Pregled posta

Purgeraj: Duhanski put

S deset godina Kikica nosila je kečke,
Sa sedamnaest sam je već viđ’o ispred Zvečke.
S dvadeset i nešto ušminkana u opremu punu,
Pred Kavezom je čekala društvo s kojim visi u Saloonu.

Kikica je bila prava feš zagrebačka puca,
Zbog koje ti srce uvijek ubrzano kuca.
Nasmijana ona baš nikada ne kuka,
Zato poželiš da takva te pofuka.

U to vrijeme složno dijelili smo pljugu,
Ak je trebalo, dijelili smo i cugu.
Kružili smo od Kaveza do Zvečke,
S čašom u ruci popreko i popoprečke.

Dogovarali di bu nova akcija u gradu,
Polupraznih džepova gubili nismo nadu.
Bila je to prava zagrebačka špreha,
Cuga, joint i pomalo greha.



Bila su to vremena kad sam visio pred Zvečkom i Kavezom. U to doba lansirana je priča kako se pred Kavezom skupljaju šminkeri, a pred Zvečki pankeri, ali to nije bilo baš tako. Svi smo bili pomiješani, kako na početku, tako i na koncu i svi smo se skupa kuhali u istom loncu.

Priznajem. Bili su to simpa dani zgubidani. Tamo se sve događalo. I kavica, i kolica, i štok, i pop, i punk, i rock. Trapke, majice, kravate, kožne jakne, sakači, tenisice, kožni čizmaci, bedževi ... Bila je to naša ikonografija. Leđima smo brisali noge na fasadi obližnjih kuća. Jedni drugima prepričavali smo novosti, komentirali. Tulumi, komadi, mjuza i još kojekaj. Sve skup niš značajno, al u ono vreme za nas tako važno. Kulturni svjetonazor koga desnim okom škicaš na zapadu, a lijevom rukom preslikavaš radnom narodu i građanima.

Iz tog vremena se sećam tulumiški. Starci su prek vikenda neplanirano zgibali, pa sam nabrzaka organiziral tulum. Po običaju skupilo se više škvadre neg je pozvano, ali ... Sve OK. Cugali smo, pljugali, puštali mjuzu, čagali, pipali smo cure koje us pipale nas. Sve skup delali smo svakkve bedarije. Jedna frendica što se motala oko modnih pista sa sobom je dovukla nova lica. Jedna je bila manekenka, druga počinjala karijeru modne kreatorice. Sve tri su bile super komadi. Dobro se oblačile i još bolje zgledale. Pa kad su onak zbigecane upale na tulum, frajere sam kaj ni trefil hercatak. Laci je posle pričal:
"Ulazim u haustor, a kad tamo tri komada. Koji komadi, da ti stane dah. A jedna nosi zečje krzno oko ruke. Kad sam to vidio počel me oblevati znoj. U! Ak me onda ni trefil herc nebu nikad. Otkud ove, pitam posle Furbija. Kaj ih čuvaš sam za sebe? Di si ih sam našel? Loonsa stari moj, Loonsa, namiguje on."





Kavez, Zvečka, Blato ... Čuveni Duhanski put. Zvali smo ga tak, jer smo skoro svi pljugali il bar ponekad zapalili pljugu. Neki duhan, a drugi i nešto više. To više moglo se dobit u Malom Kavezu (danas Hemingway). No tam se trebalo dobro pazit. Bilo murje u civilu kaj je kontrolirala ko prodaje, a ko kupuje joint. Ak si bil neoprezan, mam si dok trepneš završil u Petrinjskoj.

Vreme sakupljanja ekipe bilo je oko podne, između jedanajstice i jedinice. Uvečer se Duhanski put punio oko osmice. Akcije u gradu počinjale su iza desetke. Pijanci bi završili na teškim intelektualnim razgovorima pri šanku u Blatu. Poneki bi se posle uspel odvleč u Mesničku do Tingl Tangla da utvrdi gradivo. Pankeri bi prašili prema u Lapu di je iza ponoći bila ludnica. DJ je puštal salsu, u prostoriji di se čagalo je bila ludnica, a pred šankom red za cugu. U Zebru smo išli sredinom tjedna kad su tamo bile svirke. U ostale dane tam se skupljala lokalna ekipa. Dio ekipe selil se na Ribnjak, u Papigu. Kad je, Univerzijadi u čast, ušminkan Zagreb ponovo otkril svoj mitteleuropski štih, na Gornjem Gradu se kružilo između Vurice i Palice.

I da dalje ne duljim, iza dvanajstice svi bi se opet, u međuvremenu raštrkani na razne strane, ponovo skupljali u Saloonu, ali nikada subotom. Tada su u Loonsa klinci dolazili na čagu.



Neki bi otprašili i na KSET. Tam su zalazile cure kaj su u Zagreb došle studirati. Recimo dalmatinke u trapkama koje uz lepu guzu furaju rebatinke. Sećam se dve sestre, kak su se ono zvale, khmm, khmm … Jeftine sa svojom dalmatinskom šprehom u plavim trapekama i plavoj traper jakni, crvene cipelice i majca, sve iz u Trsta ... U Zagrebu su delovale provincijalno. Al su bile simpa, brbljave i zgodne, pa smo im pokazali Loonsa. Nakon toga su cure promenile štaciju i postale profinjene.

Slavonke su pak bile preveč stisnute. Sećam se dve s kojima me upoznal Slavko, Osiječanin. I nše legendarne turneje po zagrebačkim birtijama, kad smo diplomirali. Na kraju turneje završili u Bacchusu, na Tomislavcu, strusili zadnje pivo i za uspomenu maznuli drvene krigle. Krenuli mi prema Svačićevom di je Slavek stanoval kod tete u Halikovoj. I narafski, tam naletimo na dame. Tu mi se film prekida. Jutarnje buđenje bilo je s glavoboljm. Gledam, a nemam pojma di je završila moja krigla ...
No da se vrnem na one slavonke. Slavko je jednu prašil, a njena prijateljica mu se heftala kak višak. Pa me je zamolil da mu pomognem to rešiti kaj sam kak prijatelj i učinio.



Danas svega toga više nema. A i mi smo stariji. Ozbiljni i famiijarni ljudi ... Iako poneko još uvek u srcu nosi fakina. U Zvečki danas prodaju perece i bosanske bureke. Kavez tužno zjapi zatvoren. Na terasi ispred proširio se Hemingway ... Ali ... Između njih je nešto novo i zanimljivo. Možda najbolja mirišljava kavica i čokolada koja se može popiti u srcu grada. Podsjeeća na Devinu iz Papige. Isti onaj fini talijanski štih. Nije preveč nobl, a atmosfera je hercig.


Baš kakva je svojedobno bila na jednom tulumu kad su Zvečka i Saloon napravili “Reunion party”. S njega vam poklanjam jednu fotku. Dobro držeće objahane gospođe bile su i dan danas su ostale komadi. I molim lepo, ak koja se prepozna, nek čkomi da me osobno pozna. Na blogu je ionako sve anonimno.






Post je objavljen 15.09.2017. u 19:57 sati.