Marketing
Purgeraj: Mekon
Na današnji dan ni sam ne znam zakaj sam odlučil ovaj štiklec posvetiti jednom malom velikom zagrepčancu, mom prijatelu Mekonu ili kak se on stvarno zove Mario. Prezime vam ne bum otkril, iako ga možda poneko od vas zna.
Z Marion sam se upoznal v leto 2014. nakon kaj se on dotepel na blog.hr. Googlajući tad Internetom o njemu sam saznal dost toga. Spominjali su ga hrvatski iseljenici i emigranti, od Vancouvera, prek Kalifornije, Toronta, Chicaga, New Yorka, zapadne Europe, pa do daleke Australije. Spominjal ga je i jedan profesor kaj je z svojiim sivim šnaucerom dolazil u isti park di se je družil z mojom Bo.
„Znaš, ima jedan pravi zagrepčanec.“ govoril mi je da bi tek nakon kaj sam upoznao Marija shvatil da se radi o njemu.
Profesor je bil hrvatski emigrant, predaval je na Sveučilištu u Vancouveru i nakon kaj je ošel v penziju se vrnul vu stari kraj. Povremeno je odlazil predavati u Sarajevo, da bi posle po pozivu opet provel godinu u Vancouveru.
Već na prve Mariove štiklece na njegovom blogu smo si kliknuli. Zagrepčanci, on stariji od mene i za razliku od mene čiji starci su se dotepli vu Zagreb pred, za vreme i posle WW2, njegova bi stara zagrebačka plemenitaška, nekad nobl familija. Bil je pravi purger. U mladosti fakin, stanoval na Zrinjevcu sa starcima i bakom groficom, a imal je i familiju v Italiji. Ko je pratil njegove Špancirancije mogel je uživat u črčkarijama kak je on zval svoje postove o zagrebačkim špelancijama. Bil je v penziji, pre tog je radil u Grafićkom Zavodu Hrvatske. Imal je dost veza vu krugovima izdavača i štamparijama. Predlagal sam mu da zajedno objavimo knjigu, al bil je skroman i ni to štel.
„Znaš Dalibore,“ govoril je „svoje črčkarije ne doživljavam ozbiljno. To što ti pišeš je književnost, pažljivo to planiraš i možeš to objaviti. Ja pišem direktno iz glave i kad počnem nikad ne znam kam bu me put odvel. I često brišem i ponovo otvaram blog.“
Naš prvi sastanak zbil se na Cvetnom placu di smo vu visokim stolicama sedili i klafrali, pak smo se tam kliknuli. Od tad smo se redovno sastajali, za advent i još bar dva put godišnje, obavezno negde oko Uskrsa. Sastajali bi se na Trgu pod vurom, pak bi prvo otišli na kobase i vino, a posle prešli v neku od birtija u Tkalčićevoj. Jednom mi je čak pokloni i knjigu o Zagrebu. Kak sam več imal onu od Zvonimira Milčeca mi je dal onu od Emilija Laszovskog. Tu knjigu pak čuvam kak oko v glavi.
Na našim druženima smo se dobro upoznali, postali pravi prijateli, pak klafrali o svem i svačem: o sebi, o nama i našim familijama, o blogerima, o politici i naravno, o Domovinskom ratu.
Pogađate li tko je onaj frajer v šilterici z sunčanim očalama kaj čuči vu prvom redu?
Mario je bil vu ratu kao pripandik HOSa di je dobil čin bojnika, dok ja čina nis dobil. Al sam 1991-1995 u par navrat bil u HVu, a celo vreme vu špecijalcima pri ministarstvu, di sam z svojim pajdašima iz Raketnog kluba Zagreb radil neke tehničke stvari, kako smo mi zvali naše „leteće medvjediće“ kaj su z vremenom postale ozbiljni raketlini da bi ih na kraju Đuro Đaković u plasiral kao prve hrvatske VBRove. Nakon kaj su nas, kaj smo bili vu prvim redovima Oluje demobilizirali 13. kolovoza 1995. više me nis zvali.
V politiku je Mario kak hrvat i domoljub ušel još za vreme bivše države di su ga z pajdašima znali hitnuti vu pržun navek kad bi v Zagreb dolazil neki veliki funkcioner. Pak se tak našel v uskom krugu ljudi oko Parage odnosno, vu zapovedništvu HOSa. Iz njegovh priča sam saznal da je ratoval vu Slavoniji, Novska i južno bojište di je neko vreme bil kak poverenik iz Zagreba pridodan IX bojni HOSa. Iz njegovih sam priča povezal i da sam ga vu jesen 1991 i proljeće 1992 kad sam z fronta dolazil doma znal videti kak vu črnoj uniformi z znakom HOSa i pištoljem za pojasom špancira Tkalčićevom di se tada iznad Mikloušićeve, u Tkalčićevoj, nalazil HOSov stožer. V Oluji Mario ni bil.
Mario je bil dobričina i veseljak. Fin i uglađen gospodin, prava prafcata zagrebačka legenda. Fakin sa Zrinjevca. Poznaval je puno bivših zagrepčancof kaj su vu ono vreme emigranti i raširili se po svetu, ali i puno zagrepčancof kaj nisu. Redovno smo se dopisivali, zivkali mobitelom i sastajali se, pak smo postali smo pravi prafcati prijateli. Pak mi je došlo žal da je tam, za vreme korone, Mario vumrl.
Kak je ovaj serijal kaj se zove Purgeraj posvećen Zagrebu, tak sam na današnji dan mesto čestitke za 29u obletnicu Oluje, u kojoj sam i sam bil, odlučil post posvetiti Mariju, legandi Zagreba i ovog bloga. Vi malobrojni kaj ste ga znali verovatno ga se sečate, a vi drugi navrnite na ono malo kaj je ostalo z njegovih mnogobrojnih štikleca kaj se zovu Špancirancije i saznajte nekaj o pravom pugeraju.
Serbus uz čestitku za najveći hrvatski praznik Dan pobjede i domovinske zahvalnosti,
Bocaccio
Post je objavljen 04.08.2024. u 16:52 sati.