povikao da je pjesma koju slušamo homofobna i krenuo prema tehnici. Budući da sam se uplašio da će razbiti Jurinu ploču stao sam ispred njega i zapriječio sam mu put. Frajer me je pokušao odgurnuti, a kad je drugi put nasrnuo dočekao sam ga šakom i srušio na pod.
– Šokantno.
– Onda su me priveli pod optužbom da sam homofob. Navodno je tip kojega sam složio na pod aktivist homoseksualnih udruga.
– I što ćeš sada?
– Ništa. Pustili su me.
– Zašto?
– Zato jer sam ga udario u samoobrani. Tip je nasrnuo na mene, a u rukama je imao i hladno oružje.
– Kaj je imao?
– One škare za rezanje žica. Ne znam kako se zovu. Cvajcangle ili tako nekako…
– Cvikcangle?
– Cvakcangle?
– Cvakcingle?
– Cvakcige?
– Cvikcage?

Zašto ljubav boli

Oznake: Nenad, Cvikcange, oscar wilde

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da se zadržao u gradu.
– Zakaj si se zadržao u gradu, dobri čovječe?
– Naletio sam na Sandu.
– Koju Sandu?
– Sandu iz Sarajeva.
– Koju Sandu iz Sarajeva?
– Josipovu Sandu iz Sarajeva.
– Tko je sad Josip?
– Pa pričao si mi da si je i ti susreo.
(Sjetio sam se susreta o kojem sam pisao u 48. nastavku priča o Nenadu – 8. travnja 2013.)
– Tad sam prvi put doznao da se Gadni zapravo zove Josip.
– Šokantno.
– I što ti radiš sa Sandom?
– Došla je iz Sarajeva nešto u Zagreb i naletjela na mene.
– Život zna biti surov.
– Razveselila se kad me vidjela.
– Šokantno.
– A onda je rasplakala jer je čula da je Gadni umro.
– Umro?
– Da. Nije čula da je ubijen. Misli da je umro. Ona njega još uvijek voli i smatra ga pozitivcem.
– Šokantno.
– Pa i meni je Gadni drag.
– Ali tebe nije poševio i odbacio.
– Da…
– I gdje je ona sada?
– Otišla si je popraviti šminku.
– Dobro. Već sam mislio da pred njom tako razgovaraš na mobitel.
– Zamolila me je da je odvedem na Josipov grob.
– Znači da se nećemo danas naći?
– Hoćemo. Na Mirogoju.
– Kako misliš?
– Znaš da se Gadni nije niti jednoj svojoj ženi predstavio pravim imenom. Zapravo rekao je pravo ime, ali je koristio tvoje prezime u strahu da mu koja od ostavljenih žena ne uđe u trag.
– Molim te, ne spominji mi to.
– Moram sada.
– Zakaj?
– Ne mogu Sandu odvesti na pravi grob jer bi doznala kako se Gadni zove i da je sve između njih bila laž.
– Pa i bila je.
– Ali ja joj to niti mogu niti želim reći. Znaš da je bila zadivljena Gadnim. I kad je čula da je umro, osnovala je u Sarajevu neku zakladu za pomaganje nezbrinutoj djeci.
– Zar i u Bosni ima nezbrinute djece?
– Da dozna pravu istinu nastradala bi djeca kojoj se pomaže.
– I što ćeš sada?
– Ja ću s njom otići na ručak…
– I tako misliš riješiti problem?
– Dok smo mi na ručku ti nabavi križ i napiši na njemu ime i prezime što ga je Gadni koristio, odnesi križ na svoj grob, stavi neki aranžman i zapali neku svijeću: Kada Sanda vidi ime i prezime na križu i usporedi s prezimenom na nadgrobnom spomeniku, neće ništa posumnjati.
– Ne mogu vjerovati da Gadni i mrtav vara žene. I da mu mi u tome pomažemo.

Oznake: Nenad, informacije, Nadgrobni spomenik

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da je pri meni
– Što radiš kod mene, dobri čovječe? Znaš da sam ti rekao da neću biti pri sebi.
– Zato je onaj tvoj prijatelj iz Njemačke bio pri tebi.
– Znam da je Veliki Vođa pri meni. Zato i nisam bio pri sebi. Izbjegavam Velikog Vođu. Vidio si da se ponaša kao da nije pri sebi.
– Ostavio ti je jednu pjesmu što ju je napisao o čuvanju nekog stroja.
– Odmah je spali, raskuži sve i dobro operi ruke!
Nenad me nije poslušao pa mi je dao papir na kojemu je bila pjesma.
Ova pjesma:

MOJA JE LJUBAW GJARKA
(tragitschna epßka ljubawna pjeßma u tschetiri pjewanja)


I - Satschetche

sto ße bijeli u Njematschoj semlji
al ßu ßnijesi al ßu labudowi
nißu ßnijesi nije im ßesona
labudowi ißto tako nißu
nißu ßnijesi dakle niti ptize
wetch ße bijeli owa knjiga bijela
koju dragi ßwojoj dragoj schalje
zjeliwa je i ßusama topi
ter ju ßlagje i owako pische:
ßunze moje moje radowanje
nadachnutche ßwakog moga tschina
satschetnize radoßti mi ßwake
usrotschnize i ßtremljenju htijenja
pischem tebi owu knjigu bijelu
ter ju milo (kako je retscheno)
i zjeliwam i ßusama topim
pischem jerbo sgodilo ße neschto
sto ti moram obligatno retchi
kao dokas ljubawi mi gjarke
gjarkim gjarom gjarko ugjarene


II - Komplikazija

i owoga krenuo ßam ljeta
ßwoju mladoßt tobom ußretchenu
dat sa mrwu naßuschnoga krucha
bogatoga i krepoßnog daschto
al tudjinom gorko sagortschena
ja owoga radio ßam ljeta
u tvornizi plaßtitschnich provila
tschije ime ne mogu napißat
jer ga jadan ne dokutschich joschte
us ßwo ßwoje preweliko snanje
urodjenu i ßtetschenu mudroßt
ali sato makar i po mraku
snadem dotchi do ßwog radnog mjeßta
ßadaschnjega a i onog biwscheg
basch o tome biwschem radnom mjeßtu
naumich ti pripowijwdat sgodu
- u tvornizi nesnanog imena
u tom dijelu kamo ßam odredjen
predradnik je bio neki Turtschin
rasrok Turtschin tako ßrednjich ljeta
i inatsche proßjetschan u ßwemu
te weoma ponoßan na ono
sto je u ßwom poßtigao gjitchu
naßmijeschenog ne widjech ga nikad
al me uwijek lijepo ßußretao
ne mogaw ße tschudom natschuditi
da ße nißam mladjan ogjenio
a imadem toliko godina
i tako ßam naotschit i ßtaßit
ja dakako tumatschio nißam
da bich rado ja ße ogjenio
al ne mogu to ßam obawiti
wetch da morasch ßwoj prißtanak dati
i ti ßretcho a ti ga ne dajesch
pa ßam sato mladjan neogjenjen
doweo me do ßtroja je tako
ßtroja nekog weoma welikog
i potscheo objaschnjawat meni
goworetchi njematschim jesikom
ali ja ti netchu nawoditi
rijetschi kako isretschene bijechu
nego tchu ti prijewod sapißati
ne doßlowno nego otprilike
ali ono sto newagjno bijesche
pißat netchu nego tchu preßkakat
ßtawljajutchi tri totsche (owako: ...)
goworasche meni nato Turtschin:
"Budutch da ßi prwi puta owdje
...
dakle pasi tudjinski mladitchu
owaj ßtroj je programiran da bi
jedan provil plaßtitschni prawio
nakon ßwakich ßto i tri ßekunde
twoj sadatak weoma je lagan
...
ali morasch morasch pasit budno
da ße ne bi ßtroja dotakao
jer je prewrutch poput ßunca gjarkog
i ako bi makar na trenutak
makar bilo kojim dijelom tijela
dotakao owu gjiwu watru
ti bi momtsche isgorio ßaßwim
sato pasi nemoj ße raßtreßat
kolegizom koja blisu radi
...
a ßjetcham se pokojnog Heinricha
...
eto tako dragi prijatelju
oßtawljam te da radisch i pasisch
da mi ne bi mladjan isgorio
ech da momtsche saborawich ßkoro
ßtanka prwa u dewet je ßati
..."


III - Sgoda

projesdische tako mnogi dani
ßwaki ißti predugi bes tebe
prasni tugjni i puni tschesnutcha
pasio ßam budno najbudnije
da ße ne bich jadan ißpekao
(ne snam bi l me petschenog woljela
i ßa ßenvom - to je schala mala)
prwih dana konzentriran poßwe
prepun ßtracha kontrolirach pomno
udaljenoßt i kretnju mi ßwaku
ali kad ßam mudro uotschio
da to nije tako grosno ßtraschno
kako Turtschin prikasat je htio
da bi waljda uplaschio mene
(ko da ßtrepi mrki wutsche
ß njematschoga gjarkog ßtroja)
ne ßkrbich ße sa kretnju mi ßwaku
odaljenoßt od pregjarkog ßtroja
i opaßnoßt sto me ßtalno wreba
wetch rutinßki poßao obawljach
a mißlima wasdan prewrtao
dwije ßtwari u ßwojoj ßam glawi
koliko tchu nowza saraditi
i na tebe mißlio ßam mila
mischlju punom ljubawi i gjelje
sto li radisch je l i tebi tescho
ubija l te bes mene ßamotcha
i ßwe tako brigjno plemenito
i tog kobnog tragitschnoga dana
saneßen ßam maschtanjem o tebi
ßjetchao ße ßwega sto je bilo
sto ßad jeßte i ßweg sto tche biti
swigjdukajutch pritom ewergrine
u momentu odßutnoßti gorke
nadlaktizom i ramenom lijewim
lijewom ßtranom ßrdasche mi gdje je
otscheschach ße o ßtroj ugjareni
kolegiza umach je krihnuka
(widjela je kad me mjerka ßtalno!)
snoj me ßmrtni oblio me ßwega
ali ja ße nißam ißpekao
dogodi se tschudo newidjeno
ßtroj ugjaren netom ga ße dirnuch
raßtopi ße raßtali ße ßaßwim
sbog gjarkoßti ljubawi mi gjarke
gjarkim gjarom gjarko ugjarene


IV - Sakljutschak

sakljutschak ti ßerwirati netchu
kad tchesch ßama sakljutschiti motchi
kakwa mi je ljubaw prema tebi
koliko je moja ljubaw gjarka
gjarkim gjarom gjarko ugjarena
gjartcha i od ugjarene petchi

Oznake: Nenad, Stražari, Ljubav žarka