Zagrebački dekameron

ponedjeljak, 16.09.2024.

Purgeraj: We will rock you

My my, hey hey, Rock’n’Roll is here to stay. It's better to burn out than to fade away, my my, hey hey.
Out of the blue and into the black they give you this, but you pay for that. An' once you're gone you can never come back when you're out of the blue and into the black.
The king is gone, but he's not forgotten. This is the story of a Johnny Rotten.It's better to burn out than it is to rust, the king is gone, but he's not forgotten.
Hey hey, my my, Rock’n’Roll can never die. There's more to the picture than meets the eye, hey hey, my my.



Glumicu Slavicu Filu rođenu Kaurić i rođenu zagrepčanku generacije pamte po televizijskom serijalu za djecu Mendo i Slavica koja je krajem na tadašnjoj Televiziji Zagreb emitirana od 1958 do 1965. Po prestanku emitiranja tog, možda jednog od najgledanijih serijala svih vremena, Slavica je sa glumcem Zagrebačkog kazališta lutaka Sinišom Miletićem do kraja života povremeno oživljavala taj nezaboravni duo koji je mnogobrojnoj djeci uljepšao djetinjstvo. Osim TV emisije, bile su tu edukativne slikovnice sa crtežima koje je trebalo pofarbati odgovarajućim bojama, ali i one druge. Bili su tu i mnogobrojni javni nastupi kao što su biciklijade za klince koje su se u to vrijeme vozile oko Kazališta.

Bila su to sretna vremena bezbrižnog djetinjstva budućeg rockera kakvog je tada, a kakvog i danas ima tisuće djece. Djeci nikad nije važna materijalna strana života, njima su važne dobre vibracije koje pokupe i žive u svijetu roditelja, uže i šire familije koja ih okružuje, te posebice svojih prijatelja i vršnjaka. Svako djetinjstvo uvijek je i bit će najsretnije razdoblje naših života.



Odrastajući u vremenu i sredini gdje su se slobode škrto i vrlo teško širile, ali nikada kao danas nisu dostigle neslućene, možda preslućene i u krajnjoj liniji štetne širine, sredinom 1980ih pojavio se prvi vjesnik slobode, Radio 101. Za Univerzijadu je Zagreb ušminkan kako bi sličio srednjoeuropskom gradu čiji štimung je čuvao i njegovao još iz kasnih 1930ih. Pa je tako u tavanskim prostorima Kulturnog centra na uglu Tesline i Gajeve osnovan Radio 101. Bi to partijski projekt saveza komunista koji su shvaćali da neće još dugo moći držati ljude na uzdama. Iako partijski strogo kontrolirana, ekipa koja se tada 8. svibnja 1984 tamo sakupi od početka je imala drugačije planove i držala je figu u džepu svojim osnivačima. Bi to na temelju preuranjenog iskustva sa Poletom krajem 1970ih i početkom 1980ih. Na Radiju 101 prštao je oslobođeni svjetonazor rock generacije suprotstavljene svjetonazoru partijskih sekretara sa crvenom petokrakom kojima na zidu visi obavezna slika Druga Tita. U toj eksploziji svjetlo dana iznjedrile su dvije kultne radio emisije: Frigidna utičnica i Zločesta djeca. Iako su se obje zbog provokativnosti emitirale u kasnovečernjim satima, obje su bile masovno praćene u tada nezamislivim brojevima slušatelja. I sutradan komentirane po školama i uredima. Slušali su ih svi profili godina i obrazovanja. Od tinejdžera do penzionera, od školaraca, preko radnika i službenika do sveučilišnih profesora.




Kad se pojavila, Frigidna utičnica bila je nuklearna bomba koja je raznijela hipokriziju partijske države što proskribira i kazneno progoni pedere, lezbijke, kurve i sve što je tada činilo polusvijet. Emitirana u živo, u nju su se bez ikakve cenzure direktno preko telefona uključivali svi sa svakakvim pitanjima, uključujući prostote i čiste seksualne provokacije. U odnosu na današnju kanaliziranu i sterilno cenzuriranu otvorenost koja treba glumatati privid slobode postavljanja pitanja slušatelja odnosno, ako se radi o televiziji, gledatelja, bi to nešto nedosegnuto i daleko ispred čak i današnjeg vremena. Zbog toga je emisija povremeno po nalogu Partije ukidana, da bi se poslije opet nekako iskoprcala iz škara cenzure partijskih sekretara. Urednik je bio rođeni zagrepčanin, Toni Marošević, jedan od tada prvih javno deklariranih homoseksualaca, što u to vrijeme ‘svekolikih sloboda u Jugoslaviji idealnoj državi radnika, seljaka, poštene inteligencije pod vodstvo avangarde saveza komunista’, bi zakonski kažnjivo. Takvi su se bez pardona šikanirali i trpali u zatvore.

Uz njega bi i tada mlađahna voditeljica heteroseksualne orijentacije Željka Ogresta, također rođena zagrepčanka. U emisiji su se radili intervjui u živo. Među gostima do danas mi je u sjećanju ostala anonimna dama (svi su gosti u studiju bili anonimni) koja se u Milanu bavila visokim escort serviceom. Imala svoju agenciju, narodski rečeno kupleraj. Po Željkinim riječima (a ja joj vjerujem) bila je prava ljepotica i bjelosvjetska dama obučena po posljednjoj modi, što bi mi zagrepčani rekli, komad. I poslužila mi je kao jedan od predložaka za Bocca di Rossu, serijal Zagrebačkog dekamerona koji će se napokon u slijedu zgotoviti nakon ovog Purgeraja.




Priča o Zločestoj djeca je pak priča za sebe. Emisija se pojavila polovinom 1980ih i bila je čista provokacija sa izrazitim političkim i domoljubnim nabojem. Priča koja je na sva zvona najavljivala sve što će se od 1989/1990, pa na dalje početi otvoreno događati i rezultirati hrvatskom samostalnošću. Stil emisije bila je potpuna improvizacija i zafrkancija. Što kome od zločestih dječaka taj dan i u to vrijeme slijedom kako emisija teče padne na pamet. U tom smislu, kao (radio) emisija u javnom mediju ona nikada nije nadvladana, izuzev ako se ne računa Malnarova Noćna mora koja je obrađivala druge teme, ali jednako tako govorila o slobodi. Emisiju je vodila kultna ekipa: Pock, Piro, Pervan, Zuhra, Nino, Pavlica i Vinko. Bila je to mješavina lokalnog i pajtonovskog humora, političke satire na granici, a vrlo često i s onu stranu granice kaznenog zakona bivše države. Ekipa je govoreći o bitnim temama do suza nasmijavala i mlade i stare zagrepčane pobijajući nametnuti kliše kako su zagrepčani neduhoviti. I redovito se sutradan prepričavala. Slušati tu emisiju i diviti joj se bio je ritual slobode, ma što tko danas o tome trabunjao.



Kad je došlo vrijeme promjena, Radio 101 bi na braniku domovine, ali ... Nikada se nije dao podvrći bilo kakvoj cenzuri i pokušaju nametanja ograničenja. Pogotovo kad mu je u jesen 1996 istekla koncesija koja poslije velikog prosvjeda 21. studenog 1996. je na brzaka obnovljena. S vremenom, kako se ekipa na radiju osipala, radio je polako tonuo da bi se na kraju raspao i potvrdio onu staru sentencu da ‘revolucija uvijek jede svoju djecu’.



No kako je ovo ipak priča o odrastanju jednog rockera u 501 levisicama, do gležnja bijelim tenisicama i pilotski smeđoj kožnoj jakni podstavljenoj tankom svilom (kad me je prvi puta vidjela u njoj, tada buduća žena mi ju je odmah zaplijenila tvrdeći kako njoj stoji bolje nego meni ), na kraju ove epizode Purgeraja, stari rocker bi vas samo podsjetio na događaj koji se zbi 13. srpnja 1985. Događaj kog je uz onih 200njak tisuća posjetitelja londonskog Wemblya i JFK u Philadelphiji pratila četvrtina tadašnjeg cjelokupnog stanovništva na kugli Zemaljskoj što je nezabilježeno u analima ljudske povijesti. Bio je to vrhunac rock generacije nakon kog je rock polako počeo odlaziti u prošlost. Pogađate, radi je o Live Aidu sa kojeg kao podsjetnik osta jedan od najnezaboravnijh nastupa u povijesti glazbe rock generacije. Queenovci u punom sastavu i u punoj formi na Wembleyu. Nastup kakav do tada, a ni poslije nikada zabilježen nije. Tko voli nek’ izvoli pogledati i poslušati, možda se podsjetiti ili pogledati ono što nikad u živo na televiziji ili na nekom drugom koncertu doživio nije. A tko ne voli, neka jednostavno preskoči. Nije to za njega kao ni ovaj post.



Hey hey, my my, Rock’n’Roll can never die. There's more to the picture than meets the eye, hey hey, my my.
Out of the blue and into the black. You pay for this but they give you that and once you're gone you can't come back when you're out of the blue and into the black.
The king is gone but he's not forgotten. Is this the story of Johnny Rotten? It's better to burn out 'cause rust never sleeps, the king is gone but he's not forgotten.
Hey, hey, my my, Rock’n’Roll can never die there's more to the picture than meets the eye. hey hey, my my.

Ako ne već drugdje, a ono u srcu i glavi jednog postarijeg rockera u vremenima kad rock je već zapravo umro.




gotovo

Oznake: Purgeraj

utorak, 10.09.2024.

Purgeraj: Đukica

Ovo je priča o Đuri Pučeku Đukici, rođenom Varaždincu i čovjeku koji je za života postao zagrebačka legenda. Priča nas vraća u vremena kad je Zagreb bio puno europskiji no što je to danas i kad su se različitosti bez poštovale prevelike drame. Za razliku od danas kad, na primjer, imamo prilike vidjeti svake prve subote u mjesecu da ‘protuprosvjednici’ različitih političko ekstrovertiranih uvjerenja urlaju na Trgu hoteći sebi dati značaj, jer eto neki tamo mole. Pa pustite ih da mole. Vi molite svoje. Ovi vas sigurno neće smetati kao što vi to radite njima. Sloboda i uljuđenost je kad svatko moli svoje ne protestirajući protiv drugih koji mole svoje. A ne kad pod krinkom ‘intelektualizma’ koga nemaš teatralno ističeš samog sebe pljuvnajem drugog koji je za razliku od tebe to nešto ima i to nešto je napravio. Ili se smatraš zvjezdanim sjajem koji zasjenjujući sve ima nedostatak komunikacija, pa u mnogobrojnim komentarima samog sebe komunicira svoju ispraznost i nakaradu. U osnovi, bez obzira na uvjerenja, sve je to elementarna stvar pristojnosti, kućnog odgoja, nekog nazovi "normalnog" ponašanja, zdravog razuma i osobne inteligencije.

Sjedio sam u restoranu u Preradovićevoj gdje me je stari, kad bi stara negdje otputovala znao izvesti na ručak. Odjednom, na drugom kraju sale restorana počne neko glasno veselo komešanje. Operetski uz pompu i smijeh osoblja uđe našminkan tip u ženskoj haljini. Tip zagrli ćelavog šefa sale koji nasmiješen izađe u susret pozdraviti ga. Tip viši za dvije glave od okruglog šefa sale, naglas kaže:
„Okej, daj mi pusicu.“
Đukica bi najpoznatiji zagrebački transvestit onog doba. Moglo ga se gotovo svakodnevno vidjeti na potezu Frankopanska – Masarykova – Teslina – Cvjetni - Ilica. Ništa me nije moglo pripremiti na izgled tipa što uđe sa James Brown trajnom boje plave noći i palačinka makeupom. Po licu namazao šminku, crvenilo na usnama, velike okrugle naušnice, izvučenih trepavica i liht plavih kapaka. Nikada do tada nisam vidio ništa slično. Ne kužim što se to na mom licu vidjelo, ali stari je skužio i skulirao me:
„To je Đukica.“

Puno godina kasnije nakon gimnazije pođoh na fakultet. A mi, koje su u gimnaziji nazivali foto grupa, počeli smo se na redovnoj tjednoj bazi sastajati u sastavu proširenom sa ponekim kolegom ili kolegicom iz razreda u gimnaziji. Mjesto sastanka bi gostiona Lovačkog roga, desno od haustora kojim se ulazilo u dvorište i restoran iza njega. Pa kako je Đukica tamo zalazio, skužio je da tamo na okupu sjedi redovito isto društvo. I mic po mic, počela je zezancija. Ponekad bi mu naručili cugu. On bi na to na brzaka sjeo na klupu uz nas okupljenih oko dugačkog drvenog lakiranog stola i prvom do sebe stavio ruku na nogu ili ga onak’ ženski nježno zagrlio. I počeo prosipati svoje fore. Mi smo se cerekali dok je on uvijek bio smrtno ozbiljan. Nama je to bila fora, ali nikad ništa više od toga. Kao i njemu.

Uz impresivan look, uvijek odjeven u kompletiće tamne boje, ponekad u hlačama, ponekad u haljini, sa štiklama, izgledao je kao naše učiteljice starije generacije iz osnovnjaka. Nije se odvajao od gitarskog kofera. Kružila je priča da u koferu nema ničega što nije bila istina. Kantautor i pjevač zagrebačkog noćnog života, redovno je nastupao u Ritzu i na drugim mjestima ondašnjeg zagrebačkog noćnog života prateći se na akustičnoj gitari. Nije bio transvestit warholovskog metropolitanskog tipa. Nije u njemu bilo nikakve avangarde niti ekskluzivnosti. Bio je primjer srednjoevropske različitosti identiteta gdje i takvi ljudi imaju svoje mjesto pod suncem. Nije bio ni glam niti factory već Europa mid 1930’s cabaret tipa Marlene Dietrich, Berlin ili barem Prag, a zapravo ništa od svega nabrojanog. Još je manje bio Pariz u kome je neko vrijeme nakon pobjede na ‘Prvom pljesku’ u Varieteu boravio. Bio je jako mlad kad je pobjegao u Zagreb iz rodnog Varaždina, pa nakon što su ga uhvatili, stavili su ga u dom, a poslije je neko vrijeme bio liftboj u NAMI. U Parizu, gdje su tad odlazili svi zagrebački huncuti, zadržao se dvije godine. Nije uspio, pa je na kraju spavao po bordelima gdje je bio pomoćna radna snaga. I tamo je valja naučio kako se postaviti, oblačiti, šminkati i ponašati. Tamo je konačno spoznao sebe.Otišavši iz Pariza nije se vratio direktno u Zagreb već se još neko vrijeme smucao po Europi, čak je svirao na ondašnjim kruzerima po Mediteranu.

Svoju ulogu uvijek je igrao savršeno. Znao je da okolinu možeš pobijediti samo ako prvi napadneš, a ne ako čekaš udarac. Ekstrovertnost je bila njegovo oružje. Nije hodao skrivečki uza zidove već je uvijek ponosno uzdignute glave kročio sredinom ulice. Za sebe je govorio:
„Ja sam skroman i ne smatram se umjetnikom. Ja sam trubadur. Popularan sam. U nekoliko navrata sam na primjer rasprodao Bagatellu, ali tek uz simboličnu naknadu, više radi osobne reklame. Tratinčica me također zvao na Bundek, gdje često i danas gostujem, a evo stigao sam i na film. Jako mi je žao što u životu, iako sam dosta proputovao, nisam bil u Meksiku. Pjevam na francuskom, španjolskom i talijanskom, engleski nikad nisam volio, a njemački mi ne leži.“



Legendaran je njegov nastup u Bogovićevoj. Bili su neki radovi, ulica zagrađena betonskim cijevima. Razbaškareni šljakeri sjede u pauzi otkopčanih kombinezona i piju pivo iz boce. Pored njih nonšalantno prođe Đukica. Oni mu valjda nešto neagresivno dobace. Đukica stane, priđe im i počne se s njima zezati. Dok su dečki raširenih usta i pokvarenih zubala nasmijano blejili u njega, on ženski stavi ruku na podlakticu jednom od njih i koketno kaže:
„Dečki mene vam te cevi podsečaju na veliki kurac.“
Eksplozija smijeha. Razbio ih je k’o beba zvečku. Savršeno.
Ili drugi primjer. Kad bi ga sirovi prigradski dečki zezali testirajući međusobno vlastitu konfuziju u identitet i uz salvu smijeha govorili:
„Kaj me glediš tak? Kaj, daj odi si kod Đokice.“
Đukica bi, i ne samo njima u prolazu, hladno dobacio:
„Ja sam Đukica, a đokica ti je među nogama.“
Bio je stručnjak za obleku. Jednom u prodavaonici čarapa naglas analizira najlonke:
„Ove da, one tamo ne. One da, ove možda …“
Reakcija žena koje su to slušale su istoj prodavaonici prebirući robu za sebe je bila:
„Ja ću iste koje je on izabere.“



Nitko zapravo ne zna gdje je i kako je Đukica živio. Egzistencija mu je bila sve osim lagana. Rođen mentalno drugačiji u Varaždinu, vjerojatno u nekoj od kuća gdje je živio proletarijat, u takvom okruženju pokušati izboriti se za sebe nije bila pjesma. Pogotovo ne u vrijeme kad su ‘napredni ljevičari starih dobrih vremena’ čija djeca danas 'napreduju na paradama ponosa i nose dugine boje' takve proganjali i zatvarali. A da dođu u priliku ponašali bi se kao njihovi roditelji.

Bio je i ostao jedna od tajni kakve gradovi često imaju, tajni koje žive u velikim zgradama, ali uvijek nekako odzada i po strani. Bio je i jest sa onu stranu ulaza u misteriozni mračni haustor koji krije dvorište gdje se suši sirotinjski veš niže klase koja živi izvan svijeta koga se mora čuvati. Takva klasa gradskih paupera zna da je sam rub društva. Da se mora držati po strani i da kad bi to i htjeli ne mogu izaći iz svoje kože. Pa unatoč surovosti vlastitog života ipak štite taj svoj način života i čuvaju svoje tajne. A da ne pišem gluposti, govori i činjenica koju je Đukica jednom priznao. Išao je u školu sa Ružom Pospiš Baldani. Ova je svojedobno napravila veliku svjetsku karijeru, a on nije. Prema njegovim riječima, kasnije ga je ova svaki tjedan, dok je svirao u Oktogonu ili na Cvjetnom, častila kavom. Prijateljstva ili samo poznanstva iz djetinjstva su najduža i najtrajnija.

Kad je svojedobno želio podići popularnost, Milan Bandić je njemu i još nekolicini gradskih frikova pompozno dodijelio nagradu i gradski stan. Kruži priča da ga je Bandić upoznao kad je došao u Zagreb, ali u nju ne vjerujem iako o Bandiću iz zahvalnosti Đukica govori suprotno:
„Gospodin gradonačelnik mi je obećal’ bicikl koji volim voziti radi stila i da se ne zdebljam.“ govorio je.
Govorio je i da je Bandića upoznao kada je bivši gradonačelnik došao studirati u Zagreb.
„Ja sam tad sviral u Zlatnom kokotu, a gradonačelnik je tam jel i onda me je slušal s dečkima kak sviram gitaru.“
Oni su bili previše različiti da bi se ikada prije sreli, pogotovo da bi zalazili na ista mjesta. Od početka su se kretali u različitim krugovima. Dodjela stana bio je Bandićev promidžbeni trik, pa iako je to tako, hvala mu. Uz to mu je poklonio poni bicikl, dao gradsku ‘penziju' i udijelio nagradu grada Zagreba. Bilo je to zakašnjelo priznanje koje mu je valjda na neki način ipak popravilo i olakšalo život. Neko vrijeme poslije toga je još nastupao u Oktogonu, na Cvjetnom i u prolazu Harmica za što mu je grad Zagreb dodijelio ‘koncesiju' koju, da bi mogli nastupati po ulicama moraju imati svi ulični svirači u Zagrebu. Uspoređujući to sa onim što radi sadašnja ekipa koja je na čelo Zagreba došla direktno sa ulice po kojoj su se prethodno valjali i na kojoj su onako musavi i prljavi ležali, to je nebo i zemlja. To je Europa i civilizacija.

Poslije je zapravo nestao i uglavnom više nitko ne zna gdje je i što je sad sa njim. Zna se samo da je još živ i vjerojatno živi povučeno. Valjda mu je u životu bilo dosta isticanja. Za sebe je uvijek govorio da je bio u rangu Miše Kovača, Gabi Novak i Krunoslava Kiće Slabinca. I da album nije mogao snimiti, jer nikad nije imao para. Ovo posljednje čini mi se upitnim obzirom na njegovu travestiju koja u to vrijeme nije bila baš poželjna za 'široke mase radnika, seljaka i politički svjesne inteligencije na čelu sa avangardom Saveza Komunista'. Nikad se nije smatrao uličnim sviračem već barskim artistom. Smatrao je da svojim profinjenim glasom i stilom ne može pjevati tamo gdje voze tramvaji, gdje se ljudi deru i pljuckaju po asfaltu i gdje ljudi pišaju po haustorima. A na kraju karijere završio je upravo na tom mjestu. No, da se ne miješa, za razliku od mnogih karakterističnih likova zagrebačkog ruba života, Đukica je uistinu bio artist. Imao je što za ponuditi, čak ga je znala snimiti i televizija, istina vrlo, vrlo rijetko. Zagreb nikad nije znao raspolagati onim što ima. Baš kao i danas. Da jest već bi u onim ‘starim dobrim vremenima kad su svi idilično živjeli u izobilju socijalističkog raja države Jugoslavije’ priznao svoju Divine, a prodavaonice bi prodavale i njegove albume. Žalosno je da je trebala doći nakarada od Lordana Zafranovića da se Đukica na kratko pojavi na filmskom platnu. Snimljen je u Ritzu u filmu ‘Večernja zvona’, negdje u drugoj polovini 1980ih.




To bi bilo par crtica impresija o jedinstvenom i osebujnom Đukici. A vas malobrojne zagrepčane koji ovdje navraćate, ali i ostale pitam za vaše mišljenje o takvim cjeloživotnim performerima. Možda vi znate neke druge Đukice u sredinama u kojima živite? Ili ako ne znate, bilo bi zanimljivo čuti vaše mišljenje o takvim osobama.

Što se tiče glazbe, nju sam u skladu sa impresijama i kvalitetom prolagodio današnjem vremenu. Vrijedi poslušati i pogledati, jer mlada i vrlo osebujna metar i žilet visoka pop kanautorica, iz vrlo konzervativne sredine američkog srednjeg zapada, dolazi na velika vrata u svijet show businessa. Vjerujem da će se o njoj još puno toga u budućnosti čuti. Poslušajte, pa možda vam se, bez obzira na vaše godine u kojima ne slušate takvu muziku i možebitna uvjerenja (shvatit ćete koja) svidi.

Bilježim se sa štovanjem,
Meštar Bocaccio




gotovo

Oznake: Purgeraj

subota, 07.09.2024.

Purgeraj: Something stupid ...

U ona vremena kad život bijaše mlad i veseo, razbribiga bi nešto čemu težismo. Brinuli nismo za sutra i živjeli smo ponajviše noću do jutra. Pa se tak zagrepčanci sečaju birtije vu dvorišu na početku Vlaške, točno ispod čuvenog Pere Ustaše na Šalati. Oni kaj su imali penez išli su kod Pere na klopu, a tu i tam zaluta kod njega i poneki siromašni student. Stari Pero, koji je vu Zagreb došel iz dalekog Dubrovnika je, naime, takve častio njegovom čuvenom juhicom. Juhica je bila fina, a on bi svakog dana skuhal novo bure juhe, pak ju je moral nekak potrošit. Pak mu je tak bilo zgodno da se reši tog napitka i uz to da ispadne dobrotvor. Govoril bi:.
„Samo vi jedite djeco moja, i meni je bilo teško kad sam bio mlad i došao u Zagreb, pa znam kako je to biti gladan."
To je bila istina. Pero nikdar ni lagal osim kaj je ponekad kad je mogel i skužil što prevaril poreznu. Kak je navek vu kuhinji nekaj ostalo, a se je bilo fajn za prsteka polizat, ponekad bi siromašne studente Pero znal počastit i ponešto više. Tada bi i govori više:
„Samo vi jedite djeco moja I meni je bilo teško kad sam bio mlad i trbuhom za kruhom došao u Zagreb, pa znam kako je to biti gladan. I ne brinite, platit ćete kad budete imali."

Uglavnom nikdar se ni zbilo da mu je itko ikad to posle platil, al' kad su se ti siromašni studenti skučili, dofatili dobre peneze i postali dobrostojeći građani i poslovnjaci, kod njega su na ručkove dovodili poslovne partnere, a na večeru ljubavnice. Pak mu je ono dobročinstvo u stvari bila izvrsna poslovna investicija. A dolazili su kod Pere i cele obitelji, na subornji il' nedeljni ručak, kak i na godišnjice i obljetnice vsega i vsačega. Pokojni Pero je bil dobar i blag čovek, legenda Zagreba, pak iak ni bil pravi purger, postal je jedan od zaštitnih znakova Zagreba.



No da si ne bi umislili, ovo nije hommage Peri Ustaši ni njegovom sinu Ivici (ovog najbolje poznam) koji danas vodi restoran niti njegovom bratu koji je kao dobrovoljac poginuo u jesen 1991 u obrani Dubrovnika kad su ga opsjedale i razarale divlje horde crnogorskih četnika sa crvenom petokrakom na čelu već jednom čuvenom danas blagopokojnom zagrepčancu, Jimmiju Staniću.

Jimmi je celi život bil pravi zagrepčanac i frajer. Pak je tak, kad je ostaril odlučil zbilježit stare zagrebačke pesmice koje su se popevale u ona vremena i za koje sumnjam da se pevaju danas. Skup sa braćom Justin, čuvenim zagrebačkim muzičarima je snimil niz ploča koje se danas još moreju najt sam vu antikvarijatu. A u ta vremena vsi su znali gotov nna pamet deklamirat te pesmice. Popevali su ih u dobrom društvu kdar bi v glavu udarila dobra kapljica kojoj su zagledavali dno. Ali i kdar bi oko ubila dobra curica koju su vu tem društvu škicali. A curica ko curica. I ona je rad popevala kad bi zagledavala nekog hercih dečka, a ponekad ga i povalila. Baš kak je bilo i obratno.

I da se na kraju vrnemo onoj birtiji z početka. Birtija je danas ruševina z kojom grad ne zna kaj bi štel i počel i zvala se Grand Slam. V njoj su nastupali i braća Justin i Jimmi Stanić koji je tam blizu, stanovalje negde na početku Vlaške (znam di, al vam ne bum otkril kični broj). Iak je radila celi tedan, kult je bil četrtek kaj su onda braća Justin i Jimmi prašili celu noć do jutra. Eto, to su bile terevenke.

Pak se z tih vremena sečam kak je kolega z posla, Željko, kaj je ponekad sviral z njima, z terevenke u petak ujutro išel direktno na posel. Onak mamuran kdar se probudil, mi smo ga na narafski na poslu krili i pokrivali da si dečec malo odspava i dojde k sebi, z đepa je vadil hrpu dojč marki i dinara. A bili su to lep apoeni, se same pedesetače i stotke dojč markof i milijuni bezvrednih dirnarof. Dobra zarada v fušu na koju mu nismo bili zavidni. Pak smo bili kolege i prijateli. Tak se to nekad radilo, a ne denes vsi su vsima zavidni. Jebeš takva vremena.















Update:

Neki se pitaju zakaj sam Jimmija proglasil blagopokojnim? Jimmy je debelo prešel devet banki, a to su godine kdar više ne delaš. Nemreš i da hočeš. Sediš doma i imaš sreće ak ne piškiš i kakiš vu pelene i ponekad se setiš da si još živ. Čekaš smrt il' čekaš stotu, pa kaj prije dojde. Tak je to v životu. Sam bedaki iščeju doživet stotu. Život ima smisao sam ak delaš i ak si aktivan.

Oznake: Purgeraj

nedjelja, 04.08.2024.

Purgeraj: Mekon

Na današnji dan ni sam ne znam zakaj sam odlučil ovaj štiklec posvetiti jednom malom velikom zagrepčancu, mom prijatelu Mekonu ili kak se on stvarno zove Mario. Prezime vam ne bum otkril, iako ga možda poneko od vas zna.

Z Marion sam se upoznal v leto 2014. nakon kaj se on dotepel na blog.hr. Googlajući tad Internetom o njemu sam saznal dost toga. Spominjali su ga hrvatski iseljenici i emigranti, od Vancouvera, prek Kalifornije, Toronta, Chicaga, New Yorka, zapadne Europe, pa do daleke Australije. Spominjal ga je i jedan profesor kaj je z svojiim sivim šnaucerom dolazil u isti park di se je družil z mojom Bo.
„Znaš, ima jedan pravi zagrepčanec.“ govoril mi je da bi tek nakon kaj sam upoznao Marija shvatil da se radi o njemu.
Profesor je bil hrvatski emigrant, predaval je na Sveučilištu u Vancouveru i nakon kaj je ošel v penziju se vrnul vu stari kraj. Povremeno je odlazil predavati u Sarajevo, da bi posle po pozivu opet provel godinu u Vancouveru.

Već na prve Mariove štiklece na njegovom blogu smo si kliknuli. Zagrepčanci, on stariji od mene i za razliku od mene čiji starci su se dotepli vu Zagreb pred, za vreme i posle WW2, njegova bi stara zagrebačka plemenitaška, nekad nobl familija. Bil je pravi purger. U mladosti fakin, stanoval na Zrinjevcu sa starcima i bakom groficom, a imal je i familiju v Italiji. Ko je pratil njegove Špancirancije mogel je uživat u črčkarijama kak je on zval svoje postove o zagrebačkim špelancijama. Bil je v penziji, pre tog je radil u Grafićkom Zavodu Hrvatske. Imal je dost veza vu krugovima izdavača i štamparijama. Predlagal sam mu da zajedno objavimo knjigu, al bil je skroman i ni to štel.
„Znaš Dalibore,“ govoril je „svoje črčkarije ne doživljavam ozbiljno. To što ti pišeš je književnost, pažljivo to planiraš i možeš to objaviti. Ja pišem direktno iz glave i kad počnem nikad ne znam kam bu me put odvel. I često brišem i ponovo otvaram blog.“



Naš prvi sastanak zbil se na Cvetnom placu di smo vu visokim stolicama sedili i klafrali, pak smo se tam kliknuli. Od tad smo se redovno sastajali, za advent i još bar dva put godišnje, obavezno negde oko Uskrsa. Sastajali bi se na Trgu pod vurom, pak bi prvo otišli na kobase i vino, a posle prešli v neku od birtija u Tkalčićevoj. Jednom mi je čak pokloni i knjigu o Zagrebu. Kak sam več imal onu od Zvonimira Milčeca mi je dal onu od Emilija Laszovskog. Tu knjigu pak čuvam kak oko v glavi.

Na našim druženima smo se dobro upoznali, postali pravi prijateli, pak klafrali o svem i svačem: o sebi, o nama i našim familijama, o blogerima, o politici i naravno, o Domovinskom ratu.


Pogađate li tko je onaj frajer v šilterici z sunčanim očalama kaj čuči vu prvom redu?

Mario je bil vu ratu kao pripandik HOSa di je dobil čin bojnika, dok ja čina nis dobil. Al sam 1991-1995 u par navrat bil u HVu, a celo vreme vu špecijalcima pri ministarstvu, di sam z svojim pajdašima iz Raketnog kluba Zagreb radil neke tehničke stvari, kako smo mi zvali naše „leteće medvjediće“ kaj su z vremenom postale ozbiljni raketlini da bi ih na kraju Đuro Đaković u plasiral kao prve hrvatske VBRove. Nakon kaj su nas, kaj smo bili vu prvim redovima Oluje demobilizirali 13. kolovoza 1995. više me nis zvali.

V politiku je Mario kak hrvat i domoljub ušel još za vreme bivše države di su ga z pajdašima znali hitnuti vu pržun navek kad bi v Zagreb dolazil neki veliki funkcioner. Pak se tak našel v uskom krugu ljudi oko Parage odnosno, vu zapovedništvu HOSa. Iz njegovh priča sam saznal da je ratoval vu Slavoniji, Novska i južno bojište di je neko vreme bil kak poverenik iz Zagreba pridodan IX bojni HOSa. Iz njegovih sam priča povezal i da sam ga vu jesen 1991 i proljeće 1992 kad sam z fronta dolazil doma znal videti kak vu črnoj uniformi z znakom HOSa i pištoljem za pojasom špancira Tkalčićevom di se tada iznad Mikloušićeve, u Tkalčićevoj, nalazil HOSov stožer. V Oluji Mario ni bil.

Mario je bil dobričina i veseljak. Fin i uglađen gospodin, prava prafcata zagrebačka legenda. Fakin sa Zrinjevca. Poznaval je puno bivših zagrepčancof kaj su vu ono vreme emigranti i raširili se po svetu, ali i puno zagrepčancof kaj nisu. Redovno smo se dopisivali, zivkali mobitelom i sastajali se, pak smo postali smo pravi prafcati prijateli. Pak mi je došlo žal da je tam, za vreme korone, Mario vumrl.

Kak je ovaj serijal kaj se zove Purgeraj posvećen Zagrebu, tak sam na današnji dan mesto čestitke za 29u obletnicu Oluje, u kojoj sam i sam bil, odlučil post posvetiti Mariju, legandi Zagreba i ovog bloga. Vi malobrojni kaj ste ga znali verovatno ga se sečate, a vi drugi navrnite na ono malo kaj je ostalo z njegovih mnogobrojnih štikleca kaj se zovu Špancirancije i saznajte nekaj o pravom pugeraju.





Serbus uz čestitku za najveći hrvatski praznik Dan pobjede i domovinske zahvalnosti,
Bocaccio

Oznake: Purgeraj

subota, 27.07.2024.

Purgeraj: Zagrebačke sponzoruše

Zbog recesije sve se više sponzoruša udaje iz ljubavi

Nekad je biti sponzoruša bilo prestižno i cijenjeno zanimanje. To je zanimanje bilo ugledno, uglednije od liječnika, advokata, inženjera, arhitekata i ostalih. U to vrijeme su se naslovnice brojnih tračblata što su pronalazili publiku šarenile osmijesima sretnih starleta koje vrijeme ugodno provode u svijetu jet seta.

A danas? Velika gospodarska kriza srozala je status tog zanimanja. Pa tako iz razgovora s današnjim sponzorušama zaključujemo kako to zanimanje najbolje opisuje metafora "kruha sa sedam kora". Tina, Korina i Mia, tri su zagrepčanke koje su vrlo rano otkrile sklonost i talent za to zanimanje.
“Mislim da je to bilo kad sam prvi put izašla. Od staraca sam dobila 200 kuna za izlazak. Tu večer nakon svih popijenih pića, plaćenih svih ulaznica za klubove i tada skupog taksija, kojim sam sve to obilazila, kući sam se vratila s 3000 kuna. Tada sam shvatila da imam smisla za taj poziv.” objašnjava nam Tina, a Korina i Mia svjedoče o sličnom trenutku prosvjetljenja.

Nekoliko godina sve je bilo sjajno. Sponzoruše su zaradile dosta nakita, automobile, estetske operacije. Mia, najvrijednija od njih, priskrbila si je čak i vlastiti stan u centru grada, ali ... Dani ponosa i slave brzo su proletjeli, pa su se tako sve tri našle na brisanom prostoru.
“Izlazile smo. Žeđale smo. Gotovo redovno se događalo da po cijelu večer nam nitko nije htio platiti piće. Zbog Mamićeve zabrane nogometaši su prestali izlaziti. Zbog smanjivanja troškova poduzetnici su počeli odustajati od dvije, tri ljubavnice i postupno su se vratili suprugama. Tako više nije išlo” gotovo kroz suze priča Korina.

I tako se situacija promijenila. Danas? Danas su i Tina i Korina i Mia udane žene. Tina se udala za automehaničara, Korina za konobara, a Mia se kao najvrjednija od njih udala za službenika u Zagrebačkom holdingu.
“Lijepo je udati se iz ljubavi. Ali nije loše, za promjenu, voditi ljubav s nekim od koga ti se golog ne diže želudac. Bilo bi sjajno kad bi ove usrane platnene pelene oprala baba Manda iz Busovače koja na crno radi kao služavka u mojoj vili na Pantovčaku, ali ... Što je tu je.” sa sjetom u očima i prljavim pelenama u rukama zaključuje Mia.



Pita učiteljica decu kaj misle da je jako vredno.
Ivica: Mercedes mog tate!
Marica: Dijamant na prstenu moje mame!
Jankec: Menstruacija!
Učiteljica: Oplaaaaa! Hej Jankec, znaš li kaj to znači!?
Jankec: Ne znam kaj znači, al’ mora da je jako vredno. Kad je moja starija sestra jutros rekla da nema menstruaciju, mama je pala u nesvest, tatu je strefil infarkt, a susjed se vubil!



TRAŽIM SPONZORUŠU

Zanima me di se i na koji način more doć do sponzoruša? Dost je priča o tome kak ima puno sponzoruša i kak se svi na to žale. Sa mnom je druga priča. Upisal sam faks i završil ga isključivo kaj želim zarađivati, pa da i ja jednog dana dojdem do tih famoznih sponzoruša. Trenutno sam u kasnim dvadesetim godinama, mesečni neto prihodi su mi oko 30.000 kn i vozim športski Mercedes. Živim u luksuznoj urbanoj vili kaj bi za hrvatske prilike trebalo bit dost za većinu sponzoruša. Nosim markiranu obleku, izgledam nadprosječno, inteligentan sam, pristojan, vani dost trošim, a sponzorušama ni traga ni glasa.

kakav ti je penis?

Neobrezan 17 cm.

lažeš, lažeš, lažeš i lažeš

Nemam problema s curama prosječnog ili nadprosječnog izgleda. Zbog toga nisam temu ni stavljal u taj podforum. Tam ne bi dobil adekvatne odgovore. Tema su sponzoruše kaj zgledaju vrhunski.

ak si iz zagreba odi u green gold i puno troši pa će ti konobari znati preporučiti sponze koje tamo obitavaju

Been there, done that. Konobari su sam naplatili bez ikakvih informacija o sponzorušama.

e sad jebiga. zaboravil si e il si ga zamenil s a? bilo kak bilo, sponze su svud oko nas. ne verujem kak si preokrenul nebo i zemlju da ih nađeš. znam, čudno je, jer normally one traže tebe. ali takva su vremena došla, konzervativizam se vraća na velika vrata, pa se na pičke stavljaju lokoti, teško je ...

kaj je to uopće bitno? imal si dojam da bu one došle same od sebe. izgleda da ni tak.

Mene zanimaju sponzoruše koje se pale na muškarce koji imaju puno love, ali troše vrlo malo. Di ima takvih, fiskalnih sponzoruša?

poanta sponzora je da sponzorira.

tema su sponzoruše koje vrhunski izgledaju, pa si temu stavio na ŽK?
ovde se žene pale na sredstva za čišćenje
i daj, na forumu si. kad te netko pita za veličinu penisa, preuveličaj barem za dvostruko. sve se forumske veličine dijele najmanje s dva. ili već jesi?

kak to misliš? pa bitno je jesi li u dvadesetima ili devedesetima.

narafski, još dobiješ i R1

ak si u kasnim dvadesetima i u bergazu si onda odi u Sokol! tam se vrte sponzice. a ak si u kasnim devedestima onda fakat ne znam, možda isto Sokol il slični klubovi. e da i Gallery ak to uopće više dela. tamo ih imaaaa ...

eo, ak ti dalmoš govori di da najdeš sponzu onda znaš da si dosegel limit.

ne seri. da je istina sve kaj si napisal do sad bi našel jednu zgodnu koja čak i ni sponza.

morti je tih 30000 jako malo za vrhunsku spozorušu. probaj tražit prvo neku prosječnu. garderoba košta, parfemi koštaju, umjetne cice danas jako puno koštaju. ljepota košta.

nema tak puno sponzoruša. tu priču šire idioti koji nisu svjesni da su idioti i da je to razlog kaj ih žene ne žele, a ne zato kaj nemaju nofca

da probaš morti na HZZu?

brate mili, koliko li si ti ružan ak ti ni lova ne pomaže?
sponze su na LJES-u
šifra: mlada i obrazovana

Već sam prije napisal kak nemam problema s "normalnim" curama. Želim neku vrhunsku sponzorušu o kojima svi, čak i mediji, pripovedaju, a njih nigdi.
I da, u pitanju su dvadesete, ne devedesete. Sad su izgleda i godine važne za sponzoruše.
I sam znam kak je to premalo za tipa Lidije Bačić, Nives Celzijus i ostatak ekipe u njihovoj kategoriji. Zato ni ne ciljam na njih. Ciljam na medijski neeksponirane sponzoruše za koje bi to trebalo bit dovoljno.
Dakle, u Sokolu da potrošim dosta i one će same doći? I je li bolje naručiti više boca odjednom za stol tako da se vidi sve odjednom ili jednu po jednu? Jedna po jedna je logičniji izbor koji većinom prakticiram, s time što onda sponzoruše nebu videle kolko sam zapraf potrošil te večeri, osim ak bi celo vreme pratila kaj sam naručival.

nađi si neku s poremećajem osobnosti koja će trpeti tvoja sranja i pretvori je u sponzu. makeover, slutover i to

kaj ti se još nijedna ni javila u inbox? odi na LJES, tam bi ih prije mogel nać nego ovde. rekla bi ti i da postaviš oglas na US, al nemaš dovoljno postova.

Oznake: Purgeraj

ponedjeljak, 11.12.2017.

Purgeraj: Zagreb, Amerika u malom

Zagreb, već preko 900 godina jedan od najljepših gradova na svijetu. Smješten na obalama Save, ispod obronaka Medvednice ... Zagreb ist zu jeder Jahreszeit eine Reise wert. Ich weiß es, denn ich war im tiefsten Winter da. Wenn Ihr vor dem Städte-Trip bei YouTube nach Videos stöbert, um Euch über Zagreb zu informieren, findet Ihr sowohl interessante Dokumentationen (zum Beispiel über den Markt Dolac) als auch typische Werbevideos für Touristen.

Der begnadete Konzertpianist Željko Vlahović, der in der kroatischen Hauptstadt geboren ist, ließ mir vor ein paar Tagen einen coolen Song über seine Heimat zukommen: “Zagreb, Amerika u malom” (Zagreb, Amerika im Kleinen). Der Song stammt aus dem Late-Night-Talkshow Noćna Mora (zu Deutsch: Alptraum) über kroatische Mattscheiben.

Soma Dollara und Jimmy Stanić verwenden eine bekannte Disco-Melodie um Kroatiens größte Metropole mit einem Augenzwinkern Ehre zu erweisen. Hört Euch den Song “Zagreb, Amerika u malom” einfach mal an, erfreut Euch an den Hupfdohlen mit den Cheerleader-Pompons und macht anschließend die nächste Städtereise klar. Sobald Ihr Zagreb einmal erkundet habt, werdet Ihr feststellen, dass die Stadt tolle Möglichkeiten zum Ausgehen bietet. Ja, im Vergleich zum ach so hippen Berlin oder zu US-Metropolen wie New York oder Los Angeles ist die Hauptstadt von Kroatien natürlich ein kleines Provinznest, doch nicht immer kommt es auf die Größe an!

Zvuci božićnih zvona, miris medenjaka, kuhano vinčeko i mnogi drugi fini oblizeki. Jednostavno, dovoljno je uživat u užicima! Za vreme Adventa Zagreb bu mnogobrojnim događanjima sezone zadovoljil i najzahtevnije posjetitelje. Zabava, fina papica, jedinstven događaj, umetnost kak i istinski svečani ugođaj vas čekaju na ulicama našeg glavnog grada. Ne čekajte Djeda Mraza pored vaših štednjaka, bute ga našli u gradu. Al pre neg kaj odete, zglancajte čizmice kaj morete očekivat puno ugodnih iznenađenja i glazbeni program u kom jednostavno ne mrete na miru nit sedit nit stajat!

Za Advent u Zagrebu Spremni!

Die Klänge der Weihnachtsglocken, der Duft von Lebkuchen, Glühwein und vielen anderen feinen Köstlichkeiten. Es reicht ist wenn Sie sich einfach den Genüssen hingeben! Zagreb hält während der Adventszeit viele verschiedene Ereignisse und Veranstaltungen bereit, die selbst dem Geschmack der anspruchsvollsten Besucher gerecht werden. Spaß, gutes Essen, einzigartige Events, Kunst, aber auch eine wahrhaft feierliche Atmosphäre erwarten Sie auf den Straßen unserer Hauptstadt. Warten Sie nicht neben Ihrem Ofen auf den Weihnachtsmann, sondern finden Sie ihn in der Stadt. Aber bevor Sie losgehen, müssen Sie unbedingt Ihre Stiefel putzen, denn es erwarten Sie viele angenehme Überraschungen und ein Musikprogramm, bei dem Sie einfach nicht ruhig sitzen oder stehen bleiben können!

Für den Advent in Zagreb bereit!

The sound of Christmas bells, gingerbread smell, boiled wine and many other fine delicacies. It‘s simply enough to enjoy in pleasures! The Advent in Zagreb with many events will satisfy even the most demanding visitors. Fun, good food, unique event, art but also a truly festive atmosphere awaits you on streets of our capital. Don’t wait Santa next to your cooker, you’ll find him in the city. But, before you go, clean your boots because can expect many pleasant surprises and music program in which you simply cannot sit not stand!

For Advent in Zagreb ready!






Bok, ja sam Ana. Iz Zagreba sam. O sebi mogu reći da sam lijepa, volim se šminkati i mlada sam. Smatram da je život je lijep i vjerujem u to. Zato sam stalno nasmijana. Želiš li se smijati sa mnom? Studiram medicinu i želim biti doktorica koja bu te lečila. Sviđa mi se kak mi stoji beli mantil zato ... Bi li mi dopustio da te pregledam i liječim? O sebi još mogu reći da sam zaljubljenik u cvijeće i volim čitati erotske romane. Prvog sam pronašla kod mame i tate ispod kreveta. Od tada ih uzimam redovito, jer ih tata redovito kupuje.

Iako sam mlada, iskusna sam. Nisam željela zanemarivati život, pa sam bila aktivna i pored škole. Prvo iskustvo i veza bila je sa simpa stričekom dosta starijim od mene. Uz njega sam zavoljela starije dečke i muškarce. Vele da sam zgodna, da ne ispadne kak se falim. Nestašna sam, pravi mali vragolanko. Znam, misliš da sam slatka plavuša bez mozgića, ali ćeš se ugodno iznenaditi kad shvatiš da ipak razmišljam.

Sada je red na tebi. Javi mi se i napiši nešto više o sebi. Od mene možeš očekivati neočekivano. Ja sam Ana, jedna, jedina i neponovljiva. I naglašavam, nisam probirljiva. Volim uživati i to mi je najbitnije.

Pusa i piši mi ...

Oznake: Purgeraj

četvrtak, 07.12.2017.

Purgeraj: Adventske špelancije

Moram nekaj priznat. Ne pamtim baš kad sam poslednji put u adventsko vreme bil doma … Hmmm … Bilo pred šest let. A predposlednji ravno dvanajst let. Narafski, tu ne računam blagdane: Božič, Silvestrovo, Tri Kralja. Ali zato ovog adventa pružila mi se je prilika, pa intenzivno uživam u mom najlepšem, jedinom i neponovljivom Zagrebu.

Veliju kak su adventski cajti najlepši cajti u godini, jer … U to vreme godišta veselje se svatu navješta. Svi su razdragani i svi su sretni. Svi se smiju, međusobno druže. Prijatelji i rodbina nalaze se u gradu i posećuju doma. Sve je baš tak kak treba, svi su na okupu. Cajti fajn želja i pozitivnih raspoloženja. Prepune ulice čitave noći svjetlucaju obasjane šarenilom raznobojnih lampi. Sve strateške punkte preplavili su kiosci s hranom i pićem kaj mame prolaznike trošit peneze. A na onim drugim kioscima pak drangulije svih vrsta. Poslednjh leta u adventu sve više sudjeluju turisti, polako otkrivaju meni najdraži i najlepši Zagreb. Punktova je puno, a saki z binom za glazbena događanja i raznorazne recitacije i promocije. Kak bi se se reklo - veselje svud. I tak sak dan. A vikendom, e to je posebna priča, vikendom je ludnica.




Jutro, okol desetke. Pospani grad budi se od sinoćnje tulumiške. A ja koristim priliku i s čupavom španciram naše redovne rute. Narafski, mala se veseli i vodi me kam ona hoče, a ja joj to blagonaklono dopuščam. Nemerem joj odbit to malo zadovoljstvo. I tak trk po korak i mi uvek nekak doštepamo do Trga. Malena uz put se dobro pronjuška i dignute noge označi svoje punktove. Najte se čudit kaj ona je Alfa. Pa sad stojimo na Trgu pred okićenim Manduševcem. Znam, Malena bi se u njem okupala, a ja joj to narafski nedam. Baš nju briga kaj je zima. Za haskije zime nema kaj je zima njihovo vreme za šport i zajebanciju.
“Bo, idemo tam do štandova videt kakvih ima klobasa.” velim joj.
A ona sve razme . Veselo mahne repom pa me svom snagom vleče prema štandu odkud najbolše šnjofa. Kak njoj tak i meni.
“Jeeee …” mislim si “ko veli da psi ne razmeju se kaj mi govorimo? Razmeju oni i više neg kaj mi mislimo. I bolje oni razmeju nas neg mi razmemo njih. I bolši su od nas kaj nam opraštaju se psine koje im delamo. Em su zato naši najbolji prijatelji. A to je to i više od toga ne treba kaj nitko nam se doma tolko ne veseli kak pes. Nit žena odnosno muž, a deca još i manje.


Poslednjih let Zagreb polako postaje turistički grad. Da se razmemo, daleko je to od Praga, Edinbourgha, Kopenhagena, Stockholma , Amsterdama ili Lisabona, da se zadržimo na usporedbi gradova otprilike iste veličine … ali … Kreće se. Bedasto je al tak je, većina štandova prodaje jedno te isto – kobase, kuhano vino i fritule. Tek tu i tam more se nač nekaj drugo.

Recimo fritule. Fritule nemaju ama baš nikakve veze sa Zagrebom. Do pojave dalmoša ovde nitko ni znal za te smešne germtajg kuglice. Znači li to da su zimi Zagreb masovno preplavili dalmoši kaj ovde stanuju šparajući prirez i porez koga ne plačaju u svom mmalom mistu zvanom Vukojebina? Ili je to linija manjeg otpora kajti saki bedak more delat fritule, dok recimo za krafnu ili palačinku nemre? Za potonje je potrebno i znanje i gešlikkajt kajti nam more objasnit Gurmanka kojoj smo dali počasnu titulu agramerke iak to ni. Ne očekujem od Gurmi odgovor, al bi uistač poželil na štandovima videt neke od onih njenh finih kolača sa slikica.


Al najte si mislit kak je sve tak crno i bez duha. U celom tom sveopćem idejama siromaškom copy+paste-u o žderačini neki su se zmislili kak bit donekle originalni, kak privuć goste. Pa tak zmšljaju raznoraze originalne bedastoće, zum bajšpil "Kod tri praščića". Jadni dotepenci, em ne znaju kak mi u Agramu velimo "pajcek", a ne “praščić”. Kak bi rekel sused Jura: “Praščića nek si ponesu doma u Piškopeju odakle su se dotepli.”


Šećemo mi tak, kadli … Vidi, vidi … Tu su i Crvenkapica i Vuk. Sklopili pakt i organizirali udruženi zločinački poduhvat kak maznuti lovu z džepova bedaka, poštenih građana i naivnih turista. Narafski, ni to nemre proč bez kobasa i fritula.


Osobno, na Trgu i pri njemu najviše su me privukla dva štanda. Prvi di se more po izboru deguštirat fuže s boškarinom il tartufima. Boškarin, to je ono štrkljasto i zaostalo iredentističko govedo s velikim rogovima, a i tartufi ponekad dobro dojdeju. Malo dalje, tam u Cesarčevoj nasuprot novog zagrebaškog Klošmerla ima fina sarmica kaj u ove cajte baš paše.

Ak u nogama nemate štangu, tad pravac štengama na Grič di se tam pri Matoš grijaju pod dekicama. Sam oprezno, ne zadržavat se predugo molim, kaj bute se khih khih šmrc šmrc prehladili. Baš kak ja.





Ispod Bana pale se sveče. Pak sam i ja jednu zapalil. Za velikog človeka i mog generala. Svakim danom masa sveča raste pak da smetlari ne kupiju one kaj zgoriju, već bi pola Trga bilo kak jedno veliko svečno polje. Dalje nebum kaj bi moral završit z pas mater govnarima.





I tak sečem ja Trgom, a kad tam neki fakin narihtava fotić i nekaj fotka. Sav se iskrivil da uhvati pravi kadar. Pogledam ja bolje, a kad ono stari prijatelj.
”O bok Mek! Kaj tu delaš, španciraš? Baš je lepo kaj te vidim.” velim ja njemu.
I tak reč po reč, mi se pozdravili i odlučili nazdravit susretu.
”Al prvo bumo kobase.” veli on meni i mi z nogu maznemo po jednu. On kranjsku, a ja gurmansku.
“Što želite kao prilog?”pita prodavač.
“A kaj imate, prosim lepo?” ja fino i učtivo.
“Paaa, senf, majonezu i kečap.” veli prodavač znakovito kak da je to raritet koga ima sam kod njega.
“Dobro … Onda tim redom.” velim ja.
Posle smo se seli na toplo u Tkalčićevu pak smo se zabrbljali o našim temama. Kak i uvek, bilo je i lepo i ugodno. I najte si mislit, nismo vas olajavali. Nismo mi taki, imamo mi svoje normalne teme kak pravi prijatelji kaj se ugodno družiju u vreme adventsko.


A za kraj ovih kratkih advenstkih blogošpancirancija ostavljam vam Mekov pozdrav i fotku kak je sunčeko namignulo još jednom susretu prijatelja. Praf tak, advent je parvo vreme za takve stvari.




(nastavlja se)

Oznake: Purgeraj

subota, 14.10.2017.

Purgeraj: Republika Peščenica

Kada prva zraka sunca pogodi autopraonu
i odbije se u spektru boja na moje lijepo lice,
ja vičem: “Dobro jutro blogeri!”

A jadni napaćeni blogeri odgovaraju:
“Dobro jutro Bocaccio!"

Pustim jednu suzu, okrenem se blog uredništvu i kažem: “Ko vas jebe!”





Željko Malnar, zagrepčanin, pustolov, svjetski putnik, autor brojnih dokumentarnih filmova i nekoliko knjiga. TV voditelj legendarne Noćne more. Čovjek s karizmom. Osobenjak, arogantni pijanac, prostak, nasilnik, kavalir. Tog inteligentnog, hrabrog pustolova i medijskog genijalca ili voliš ili mrziš. Frajerčina koja je isfurala filozofiju ”pila naopako“ umiksanu sa spikom ”kralj je gol“. Televizijski format emisije ispod granice dobrog ukusa. Samoproglašeni predsjednik samoproglašne Republike Peščenice.

Godinu dana nakon prvog Jerry Springera. Sedam godina prije prvog Big Brothera. Malnar na lokalnoj zagrebačkoj OTV pokreće Nightmare Stage, kontraverzno-kontradiktorni anti-talk show u kome anonimci i kvartovski čudaci s društvene margine dobivaju medijski prostor i preko noći postaju poznate osobe. Manipulacija medijima, ismijavanje ljudske gluposti. Kritika politike, licemjerja, konformizma i malograđanštine. Sve to pršti iz svake emisije. Emisija ide noću, subota na nedjelju. Vrlo brzo postaje kultom. Počinje oko ponoći i prati se do jutra. Gledaju je sve generacije. Medijski prostor dobivaju svi nepoćudni. Teme koje svi ostali izbjegavaju. I svi dobivaju mogućnost "valjanja u blatu“. Sve za popularnost. Trpi kritike, jer iskorištava hendikepirane osobe. Trpi kritike što promovira vulgarnost i širi rasizam. S desna i s lijeva. Podjednako.

Ševa, Jaran, Laki, Remzo, Braco Cigan, Cezar, Tarzan, Slađana, Stankec i Anđa. Ulaze u pop kulturu, u anegdote, u viceve. u čitavoj toj zajebanciji šlag na torti je Malnarovo proglašavanje nezavisne Republike Peščenice gdje sam sebe postavlja za predsjednika. Sve ostalo je legenda. Produkcijski jeftina emisija bez konkretnog scenarija. U njoj se uživo pije, psuje, vrijeđa. Skida se do jaja, pjevaju oni koji sluha nemaju, šora se u živo ... Sve to punih 18 godina. Emisija je domaćin širokom dijapazonu gostiju: Dennis Rodman, Pero Raos, Stjepan Spajić, Siniša Vuco, Mladen Schwartz, brojni političari, ministri, tajkuni, pjevači i razne wannabe persone. Pred prenapuhanim, umišljenim i nekompetentnim gostima Malnar izigrava “neznalicu“ kako bi ih razotkrio i ogolio. Tjedan za tjednom, 18 godina, publika gleda emisiju o ničemu. Noćna mora prestaje se prikazivati 2010. Malnar je već ozbiljno bolestan, pluća. Par godina po tom gubi bitku koju nitko ne dobiva. Njegova posljednja želja i pepeo mu posipaju u more.


Denis Rodman je bil gost bio u nekom kampu američke vojske i tamo prolazil kroz sve te sheme ... Svi su ga šteli upoznati sa stvarima koje delaju kadli … Naleti na ekipu. Američki vojnici hrvatskog porijekla. Dečki vrište od smeha i gledaju neki stream. Lik ih pita kaj se to gleda. Oni objašnjavaju, reč je o live TV emisiji u Hrvatskoj. TV emisija bez restrikcija, emisija kakve nema nigde na svetu. Čovek veli kak mu je to hergcig.
"Ošel bum tam kad bum imal priliku." veli Rodman.
Godinu, dve posle neki hrvatski biznismen dofura Denisa u Hrvatsku, a ovaj traži da ide u tu emisiju. I tak se desilo. Ovo je čista istina. Sam Malnar je to lepo objasnil u novinama.


Noćna mora: Denis Rodman 1/4
Učiteljica pita Maricu:
"Koji dio tijela se pri velikim uzbuđenjima može povećati do sedam puta?"
Marica se crveni, a Ivica skoči:
"Zjenica oka!"
Učiteljica:
"Bravo Ivice!" zatim se okrene Marici "A ti ćeš se Marice u životu jako razočarati."


Noćna mora: Denis Rodman 2/4

Pijanac. Hoda ulicom. Stane. Okrene se, otkopča šlic i počne pišati. Spazi ga murjak.
"Sram vas bilo! Sto kuna kazne."
Pijanac traži po džepovima. Izvadi novčanicu od 200 kuna.
Sad murjak traži 100 kuna da mu vrati. Nemre ih nač.
Na to pijanac:
"Pišaj i ti, ja častim!"


Noćna mora: Denis Rodman 3/4

Postoje dve vrste žena: dobre žene i jako dobre žene.
Dobre žene imaju dobro D, male P i mogu dobro držati K pri čemu je:
D - domaćinstvo, P - potrebe, a K - kuhinja.
A to kaj ste vi pomislili, to su jako dobre žene.


Noćna mora: Denis Rodman 4/4

Oznake: Purgeraj

petak, 06.10.2017.

Purgeraj: Zrinjevac

Studije su pokazale da 90% žena voli muškarce u roza majicama.
Ironično je da 90% muškaraca u roza majicama ne voli žene.
Hebrangovom od Kazališća do Pante il Karake. U to vreme Panta je bila diskač di su se okupljale zagrebačke fine cure i di si mogel upoznat kakvu finu curu. A Karaka je bila birtija di su se okupljali fakini i svirali zagrebački rokeri starije generacije.

Otkril bu vam jednu tajnu. Furbi je pohađal petu đimnu. Seča se kak danas. Zemljopis nam je držal profač kaj je simpatiziral dečke. Poreklom iz Bosne, mislim Sarajeva. A na satovima je profa volil puno brbljat o svemu i svačemu. Pa nam je tak jednom pričal kak je s prijateljem završil u Panti. Tam ga je poslužival šanker, sličan David Bowie-u, a Bowie mu se kao pojava jako sviđa, pogotovo njegove uske hlače i uske kožne jakne. Sve u svemu, u Panti se je lepo zabavil.
"Šanker mi je namigivao i cijele večeri i miješao fine koktele. Morat ću tamo otići opet." pričal nam je.
A mi fakini smo na to kaj smo pod velikim odmorom skupljali na stubištu i međusobno posuđivali plejke smo zijevali do poda.

Profa je ponekad znal bit grozan, pogotovo ak bi se posvađal s tko zna kime, morti sa svojim dečkom. Pa su se na to neki fakini iz razreda kaj su imali su problema s učenjem dosetili kak rešiti problem zemljopisa. Da ne duljim, jedan od njih, Žendra, je jednom kad ga je profač ispitival ovome namigival. Kaj ja znam, valjda je štel ispast frajer. a profu je to tak raspizdilo da ga je počel gađat kredom. Srećom ni ga ni pogodil, Žendra se vešto izmical. A škvadra kaj je sedila oko Žendre se spustila u rovove, ispod klupa, da slučajno ne dobije nekaj u glavu. I narafski, profa mu zato kaj ne zna i uz to je još bezobrazan, zabetonira kulju.
"Do kraja gimnazije." kak mu je sam rekel.
Pak je raska posle uvek morala intervenirat da profa tretira Žendru, jer je Žendra od tada uvek na piku i navek iz zemljopisa ispravljal kulje.

Fakinke su bile pametnije. U dane kad smo imali zemljopis, Morana bi oblačila trapke. Na stranu kaj su joj one tak lepo stajale i isticale njene obline. Sedila je u prvom redu u sredini i treptala svojim lepim okicama aktivno sudjelujući u nastavi zemljopisa, sve kak bi šarmirala profu. Začudo, profu to ni živciralo. Valjda si je gruntal kak ona sa svojom kratkom frizurom, uvek u hlačama još ni otkrila skriveni identitet Lady Gay Godive.

Danas je Morana šarmantna, dobrodržeća i feš gospođa za kojom se još uvek okrene svak normalan muški. Doktorica je, ima vlastitu neurološku ambulantu, obitelj i sve tak to po redu. Ove godine na godišnjici mature sam nakon puno let srel Žendru. Škemba mu više više ne stane u uske hlače. Familijaran gospodin več puno let živi u Stockholmu. Jedno vreme je plovil na brodovima i obišel je čitav svet. Pred par let smo na fejsu svi pratili kak s familijom uzduž i popreko putuje Australijom. Verujem da bi on danas profi mogel predavat zemljopis.

Profač nam je često puta znal pričat o Zrinjevcu, stanoval je negde u blizini. A na Tomislavcu je znal spominjat jednu birtiju, lokal kak je govoril, pa smo shvatili da tam zalaz s prijateljima. I znate kaj, moram vam priznat, bilo je to jedino mesto koje smo i mi, zagrebački fakini kaj smo ispitivali kaj curice ispod suknje nose, zalazil. A tam se moglo nač svakaj. Zalazili su i pederi i lezbe odnosno, kak se to danas moderno danas veli, gay. Zalazila je i straight populacija, i muški i ženski. I onda, a i danas. Tam bi znali dolutat oko ponoći, u vreme kad sve ostale birtije u Donjem gradu zatvaraju svoja vrata. Smeštena u dvorišću, u podrumu, birtija je bila cool, inn. Tam smo znali zač zač i dopodne, na kavu, obično s kakvom hercig kolegicom. A uveče bi se, uz normalne puce, tam znalo nač i onih kaj za lovu glediju muške. Kak se ono veli, to su loše žene. Sve u svemu, posebno mesto.

U Bacchusu se danas ponekad najdem sa svojom knjigovotkinjom. Njoj je to zgodno, jer dela u blizini, a meni ni preveč daleko. Sednem na traywan i siđem na Kolodvoru. Gospođa je dama i ugodna je. Udana ženska, fina i poštena. Iz Zadra je, ima obitelj, a buraz joj je kapo di naša najpoznatija dalmatinska klapa.



Loše djevojke sjajnih očiju
Uveče me zovu na ulice grada
Njihove usne tako su crvene
Kao stvorene samo za mene.

Loše djevojke dočejuku jutro
Sjedeći za šankom polupraznog bara
Uz campari i slična pića
U društvu svoga lošega mladića.

Ooo je, oooo je

Volim o je je samo loše djevojke,
Njihov pogled mi govori sve.
Tako su meke, putene i snene,
Od njh su još bolje bolje loše žene.

Sedi puca u parku na klupici i liže sladoled. Prilazi joj frajer.
“Bok, bi te mogel nekaj pitat?”
“Možeš.”
“Hm, ali … Ne znam baš …” počne zamuckivat frajer “Buš me pogrešno shvatila.”
“Nebum, sam pitaj.” veli puca.
Frajer nemre bilivit. Sav ozaren pita:
“Bi mogel jednom liznut?”
Puca mu pruži sladoled, a frajer razočarano veli:
“Eto viš, rekel sam. Pogrešno si me razmela.”


Frajer hoda parkom. Začuje:
"A u pičku materinu!!! A u pičku materinu!!!"
Osvrće se. Na klupi sedi predivna devojka i psuje. Nemre bilivit. Kakav komad, a kakav rečnik! Priđe joj, sedne pored nje na klupu.
"Zakaj tak psuješ?" pita.
"Hlače u kojima sedima platila sam 50€. Da mu pička materina!" objašnjava devoka.
"Pa kaj? Moje su koštale 150 eura!" odgovara.
"Je, al klupa je sveže ofarbana."
"A u tri pičke materine!!!"


Oko ponoći. Mrak. Nigde nikog. Murjak šeće parkom. Spazi grm. Grm se ziba. Murjak izvadi pendrek, priđe grmu i drekne:
"Što radiš!?"
Iz grma izleti fakin. Zbunjen je. Na brzaka navlači hlače.
"Fukam." odgovara.
"Petsto kuna kazne!" drekne murjak otresito.
Murjak ide dalje. Još se jedan grm ziba. Priča se ponovi. Fakin izvadi lovu i plati. Zadovoljan ulovom murjak ide dalje. Spazi treći grm. I on se ziba. Priđe grmu. Drekne. Fakin mu odgovori kao i prethodna dvojica.
"Petsto kuna kazne!" drekne murjak.
Fakin je u nebranom grožđu. Ogledava se. Okrene se grmu i pita ga:
"Imaš li mi za posudit?"
Iz grma izlazi puca . I ona se zakopčava.
"Aaaaa! Dvoje vas je. Tisuću kuna kazne!" drekne murjak.


Jedne noći, bijaše petak, vrlo dobro znam,
Pođoh šetat Zrinjevcem ja oko dvanaest sam.
U to doba nigdje nikog, to je jasna stvar,
Tek na klupi u aleji sjedi jedan par.

Ja sam treb’o tad se sakrit. Zašto? Ne znam sam.
Što u noći oni rade htio bi da znam.
On je tako milo štipa da joj staje dah,
A pod njima klupa škripi da te hvata strah.

Aha ha ha ha ha ha ha ...

Ja sam se štel šuljat bliže klupi toj,
Al' kad spazih njenu pozu mene obli znoj.
Kako smije u sred parka tako nešto bit,
Ona njemu mazi lice, on joj gladi ...

Aha ha ha ha ha ha ha ...

Cijele noći ja bi gled’o krasan prizor taj,
Ali svemu na tom svijetu mora doći kraj.
Jer odjednom počne bježat naglo mladi par
Zašto? Sam međ nama sada iš’o je stražar.

Aha ha ha ha ha ha ha ...

Oznake: Purgeraj

06.10.2017. u 22:49 • Dobre vibracije (11) • Troši toner • #

petak, 29.09.2017.

Purgeraj: Pimpek plac

ZAGREB ............... I ove godine brončani kipec Vanje Radauša, “Bacač diska“, međ zagrepčancima poznat kao “Pimpek“, je na Uskršnje jutro osvanul s ofarbanim jajcima. Nepoznati umetnici su u tradicionalnom Uskršnjem napadu farbom koristili zelenu i žutu.

Uskršnja tradicija farbanja jajca počela je mam kaj je 1957. kipec postavljen nedaleko od Maksimirskog stadiona. Vlasti onog vremena iz razumljivih razloga na taj zagrebački običaj nisu gledale blagonaklono. Pak pred svaki Uskrs postavljali stražu, ali ... Lokalnim fakinima je tradicija bila prevelik izazov i vlasti je nisu mogle sprečit. Na Uskršnje jutro Pimpek bi uvek, kak nekom čarolijom, osvanul ofarbanih jajcof. Akcije zagrebačkih fakina imale su velik odjek i javnosti je na to gledala uglavnom s odobravanjem. A nakon Uskršnje mise mnogi su zagrepčanci odlazili do Maksimira proveriti jesu li jajca pofarbana kak' spada.

U toj Uskršnjoj tradiciji su se do današnjih dana zmenile brojne generacije zagrebačkih fakina. Zato je križanje Maksimirske i Svetica, nedaleko od stadiona, zbog kipeca i tradicije “farbanja jajca“ nazvano “Pimpek placom“. Po uspostavi nezavisnosti, tradicija se nakratko prekida, al se brzo nastavlja s razlikom da to vlasti više ni briga. A murja mesto dežuranja uz kipecova jajca i sama doma farba jajca, naravno ona prava, Uskršnja.


U vrijeme u koje smo svake druge nedjelje punili Maksimirske tribine, međunožje Bacača diska često puta je znalo biti ofarbano u plavu boju .........



Lijevo: Goran Hajduković Čupko
Volim samo Dinamo, alkohol i žene,
Ništa više u životu ne zanima mene.
Nema pravog zagrepčanca koji ni čul za Čupka, a još manje pravog fakina koji s njim bar jenput ni imal nekog posla. U pravu ste, to je onaj čuveni Čupko kaj je svojedobno bil vođa Bad Blue Boysa iz faze njihove najveće “slave” kad su svud delali cirkuse i svakakve bedastoće. Pa se na kraju zbog toga Čupko i malo hladil u reštu.

Kišna nedelja. Šećem s čupavom. Malena po običanju šnjofka svaku štangu, vuglec i grm di huncuti ostavljaju vizitke kadli ... Jel ono Čupko? Jest, Čupko je. Fakin u šilterici s brcima i tetovažom. Sedi pred kafićem. Brblja nekaj u mobitel. Ni više tak glasan kak prije, pa razmem svaku treću reč. Spominje zapadnu tribinu. Navodno još u svadi s Mamićem, al nekom rihta karte za počasnu ložu. Ha ha ha ... Maminjo uvek igra s dva špila karata, jen na stolu kak predstava, a drugi u rukavu ...

Prolazim i gledam ga. Gleda i on mene. Poznamo se, al se pravimo da se ne poznamo. Jenput smo se skoro pokefali. Ulazim s makinom u dvorišće, a na ulazu tik do kafića, kak i obično, sparkala se neka budala koja sedi u kafiću. Po običaju zatrubim tak da svi na terasi kafića skaču na noge. Skače i Čupko, pa mi počne spominjat familiju! Zakaj trubim? Velim mu da pozove pajdaša koji se sparkal, pa da se makne s ulaza. Reč po reč, svađa. Na kraju mu pred celim kafićem velim da ni bogec on kriv kaj je blesav, al mi je žal kaj ga žena doma mora trpit, jer ... Ona sedi pored, puši, gleda svađu i čkomi. Nema kaj za reč, sama zna da je tak. Čupku mam krv navre u glavu, štel bi se tuć. A fakin Furbi na njemu trenira psihologiju i mirno ga gleda u oči. Čupku se šaka grči, al ... U to ga njegova povleče za ruku, ustane, ode u kafić i vrati se s Čupkovim prijateljem. Tip se sedne u auto, makne ga s ulaza i Furbi s makinom elegantno ulazi u dvorišće.


Lili Marlene

Znaj da te volim Dinamo ja,
Jer ti si ponos Hrvatskog naroda.
I neka cijeli svijet zna za to,
Ja volim samo Dinamo.
Ja volim Dinamo.
Ja volim Dinamo.

Naše će se pjesme opet pjevati,
I naše će se baklje opet paliti.
I neka cijeli svijet zna za to,
Ja volim samo Dinamo.
Ja volim Dinamo.
Ja volim Dinamo.

Neka moja pjesma tebi snage da,
Znaj da samo s tobom sretan bit ću ja.
I neka cijeli svijet zna za to,
Ja volim samo Dinamo.
Ja volim Dinamo.
Ja volim Dinamo.

La la la la la la la la la la la …
Ja volim Dinamo.
Ja volim Dinamo.


Maksimir, spomenik Bad Blue Boysima palim u Domovinskom ratu


Can't understand the words, but there is no need.
This supporter song brings positive chills down me spine.
One of the best compositions in football.
Love from Ireland.

Oznake: Purgeraj

29.09.2017. u 21:30 • Dobre vibracije (11) • Troši toner • #

petak, 15.09.2017.

Purgeraj: Duhanski put

S deset godina Kikica nosila je kečke,
Sa sedamnaest sam je već viđ’o ispred Zvečke.
S dvadeset i nešto ušminkana u opremu punu,
Pred Kavezom je čekala društvo s kojim visi u Saloonu.

Kikica je bila prava feš zagrebačka puca,
Zbog koje ti srce uvijek ubrzano kuca.
Nasmijana ona baš nikada ne kuka,
Zato poželiš da takva te pofuka.

U to vrijeme složno dijelili smo pljugu,
Ak je trebalo, dijelili smo i cugu.
Kružili smo od Kaveza do Zvečke,
S čašom u ruci popreko i popoprečke.

Dogovarali di bu nova akcija u gradu,
Polupraznih džepova gubili nismo nadu.
Bila je to prava zagrebačka špreha,
Cuga, joint i pomalo greha.



Bila su to vremena kad sam visio pred Zvečkom i Kavezom. U to doba lansirana je priča kako se pred Kavezom skupljaju šminkeri, a pred Zvečki pankeri, ali to nije bilo baš tako. Svi smo bili pomiješani, kako na početku, tako i na koncu i svi smo se skupa kuhali u istom loncu.

Priznajem. Bili su to simpa dani zgubidani. Tamo se sve događalo. I kavica, i kolica, i štok, i pop, i punk, i rock. Trapke, majice, kravate, kožne jakne, sakači, tenisice, kožni čizmaci, bedževi ... Bila je to naša ikonografija. Leđima smo brisali noge na fasadi obližnjih kuća. Jedni drugima prepričavali smo novosti, komentirali. Tulumi, komadi, mjuza i još kojekaj. Sve skup niš značajno, al u ono vreme za nas tako važno. Kulturni svjetonazor koga desnim okom škicaš na zapadu, a lijevom rukom preslikavaš radnom narodu i građanima.

Iz tog vremena se sećam tulumiški. Starci su prek vikenda neplanirano zgibali, pa sam nabrzaka organiziral tulum. Po običaju skupilo se više škvadre neg je pozvano, ali ... Sve OK. Cugali smo, pljugali, puštali mjuzu, čagali, pipali smo cure koje us pipale nas. Sve skup delali smo svakkve bedarije. Jedna frendica što se motala oko modnih pista sa sobom je dovukla nova lica. Jedna je bila manekenka, druga počinjala karijeru modne kreatorice. Sve tri su bile super komadi. Dobro se oblačile i još bolje zgledale. Pa kad su onak zbigecane upale na tulum, frajere sam kaj ni trefil hercatak. Laci je posle pričal:
"Ulazim u haustor, a kad tamo tri komada. Koji komadi, da ti stane dah. A jedna nosi zečje krzno oko ruke. Kad sam to vidio počel me oblevati znoj. U! Ak me onda ni trefil herc nebu nikad. Otkud ove, pitam posle Furbija. Kaj ih čuvaš sam za sebe? Di si ih sam našel? Loonsa stari moj, Loonsa, namiguje on."





Kavez, Zvečka, Blato ... Čuveni Duhanski put. Zvali smo ga tak, jer smo skoro svi pljugali il bar ponekad zapalili pljugu. Neki duhan, a drugi i nešto više. To više moglo se dobit u Malom Kavezu (danas Hemingway). No tam se trebalo dobro pazit. Bilo murje u civilu kaj je kontrolirala ko prodaje, a ko kupuje joint. Ak si bil neoprezan, mam si dok trepneš završil u Petrinjskoj.

Vreme sakupljanja ekipe bilo je oko podne, između jedanajstice i jedinice. Uvečer se Duhanski put punio oko osmice. Akcije u gradu počinjale su iza desetke. Pijanci bi završili na teškim intelektualnim razgovorima pri šanku u Blatu. Poneki bi se posle uspel odvleč u Mesničku do Tingl Tangla da utvrdi gradivo. Pankeri bi prašili prema u Lapu di je iza ponoći bila ludnica. DJ je puštal salsu, u prostoriji di se čagalo je bila ludnica, a pred šankom red za cugu. U Zebru smo išli sredinom tjedna kad su tamo bile svirke. U ostale dane tam se skupljala lokalna ekipa. Dio ekipe selil se na Ribnjak, u Papigu. Kad je, Univerzijadi u čast, ušminkan Zagreb ponovo otkril svoj mitteleuropski štih, na Gornjem Gradu se kružilo između Vurice i Palice.

I da dalje ne duljim, iza dvanajstice svi bi se opet, u međuvremenu raštrkani na razne strane, ponovo skupljali u Saloonu, ali nikada subotom. Tada su u Loonsa klinci dolazili na čagu.



Neki bi otprašili i na KSET. Tam su zalazile cure kaj su u Zagreb došle studirati. Recimo dalmatinke u trapkama koje uz lepu guzu furaju rebatinke. Sećam se dve sestre, kak su se ono zvale, khmm, khmm … Jeftine sa svojom dalmatinskom šprehom u plavim trapekama i plavoj traper jakni, crvene cipelice i majca, sve iz u Trsta ... U Zagrebu su delovale provincijalno. Al su bile simpa, brbljave i zgodne, pa smo im pokazali Loonsa. Nakon toga su cure promenile štaciju i postale profinjene.

Slavonke su pak bile preveč stisnute. Sećam se dve s kojima me upoznal Slavko, Osiječanin. I nše legendarne turneje po zagrebačkim birtijama, kad smo diplomirali. Na kraju turneje završili u Bacchusu, na Tomislavcu, strusili zadnje pivo i za uspomenu maznuli drvene krigle. Krenuli mi prema Svačićevom di je Slavek stanoval kod tete u Halikovoj. I narafski, tam naletimo na dame. Tu mi se film prekida. Jutarnje buđenje bilo je s glavoboljm. Gledam, a nemam pojma di je završila moja krigla ...
No da se vrnem na one slavonke. Slavko je jednu prašil, a njena prijateljica mu se heftala kak višak. Pa me je zamolil da mu pomognem to rešiti kaj sam kak prijatelj i učinio.



Danas svega toga više nema. A i mi smo stariji. Ozbiljni i famiijarni ljudi ... Iako poneko još uvek u srcu nosi fakina. U Zvečki danas prodaju perece i bosanske bureke. Kavez tužno zjapi zatvoren. Na terasi ispred proširio se Hemingway ... Ali ... Između njih je nešto novo i zanimljivo. Možda najbolja mirišljava kavica i čokolada koja se može popiti u srcu grada. Podsjeeća na Devinu iz Papige. Isti onaj fini talijanski štih. Nije preveč nobl, a atmosfera je hercig.


Baš kakva je svojedobno bila na jednom tulumu kad su Zvečka i Saloon napravili “Reunion party”. S njega vam poklanjam jednu fotku. Dobro držeće objahane gospođe bile su i dan danas su ostale komadi. I molim lepo, ak koja se prepozna, nek čkomi da me osobno pozna. Na blogu je ionako sve anonimno.

Oznake: Purgeraj

15.09.2017. u 19:57 • Dobre vibracije (16) • Troši toner • #

subota, 09.09.2017.

Purgeraj: Priča iz Saloona

Saloon je po običaju bil pun kao šipak. Ušla je negdje oko pol dva. Nosila je minicu i imala dobru guzu. Stajal sam pijan uz šank i čudil se svemu, kaj takva slatka puca vidi u njemu?
Kaj je ovo noćas? Kaj mi se to događa? Nekak sam slab i svakaj me pogađa.

Njen frajer je gutal svaku žensku koja je prošla. Ona se je sva skupila u sebe, tip ju je stvarno sputal. I taman kad sam pomislil da mala svakaj guta, mala pukne i veli mu da joj se makne s puta.
Kaj je ovo noćas? Kaj mi se to događa? Nekak sam slab i svakaj me pogađa.



Ni me bilo u Saloonu neko vreme, naganjal sam neke druge žene. A kad sam ostal sam opet sam otišel u Saloon i bil tamo skoro svaki dan. Promatral sam ženske, ali one slike stalno su me pratile i na kraju kod nje vratile.
Mala me pita može l' sesti?
“Popij nekaj.“ velim joj i nedam se smesti.
Veli skromno da pije samo kolu, a mene kola ubija. Pa joj velim:
“Dušo otkud ti za mojim stolom? Produži dalje, polit ćeš me kolom.“
Kaj je ovo noćas? Kaj mi se to događa? Nekajk sam slab i svakaj me pogađa.

Rekla mi je da sam pijan i da ne vidim dobro. Da bih takvu kao što je ona mogao poželit. I da imam sreće što ona voli kretene, pa bi za promenu morti mogla pofukati mene.
Kaj je ovo noćas? Kaj mi se to događa? Nekak sam slab i svakaj me pogađa.



Od tad je prošlo dosta ljeta. Postala mi je žena i u meni više ne vidi kretena. Prilazi mi njen sin i pita:
"Stari, možeš li mi posudit nešto love? Kratak sam. Vratit ću ti."
A stari lovu kak i uvek daje, jer sinek zgubidan za posel nimalo ne haje, samo se zabavlja.
Kći starog za lovu nikad ne pita. Sa svojom škvadrom stalno nekam se skita. Ima kretena s performance mečkom čiji stari je bil bogec i žical me cugu tam pred Zvečkom. U međuvremenu je zgrnul lovu na muljaži i sad za poštenjaka važi. Kći je krenula putem moje žene i ima pik na lovatore kretene. Baš kak je njena mama vešto obradila mene.
Kaj je ovo noćas? Kaj mi se to događa? Nekak sam slab i svakaj me pogađa.

Oznake: Purgeraj

09.09.2017. u 00:06 • Dobre vibracije (10) • Troši toner • #

utorak, 05.09.2017.

Purgeraj: Budnica

Zbudimo se purgeri, vurica nam kuca,
Zagrepčancof sve je manje, a nama se baš puca.
Postali smo kakti ukras v svojemu gradu,
Mesto da njim drmamo i gladimo si bradu!

Ak neko od nas ode malo v visinu,
Zakaj tad ga šaljemo svi v materinu?
Dotepenci i kamenjarci šišaju nas kak ofce,
Zakaj purger se ne sagne i ne pobere nofce?

Zakaj sam kenjamo i cugamo pivo?
Zakaj stalno cendramo i vse nam je krivo?
Zakaj da nas farbaju kak ko god se seti?
Nabijmo mu lepo vrtinjak, pa nek bolje leti!

Zbudimo se purgeri, sve nas manje ima,
Al’ pak dovoljno za pokazat svima!
Zakaj nemamo purgere kaj svoj Zagreb vole?
Treba ih sam prokužit' i podignut gore!

Spličani se kunu u svoj plac kod Murve,
A nama su plavi dečki lopovi i kurve.
Zbudirno se purgeri, vurica nam već kuca,
Najjači smo, najbolji smo, kad smo mi svi skupa!

A.G. Matoš / Z. Ulaga / G. Bocaccio

Oznake: Purgeraj

05.09.2017. u 15:46 • Dobre vibracije (9) • Troši toner • #