Tokyo i Japan iznutra

30.04.2006., nedjelja

Leteći blog sa 10 000 metara, iznad Sibira!

Danas ništo posebno, skroz drugačije! Post sa 10000 metri visine! Je, dobro ste pročitali. 10 ijad metri. Otprilike, negdi iznad Sibira. Eto, i to je danas moguće. Zahvaljujen Luftwafe i Fly-Net sustavu, ugrađenomu u ovi avion. I to još bez žice. Svaka čast. Inače, nije ništo da patin od tehnike, ali ovu priliku nisan tija propustit. A i da van ispričan šta mi se sve događalo danas. Ka šta se vidi, došlo je i vrime da se pomalo krene put doma. Dosta je bilo. Ma ne žalin se ja na Japan, nije loše tamo, i puno je tegar ostalo još za vidit i obać, ali... Triba malo i doma. Dugo me nije bilo. A sve nevoje svita danas na me. Izludilo me po aerodromu i izmaltretiralo da je to za ne virovat. Ma i u Frankfurtu prije dva miseca, kad je cili aerodrom bija blokiran dva dana zbog sniga, manje san se izludija. Grinta san onda na švabe kako su neorganizirani (oni koji su bili s menon tamo znaju o čemu govorin), ali ovi žuti su ih nadmašili. Stvarno izgleda da imaju ništo zajedničko "arijevsko". I oni su sebe bili proglasili da su "viša rasa". Ma da mi je znat zašto? Ali, da van sve kažen redon, kako je bilo... Jutros san se usta rano, da ne bi slučajno okasnija, nije to let iz zagreba, pa ako uteće poć ću s drugin. Isto je to mrvu dalje. I bija san na aerodromu DVI ure prije ček-ina. Da ne bi slučajno šta išlo po zlu. Nije da san pegula, nego eto... Prvo dok san naša di moran poć, odnilo mi je vrimena. Aerodrom ka jedan veliki kokošinjac, nikakvoga reda, a krcato svita. I u jednome kantunu naša red di se čeka za Luftwafe. I pogleda mi lik kartu, reče da stanen u ovi red i makne se. Čekan ja tako, još cili sritan šta se moj red miče brže od drugoga, kad taman u po čekanja, evo ti ga da jeli more on opet vidit kartu. A evo ti je pa gledaj. Moga san mislit šta će bit. Da "sovi, sooovi...", ali da je ovo biznis klasa a da ja moran se primistit u drugi red. Koji se vć fino popunija. I to na kraj. Pa nisan ja falija! Izgna me tako u drugi red, i onda opet čekaj, čekaj... A šta su brzi... Trava bi ih priresla dok se maknu. I nakon dugog čekanja, eto i mene na red, uvali lola kufer u skener, i zove me sa strane - da je li može on otvorit, da bi ništo triba pogledat. A ja bidan dvi ure stivava robu. Pas. Mater. Otvori ga on, kopa, sve mi je izmiša. Nikako san razumija da traži upaljač, učinilo mu se da je unutra. Ma Bog te pomoga, tebe i njega, koji će meni k... upaljač?! Ajde lipo zatvori to, pa da gren ća. Okasniću. I još je malo kopa, pa ga zatvori, zalipi ništo na nje i da mogu poć. Dobar, Moga si i prin. Je, i ja tebi. Za to vrime proša red, i ja ka zadnji mujo na kraj reda. Ka da san zadnji doša. A šta san čeka dvi ure, to ništa. Dobro, amo dalje, doša na red, već 9 i kvarat. A avion poliće u deset manje pet. Ha, nova zadiva! Da kufer ima 5 kili više. Pa ko je kad koga zaj... zbog 5 kili?! E, da moran platit 60 EUR po kilu. TRISTA EURI!!! A da ti ga ja lipo ostavin ovod, na aerodrom, pa ga doma nosi. Pa ne vridi cili kufer toliko. Povuci - potegni, i da će mi dat popust od 100 euri. Znaći - dvista. Ne dan nego sto. Ona dvista, ja sto. I vrti glavon, ništo mrmonje, i kaže 150. Prodano! Nagodili se na 150. Samo ajde požuri. I dok je još sve ispisala, da sebi piše smrtnu presudu, brže bi napisala. A ja brontulan, prin mene je jedna prošla šta sama piza ka ja sa svin svojin kuferima. I još sa tri kila pečenoga. Koliko su njoj naplatili? Da ništa. E, jebenti pravdu. Udebljaću se ja još, pa će drugi put teglit bar pet kili više. I to mukte! I dok je napisala, i ja platija, eto ti 9:35. Di sad? Da oni red desno. Gledan red - kilometar! Gledan sat - 20 minuti. Nima druge, nego uzet stvar u svoje ruke (ne doslovno). Ja sa strane, i na početak reda. Proguran se, i sad još ima dvadesetak judi isprid mene. Svi držu karte, gledan ja priko oka, kad ono svi za kasnije avione. Imadu još i uru vrimena. A moj samo šta ne pobigne. Ja opet priko svih, ili to ili mu mahat. Proša ja, stvari opet na skener, kad eto ti opet zadiva. Ma stvarno su me ovi namirili ostavit ovod u Japan. Da jel može opet laptop provuć. A 9:45. Ajde kvragu i ti i on, nosi! Sad još dok ga vratin u rusak... I opet red. Pasoš. Ovi put ja drito na šalter. Pa neka brontulaju. Ko ih je tira da letu danas. Šta nisu doma stali. Riješija pasoš i trk dalje. I onda mi još pobiga vlak do terminala. Već san vidija avion di mi maše. A ovi sve pomalo. Srića brzo doša novi vlak, i opet trk. U deset manje tri minuta san uliza u avion. Dobro da san ga i pogodija nać. Bogu fala... Ozbiljno, nisan virova nakon svega da ću uspit poletit. Ma da san ja okasnija doć na avion (ka neki), ne bi slova reka. Ali ovako, fermali me di god su mogli. I još me oderalo. Ako ikad budete letili iz Japana, ajte na aerodrom baremko dan prije. Pa ako imate sriće, možda uspijete na komodu ulist u avion. Ja san sad u avionu, poletili smo, samo šta trese toliko da svako drugo slovo moran ponovit. Pa skužajte ako mi koje pobigne. Pa di je mora po makadamu odit?! Kad san već ovod, dok mi baterija izdrži, da van još koji detalj kažen... Znate svi šta je sad brzo, u šesti misec. A Luftvafe je već cila u balunu.Jer oni su službeni prijevoznik za Svjetsko Prvenstvo. I avione su već otkad opiturali. Svakome je nos u balunu. Hmmm, a malo neugodno zvuči kad ti je avion "u balunu". A možda je ipak bolje tako, nego da je pilot u balunu. I na radio u avionu, samo o balunu se govori. I na televiziju. Evo, ovod van je i slika aviona s kojin san doša u Japan. Boeing 747 - 400. Sa glavon u balunu. E, i još jedna stvar mi ne ide u glavu kod ovih iz Luftwafe. Još od kad san doša u Japan. Na ulazu te pritresu, skoro moraš i postole izut. Sve ti živo privrnu, upaljač ne smiš ni u kuferu imat, ne daj Bože noktaricu ili šta slično. Skoro da ti i špigete skinu, da ne bi sa njon slučajno oteja avion. A onda ti dadu jist u avionu. Za vrime leta. I dadu ti METALNI NOŽ, METALNI PERUN i METALNU ZLICU. Evo, vidi se na sliku. Dovoljno za otet avion. I sad mi vi lipo recite ko je ovod lud? Ili san ja šta krivo shvatija? Ko je ovod "Lud" a ko "Zbunjen" (iz one priče o Ludome, Zbunjenome i seksu)? Skužajte na lošin slikama iz aviona, trese se, a još iman grozno misto (naravno, dok je kokoš popunjavala meni globu i dok me pritreslo, nestalo normalnoga mista.). Pas. Mater. Eto, ekipi iz Luftvafe želin da i dalje lipo lete i da sve bude u redu, ali nek se malo zamislu na par stvari: 1. Nije baš fer ovo s kuferima. Moj prijedlog - putnika skupa s kuferima na vagu, pa onda šta pritiče, recimo priko 130 kili - naplatit. 2. Daj, malo razmislite o ovome sa nožima i perunima. Stvarno pravite budale od sebe ili od nas. Ili budite dosljedni, ili prestanite gnjavit na ulasku u avion. 3. Daj, ubrzajte malo one u Tokyo, na Nariti. Spori su brate!

- 09:02 - Komentari (46) - Isprintaj - #

29.04.2006., subota

Šokantno otkriće!

Japanci su izmislili... niman snage ni izgovorit. Idemo redon. Jučer iza posla iša kupit ništo slakoga u samoposlugu, za prin spavanja. I nako, mašija se ja za ništo na policu, lipo izgledalo - ja uvjeren da san kupija puding. Dojden u sobu, izvadin iz kese, iden otvorit... Ma gledan, sve mi ništo čudno, ne liči mi na puding, nikako je drugačije, više domaće. Ajde, otvorin ja, zagrabija mrvu... Provan ja, sve mi nikako domaće baca. I još malo karamelizirano po vrhu, hmmmm, posumnja san, ali... Ma ne more bit! Pa ovod!? Na drugi kraj svita? Ali još dva zalogaja, i - više sumnje ni bilo. ROŽATA!!! Je, dobro ste vidili - ROŽATA! I još ovako zapakirana! Ko zna šta će onda doma činit, kad je vaka u butigu!? I moran van reć da nije loša. Deboto ka da je u nas, u koji bolji restoran. Ajme, svitu moj - šokiralo me! Srušilo mi je ditinje snove. Uzvišenu sliku o rožati ka našemu osnovnome kolaču. Na čemu se gradila cila moja teorija o dalmatinskin paštan. Dobro, otkud to njiman? Pa ne mogu virovat da su oni to izmislili i da je to došlo u nas od njih! Znan da su naši pomorci išli svud po svitu, ali opet... Pa Rožata... A more bit i da smo je mi prodali njima?

- 17:41 - Komentari (5) - Isprintaj - #

28.04.2006., petak

Ipak 8 kuna...

Evo, čitan vijesti. Vidin da san se zaletija. Barba Pinokijo je intervenira i vratija benzinu na 8 kn. Je, ka da to mi opet nećemo platin, na ovi ili oni način. Ali neka, drago mi je da me brzo poklopija, isto je po kune po litri - po kune po litri. Neću ga falit, još nije zaslužija. A dizel? Ha! Ajmo Ivo, Koizumi te još uvik na bezolovnome šije za kunu!

- 09:41 - Komentari (2) - Isprintaj - #

Priča o drvenome lutku...

Evo, konačno se u Carstvu Sunca sunce i pokazalo. Dosta je bilo kišnih dana. A odma se čovik osjeća lipše. Razbudi se već na putu do posla. Prije kave. E da barem oće ostat ovako malo... Nego, malo da prominin temu. Neću o politici, ovi blog je isključivo radi Japana, Tokya, Kyota i drugih zanimljivosti ovod. Ali, vezano za jednu sliku i detalj koji san usput pokupija. Vidin po vijestima šta se doma događa, kako je benzina opet poskupila. A Barba Pinokijo je reka da siguro neće. Ma kakvi. Da je on svoju rič. Kako je ono reka, "Mi ćemo sigurno zadržat devespeticu ispod osan kuna, a ako ne budemo mogli onda nećemo." To isto ka i ono "Ajde mi molin te posudi dvi ijade, ja ću ti sigurno vratit, a ako ne buden moga - onda neću." E Đepeto, jeben te glupa. Bilo bi bolje da si se malo ogrija na drva... Ma ne bi ja ni slova o tome pisa na ovome blogu, da nisan prije par dan proša kraj benzinske stanice ovod. I vidija šta piše. I slika, da vidite i vi da van ne govorin bez veze (evo, na desno su van cijene). Cijena Bezolovnoga benzina (malo kvalitetniji nego šta je na ininim pumpama), "High octane", kako su mi objašnjavali, ekvivalent našemu Eurosuper 98 (i sa malo manje sumpora) - 140 Yena. 140 JPY!!! Ilitiga bokun više od 7 kn. A ovde je inače sve skupo ka vrag. A benzina jeftinija. Više nego kunu. A dizel 106 jena. Mrvu skuplji od 5 kn za litru. I dobro recite vi meni sad ko ovde koga? Ko je ovde "Lud" a ko "Zbunjen", iz one priče šta uključuje i seks? E Ivo, Ivo... Ugledaj se na Junichira Koizumija!

- 03:29 - Komentari (3) - Isprintaj - #

27.04.2006., četvrtak

Nedilja u Kyoto

A da se malo maknemo od spize, pa da van kažen šta je još bilo u Kyoto. Bacili oko na kartu, i onako odlučili rutu za nedilju. Je, prvo san malo bija grintav jer san umisto kafe dobija vruču čokoladu, ali kasnije san ubra kafu u konzervi na automatu na ulici, pa je bilo malo lakše. E, prvo smo obašli jedan hram, nekakav Large Hall ili nešto slično. Uglavnom - cili kompleks je natkriven i pojačana konstrukcija da se sačuva jer je od iznimne povijesne važnosti. Doduše, par puti je to gorilo (ka i sve u japanu, ovde je to normalno, da baren tri puta u stoljeću izgori cili grad - a di neće kad in je sve bilo od drva i karte), ali i poslin toga te vrhunski napravljeno. Nije se moglo slikat unutra, a i bilo je dosta mračno, pa van nažalost ne mogu pokazat nijednu sliku iznutra. Samo izvanka. Stvarno je impresivno veliko. Izložene su i sanjke na kojima su dovlačili balvane, a deble su trupice toliko da pari da je od sekvoje. Da je Tiltanik ima jarbol, sigurno mu ne bi bija ovoliko debel. More se vidit i konop kojin su to vukli. A s obziron da je u ta doba konop bija užasne kvalitete, pleli su ga od - kose. Zato više nemaju kosu. U tome kompleksu se nalazi i jedna ogromna konferencijska dvorana, koja je duboko ispod zemlje. Ogromni amfiteatar (pari mi se da je tu moga bit i oni čuveni sporazum iz Kyota o globalnom zagrijavanju ili nešto tako). A po hodnicima se mogu pročitat izjave njihovih mudraci, ništo ka - "Ako mislin da san pripametan, onda san zapravo glup.". Ušli i malo u hram, pari mi se ka da je bila misa (ili kako to već oni zovu). Zanimljiv doživljaj, onako ih čut uživo kad mantraju isprid oltara. Slijedeća destinacija nan je bija Nijo Castle (Nijo - Jo), u centru Kyota. Zapravo na dominantnome mistu, mada se od današnjih zgrad ne može vidit razlika u terenu. E, to me tek oduševilo. Tu je zapravo dvorac u dvorcu. Prvo je prsten vode okolo, pa su zidine, pa cili kompleks (kuće, vrtovi), pa opet voda, pa zidine sa unutrašnjin dvorcen. Vanjski dil je stariji, to je Ninomaru Goten (palača Ninomaru) a unutrašnji, jedno dvadesetak godin mlađi, je Honmaru Goten. A ne znaš koji je dil lipši. Fali jedino u vanjskome kompleksu donjon pagoda od pet katovi, koju je sveti Ilija sravnija sa zemljon. Izgorilo od groma. Neke su se kuće gradile, neke rušile... Ionako je sve od drva i i karte, pa in to nije bija problem. Glavna zgrada/utvrda je izgorila 1750. A 1788 je izgorija i Honemaru Goten. A isto je dosta otegar ostalo kako je i prije bilo. Ili se obnovilo. Dvorac je inače izgradija prvi Šogun - Tokugawa Ieyasu 1603. Tad se on proglasija glavna čunka u Japan, i bila je to takozvana vojna vlada. Car se bidan mora poklopit ušima i mučat. Šogun mu je uzeja svu vlast i 260 godin su Šoguni vladali Japanon. 15 generacija. U drugu polovicu XIX vika je car opet dobija vlast. Pa je malo poklopija Tokugawa familiju, pa ih malo proganja, pa in uzeja i Nijo dvorac. Pa mu i malo prominija izgled, pa napravija i ovi lipi vrt sa jezeron šta je danas u dvorcu. Sad je konačno moga činit šta ga je voja. Dobija je car opet krila. A onda nije ni čudo šta se osokolija i počeja osvajat sve okolo po Aziji. Kad se mali dokopa vlasti... Moga bi van sad o tome napisat deset stranic, a malo mista i vrimena. Osim zidin, zanimljivih vrtovi i ciloga kompleksa, impresivan je blok Šogunovih zgrada. Prošli smo unutra, sve su prostorije prazne, dobro su očuvane, a pogotovo je lipo vidit slike po zidovima. Stare su par stotin godin, stabla, tice, tigrovi... Tipični japanski motivi. A ne daj bože da ko izvadi aparat, na svaki kantun stoju čuvari. A posebna atrakcija je Škripavi Pod (ili "Nightingale Floor"). Kako skviči kad se ide po njemu... Baš ka da cili pod cvrkuće. Piva ka tičica. To je bilo zato da in se niko ne bi moga ušuljat u kuću. Je lola bija paranoičan. A još kad puno svita gre po tome, stvarno zvuči ka da je ijadu tičic u glas zapivalo. A oko svega toga ima i par vrtovi, sa fenomenalnin jezercima, mostićima i vodopadima. Jedan otok je napravljen ka kopija "Planine Vječnoga Života". E, a tu su naravno i one njihove ribe. A šta su pripametne, naučile su da kad dojdu judi do vode, na most, da će in bacit šta za jist, pa izviru iz vode i zjadu otvorenih usti ka mali tići iz gnjizda. Šta ti je beštija... Ma reka san, moga bi van o tome pričat deset dan i pokazat ijadu slik. Ali opet ne bi vidili i čuli ni mali dil toga. Jednostavno - triba doživit. Slike ćete vidit, nažalost ne sve, jer ih niman di sad sve stavit na net, a i puno vrimena mi triba za to. Ali obećajen, kad uvatin vrimena, staviću ih puno na net, na ovi novi blogov prostor za slike. Obećajen. Poslin tega smo obašli još i glavni park u Kyoto, di je bila Imperial Palace. Tu je bija car. Nedaleko od Šoguna. Inače, Kyoto je dugo vrimena bija glavni grad Japana, i kulturno središte. A i lišo je proša u drugi svjetski rat, kad su in amerikanci potaracali sve živo. U Kyoto valjda nije bilo industrije, a i bilo je puno dvorac i spomenika kulture pa ga valjda nisu tili satrat. Eto, digod i oni pokažu zrno mozga. (A možda in je jednostavno bija vanka ruke!?) Carska palača nije bila otvorena pa nismo mogli ništa vidit unutra. Obašli smo park, ali tu samo ima stabla, park, šuma, ta palača šta je bila zatvorena i još nešto (isto zatvoreno). Tako da nan se nije baš previše svidilo. A stvarno, poslin Nijo dvorca, teško da nas je šta moglo opet oduševit. Bar ne isti dan. Jedino šta je park OGROMAN! Noge su mi otpale. Ali isto smo išli dalje. Došli do još jednoga kompleksa hramovi, ali tu je bija mali zaj... Valjda in je tu u srid tega bija nekakvi koncert, izbor za Doru ili šta ja znan, pa je sve bilo pritvoreno u veliki pozornicu. Užas. Malo se provrtili okolo i išli ća. A i krepani smo bili. Savjet - ako vas put nanese kad u Kyoto, ili negdi slično, OBAVEZNO iznajmite negdi biciklu ili bilo šta na barem dva kola. Mi nismo. Danas je četvrtak. Još se osjetu posljedice... A ostatak Kyota - grad ka grad. E, moran sam sebe poklopit šta san izjavija prije u jednome od postova. Mislija san da nimaju mista, da in je sve u tisno i bidan narod, kako moredu tako živit. Siguro, da ne bi. To je izgleda samo u Tokyo. Ovde je sve naširoko. Umori se čovik dok priđe cestu. I parkovi, i ulice, ma sve je na široko. Prostora ima ka u priči. A izgleda da stvarno samo u Tokyo su malo problematični sa miston. A biće su svi utekli u Tokyo, pa sad grintadu da nima mista. Vratite se na selo! I tako... Još smo obašli Kyoto Glavni Kolodvor, malo po dućanima, a ništa posebno. U dućane samo fine zapadne markice (ka da si u Pariz ili Londru), znan da bi nekima to bila glavna atrakcija u Kyoto, ali meni baš i nije bilo napeto. Sama zgrada kolodvora je ogromna, mislin da san to već napisa. Ima 7 velikih pokretnih skalini i još dva reda običnih (skalini) do vrha. A odozgar je pogled na cili grad. Ka na dlanu. Vidili to, kupili karte, i opet sa brzon feraton - nazad u Tokyo. Shinkansen po drugi put. Sad je već bija manji doživljaj. I za dvi ure i kusur, eto nas - doma. Izajdeš iz vlaka, i stvarno ti projde kroz glavu - "Je lipo bit doma." Za zabrinut se. Mislin da je vrime za pomalo razmišljat o povratku doma...

- 12:39 - Komentari (1) - Isprintaj - #

26.04.2006., srijeda

Važne stvari...

Mislija san danas nastavit o Kyotu. Ali neću, moga bi sutra. Ma palo mi je na pamet da nisan baš puno teksta potrošija na ništo šta svi već dugo čekate. Je. Spiza, lipi moji, spiza! Kako i šta se ovod u Japan more pojist, šta vridi a šta ne, di sve triba poć, šta sve triba provat... Dobro, odma da van rečen, neće u ovi post bit puno slik, isto mi je mrvu neugodno za stolon izvadit aparat i slikavat (dobro, ono u Kyoto je bila iznimka, stvarno nisan moga odolit). Ovo par slikic, onako, šta san uspija digod malo se ohrabrit. Skužajte ako su malo mutne, ali kad je tu spiza, siguro se teško koncentrirat na slikavanje... Uglavnom, kad san iša ovamo, stvarno me bilo straj da ću ostat gladan. Znan da je sve u sitno, male porcije, ko zna šta će mi doć u pjat i slično. Ma, pusta televizija, uvik se navučen na glupu priču. Ovde je spiza skroz dobra. A kad ja kažen da je dobra, onda mislin da se razumimo. Je da je digod malo, ali naruči se opet i eto ga. Taman! Uglavnom se vrtimo za obid ovde okolo firme, ne puno daleko, po japanskin i kineskin restoranima. A mali su restorani, uglavnom bude šank, sidiš za šank (malo komodniji), naručiš i spremi ti spizu isprid tebe. Neće niko ovde izvadit ništa od jučer. Jer se sve sprema odma na licu mista, koliko triba. Jedino možda rižu držu dva-tri dana. ali ne vidi se razlika. A osim tih malih restorani ima i "normalnih", di sidiš za stolon. ma skroz u redu. Za pit uvik ima čaja na stolu, ili barenko vode. A vrste spize... Ma nema šta nema. Ali uglavnom se vrti svinjetina, piletina, ima i govedine, riba, lignje, ikznutrice, puno povrća, sve to u raznoraznin ludin mišancijan, i naravno - nezaobilazna terinica riže. I juha. Koju možeš jedino pit. Nima zlice. Dikod umisto riže ima i manistra (noodles - zaboravija kako se reče na japanski). Kad stignen, malo ću o nazivima spize. Drugi put. Bitno je da ima slika na zidu. Pokažeš i sve ok. Uglavnom i dobiješ šta je na sliku. Pribor za jelo - štapići. I ništa drugo. Dobro, ako ti stvarno triba šta drugo, more se dobit, ali nije in baš pravo. A razumin ih. Štapići su za jednokratnu upotrebu, a zlicu triba prat! I cili meni recimo za obid dojde u dvajstipet malih terini. Ma nije problem ist sa štapican. Navikne se čovik brzo. Malo mi je u početku bilo problem rižu jist, ali poslin kad su mi kazali da zapravo triba odlomit grudvice riže, bilo je lakše. Puno lakše nego lovit zrna. Bitno je kako se skuva. Triba bit taman. A za večeru uglavnom malo prozujimo okolo. Stvarno ima svega. Šta god ko želi. Ima i nešto "zapadnjačkih" restorani, ali me tamo baš i ne vuče. Pa neću valjda u Tokyo poć u američki restoran!? Ili božemiprosti - francuski?! Samo domaća spiza. A i triba sve provat, nima ovoga kod nas. Sad da van nabrajan di san sve bija, i šta san sve ija - bilo bi previše. Onako, svidija mi se Sushi - dobro mi je doša umisto Bakalara na Veli Petak. Stvarno je zanimljivo jist sirovu ribu. A mislin da san i o tome već pisa, pa da se ne ponavljan. E, zaboravija reć - sami naziv "Sushi" nema veze sa ribon! Ni približno. "sushi" znači "mali komadić nečega". A pošto ribu rižu na male komadiće i stavljaju na rižu, valjda je tako onda osta i naziv... Moga bi sutra tamo na večeru opet. Osim restorani, može se kupit i gotova spiza, pripremljeno za doma ist. Sushi, riža, meso - bilo šta. Par puti san i ja tako uzeja pa večera u sobu u hotelu. Kad mi se ni dalo odit okolo ili kad bi radija do kasna pa bija umoran. I naravno, sake. Može se kupit u konzervu. U dućanu, ili u automatima šta su po ulici, di ima i kafa i sokovi i pivo i sake... A ta gotova spiza nije loša. More se svašta iskombinirat. Samo, nemojte se privarit pa kupit samo jednu porciju. Ja san prvi put mora dva puta skale činit. A sinoć smo provali još jednu stvar, specifično japanski - Yakitori. Sidneš oko kužine-šanka, isprid tebe je roštilj i kuvar. Spiza je uglavnom na ražnjićima koje pripremi i peče odma tu, na roštilju. I onda dobiješ listić i penkalu. Ka da si u kladionicu. I biraš. Zapravo, popunjavaš listić - 1x na kokoš, 2 na prasca, 2 na sparoge, x2 na đigericu, x na gljive, pazit na koeficijente... I onda predaš listić (uplata se vrši na kraju ;-)) i sprema isprid tebe. Kako šta ispeče, samo ti doda. Prva liga stvar. Samo, onda uzmeš još jedan listić, pa još jedan... Nikako stat! Kad te krene... A na ražnjiće svega! I sve triba provat. Kokoš, prasac, gljive, govedina, riža, mjeveno meso, povrće, đigerica, srce, vrat, rep, patka, jaja od prepelice (zakon su!), "ginko nuts" (mora bit da ta beštija uglavnom ima visoki C. a i kako ih uspiju toliko uvatit? bidni ginko, skoro će izumrit...). I još par piva uz sve to... Šta da van rečen, doživljaj ipo! I onda poslin morali još koju tu blizu popit , izgleda da ova jaja od prepelice ražeđaju čovika. Onda još kad se domaća ekipa u jednoj birtiji nadovezala oko baluna, pa svjetskoga prvenstva, pa još Miroko Kro Kap... Bila in valjda plaća jučer, pa nisu žalili. Savjet - kad u Japanu u kafiću vidite kakvu slagalicu ili sličnu mozgalicu na šanku - nemojte se zafrkavat. Ne dirat! Osim ako ne mislite da ste pripametni. Ili ako van je već ko zna koja piva na redu... Inače, ako rastavite i krenete u mozganje - nima vanka dok ne sastavite. Ili dok ne svane. Ja san bija malo boje sriće, nakon dvi pive san uspija sastavit. Ha! Bila je negdi ona teorija o bizonima, krdu, mozgu i alkoholu... Danas me glava malo vrti, biće da mi naškodila ona pusta jaja od prepelice. Ili od ginka, ko će ga znat...

- 08:29 - Komentari (12) - Isprintaj - #

25.04.2006., utorak

Večera u Kyoto

Kyoto po noći nije loš za vidit. Uglavnom, sve svitli ka i u Tokyo, ali ovde je to malo komodije, nije sve nabijeno ka u Tokyo. Ovde čak ima i metar - dva od reklame do reklame. I nađe se zanimljivih detalji. Šteta šta je padala kiša, nije bija pljusak, ali isto dovoljno da ne možeš stat i slikat (a lumbrelu, naravno, ostavija u hotelu). Baremko san uspija slikat naš glavni putokaz u Kyoto, koji stvarno pomaže za orijentirat se po noći. A i po danu. Je da po danu vidiš i brda okolo (nije Kozjak), ali je mali zaj... šta su brda na sve strane, pa opet ne znaš di si. Onda pogledaš di je Kyoto Tower, i odma znaš di si. E, Kyoto Tower. Lipo svitli po noći. Bar do po noći, onda ga ugasu, valjda računadu da je pošten svit već doša doma. A za druge in ni briga. A i da ne trošu puno struje. U Kyoto nije baš tako lako nać misto za večerat. Ili barem u dilu grada di smo mi bili. A mislin da smo prošli veliki dil grada. Uglavnom, misto za večerat triba zadovoljavat dva uvjeta - da ima mista, i da ima barem slike sa spizon. Inače - ko zna šta moreš dobit. Zapravo, uvik ćeš dobit šta si naručija, ali... nije baš uvik da znaš šta si naručija. I nakon dosta potrage, vratimo se mi nazad do glavnog kolodvora. A to je inače ogromni kompleks svega - restorani, dućani, dva hotela, vidikovac, pa čak i nekoliko terminali vlaka. Jesan već reka da je to glavni kolodvor? ;-) Prvi restoran šta nan se svidija - ušli unutra. Svaka čast. Ugođaj prva liga, moran priznat da je to jedan od lipših restorani šta san bija u Japanu. Dobro, u Tokyo i Kyoto. I sad ide oni teži dil posla. Triba naručit. Tribalo je vrimena dok smo otprilike vidili "šta bi mogli naručit". Evo ti konobarice-gejše, i normalno - ni "yes" da razumi na engleski. A moje znanje japanskoga baš i ne ide toliko daleko. Srića je bi jedan gospodin za stolon do nas, i čovik se stvarno potrudi da se nikako sporazumimo. E onda se Biserka sitila da bi nan mogla donit i meni na engleskome. A čoviku se svakako moran još jedan put zahvalit. Iman dojam da je prije više govorija engleski, ali ga je malo zaboravija. Toliko se bidan muči govorit, da su mu usne drčale kako bi mu koja rič prišla priko ust. Biće se bidan boja da šta krivo ne kaže. ali se isto ohrabrija i pomoga nan. Svaka čast, šjor, bez vas ko zna šta bismo izili. I onda je šved (koji inače nije baš veliki jubitelj ribe) iša na siguro - naručija je Sushi. (Inače, sama rič "Sushi" nima NIKAKVE veze sa ribon, ali o tome ću drugi put.). A meni opet belaj ni da mira, pa iša naručit ništo šta ni sam nisan bi sigur šta je. E, opet fala čoviku sa strane, inače bi ja bija naručija za 4 čovika umisto za jednoga. Doduše, ne bi se bacilo... I - slijedeća scena je bila za ne virovat. Konobarica-geisha iz škafeta u stolu izvlači kuvalo (digitalno, naravno), ušteka ga u zid i ode. Ja osta bez teksta. Judi me malo čudno gledaju okolo, ko zna šta je slijedeće. Evo je ubrzo, nosi teću, meće na kuvalo i pali ga. Ajde, barenko neće juhe falit. Skine pokrivo - vidin da ima sezama po tome. Znači - juha od sezama. A drugo? Meso, riba, kozice? Evo i ostalo. Malo mi iz daleka izgleda... sirovo! Je, dobro ste pročitali. A i vidi se na sliku. Govedina na tanke fete, svinjetina isto tako, riba, kozice, povrće (kupus, karota, kapula, mlada kapulica) - sve sirovo! Biće da su vidili kako san grinta o kužini i kako je nisan još prova. Pa san i ovde, na drugome kraju svita, mora se uvatit kužine. I sebi kuvat večeru. U restoranu. Japanci su me malo čudno gledali kad mi je donilo za stol, a i bilo in je malo zabavno. Ma neka se ljudi zabavljaju, ionako san ja samo glupi Gaijin. Gledan ja u to sve skupa, i ne znan od kud krenit. Oću prvo zelen, ribu ili meso? Onda mi je konobarica-geisha pokušala objasnit kako to ide, mogla je do sutra govorit, isto bi joj bilo. Srića za čovika sa strane. A i zapametija san da oni spizu izrižu na tanko pa ne triba puno kuvat. Znači - sve po redu. Povrće, pa da malo ukuva, pa onda zlicu - dvi tega polit po manistri (noodles, napola kuvani, sa mljevenin meson po sebi). I onda dalje, po guštu - štapice u ruke, prvi komad mesa je bija najteži. Pogodit koliko mu triba. Ma skoro samo da triba smočit i izvadit. Mislin, meso u teću. Dalje je sve bilo lako. Prvo meso, povrće onako vadiš kako ti naleti, pa onda riba, pa kozice... Na kraju je osta - prazan pjat. Ka i obično. ;-) Jedino šta mi je bilo žal, prova san na kraju juhu od sezama (sad san već siguran da je to bilo to) u kojoj se sve to skupa kuvalo. Malo mi je bilo neugodno, sad stavit teću prida se. Ma zapravo - nisan ima poštenu zlicu! A još nisan naučija juhu ist štapićima. A šteta je stvarno ono bilo prolit. Duša me zabolila. A koja lipa juha... Eh... Moran priznat da je bilo ukusno. Ozbiljno. A i zanimljivo. E, skoro san zaboravija još jedan detalj iz otega restorana... Jeste li kad pili pivo iz čaše od deca? I onda poslin večere, baš bi nan pasalo negdi sist di ima svita, popit pivo - dva poslin večere. Tražili koji zanimljiv bar ili slično. E, to smo tražili prvih po ure. Poslin smo tražili bar ili slično. Bilo kakav. Ma da ne bi... Opet smo bezuspješno obašli po grada. Ne znan, ispada da smo stvarno glupi turisti. Ili oni držu birtije sakrivene? I baš gledamo po karti i mislimo se oćemo koga di pitat (inače, nigdi ni pasa, a već je i kišica lagano opet počela) kad ono se čuje bicikla iza nas. Koči. Mi se makli u stranu da ne smetamo, kad staje neka starija gospođa (valjda je vidila da gledamo po karti) i pita da šta tražimo, jel nan ona može pomoć. Eto, još ima dobronamjernoga svita. Svaka čast! Pa, pitamo mi jel zna ona (kad već pita šta triba) di mladi svit ovde izlazi, di je koji pub ili slično. Da aaahaaahahahaaa, da ne zna ona to, di mladi idu, ali da imamo tu jedan hram koji je lipo vidit, pa malo dalje još jedan i još jedan dvorac... Je, fala lipa, taman u ovu uru... To smo namirili po danu vidit. Mada, sad kad malo boje razmislin, more bit da se tamo po noći pije? Ko će ti više znat, ovod sve nikako naopako... Hvala još jedan put gospođi na trudu, ali nije nan mogla puno pomoć. Izgubljen slučaj. Dva glupa Gaijina. Jedino šta nan je onda ostalo - spustit rep, i pomalo put hotela. I konačno pružit noge (ako stanu). E, šta ti je turistički grad... Znamo: Tokyo nije Split. Dodatak: Kyoto isto nije Split.

- 03:58 - Komentari (12) - Isprintaj - #

24.04.2006., ponedjeljak

Kako san doša u Kyoto i šta san tamo vidija

Ne znan kakva je situacija doma šta se tiče ferate, je li se šta prominilo ili još uvik više triba za od Zagreba do Splita doć feraton negoli auton. Prošlo je vrimena otkad san zadnji put se drmusa priko Perkovića. A čita san u novine, gleda na televiziju da ovod ima jedna mrvu brža ferata. S kojon projdeš 500 kilometri za dvi ure i koji minut. I još stane na dvi-tri stanice usput. I da more potegnit i 300 kilometri na uru! E sad... Vikend, dovoljno vrimena, triba vidit još bokun Japana, znači - idemo se vozit! A koji je grad još zanimljivo vidit? Kad san pita domaće, svi u glas - Kyoto. Dalje nisan ni pita. I tako, našli se u subotu ujutro ja i šved i pravac - željeznička stanica... Prvo šta me oduševilo u toj ferati je - komod. Za ne virovat! Sidiš ka da si u avion, ali ima mista da i ja mogu noge pružit do katrige isprid mene. I ne moran se bojat oću li onega isprid mene potegnit nogon. Divota! A šta gre makinja... Stvarno je poseban doživljaj kad se voziš oko 250 km/h i samo proliće sve kraj tebe. Ono šta je dalje - vidiš bolje. Ima i zanimljivih stvari. A pogled na Fuji je impresivan. Ništo san uspija slikat, ništo mi je uteklo... Uglavnom - vozija san se sa Shinkansen feraton. I doša u - Kyoto! Jedan savjet - kad di idete, OBAVEZNO rezervirajte hotel unaprid! Uštedit ćete sebi i vrimena i živaca. A možda i šoldi. Normalan čovik bi najvjerojatnije rezervira hotel prije nego di ide. Aha. To bi bilo previše jednostavno. Normalno da moran sebi zakomplicirat život di god mogu. Znači - potraga za hotelon. I prvo odemo do najdaljega (ajde, ipak san isprinta jedno desetak hoteli na karti, bar da znan di mogu tražit). E sad nastupa japanska poslovičnost. Neka mi ko samo šta kaže o japancima, kako su oni super i ostalo... Pa bolje ja govorin japanski nego pola od njih engleski. A sa mojin japanskin bi se i u zahodu izgubija. Mislin da san van dovoljno reka. I jedva su njih tri skupa uspile skupit toliko engleskoga da se razumimo, da nan tribaju sobe. I super, evo vadi karticu-ključ, ništo mrmonji, i pitan ja za drugi ključ. A da ima samo jedna dupla soba i da je to zadnja, pa... Mislin, je da neman ništa protiv ovega šveda, ali isto mi nije toliko drag. A još kad znaš kolišne su in sobe... Fala lipa. Ajmo dalje. Slijedeći hotel, priko puta. Rich Hotel Kyoto. Još jedna "lipa" epizoda o japancima. Ista priča, dva lika na recepciji, pitamo dvi sobe - ovi jedan skroz fin, poslovični smješak na licu, ništo privrće po papirima, klima glavon i pita ništo na japanski ovoga do sebe. Ništo san razumija da je spomenija kat (toliko o mome japanskome). A ovi diga glavu, mrko nas odmirija od pete do glave i nazad, i bez da je išta vidija, samo bezobrazno odbrusi "no vakansiz" i nastavi šta je već radija. Ovi drugi se naglo uozbiljija, pognija glavu, vidi se da je bidnome čoviku neugodno. E jebenti rasiste. Ma koje boje bili. Razumija on mene ili ne - ja san ga na svu aštu posla di ga gre (odakle je i izaša. valjda. ako nije tri prsta dalje.). Pa neka sluša. Gremo mi dalje... Odlučili se vratit malo bliže stanici, tamo je ipak glavnina hoteli. Usput vidimo još jedan, koji nije bija na karti. Apa Villa Hotel. Sitija san se da je to bija prvi šta nan je gugl izbacija kad smo tražili na internet. Eto, biće sudbina. Amo vidit. Prvo šta me iznenadilo na recepciji - svi govoru engleski. I to dobro! Čudima nikad kraja. (Međutin, da odma ne mislite kako je to dobra organizacija, tri metra dalje od recepcije, u hotelskome baru san sutra ujutro i nakon pet minuti objašnjavanja na sve jezike i na mote, umisto kafe dobija - vruču čokoladu.) Pitamo, jel ima sobe - ima. Super, daj dvi! Nima problema, platili, smistili se... Barem smo jednu stvar skinuli sa vrata. O veličini sobe neću niti govorit. Poslin ovoga, moja sobica u Tokyo mi izgleda ka koncertna dvorana. Sad o lipšoj strani Kyota. Normalno da smo kupili kartu, ipak smo ovde turisti. Kako smo blizu ruba grada, idemo priko rijeke, prema brdu. Tamo bi triba bit jedan zanimljivi hram. Usput smo vidili kako izgledaju i obične kuće uz cestu. I još di koji detalj, koji hram, zelenilo, šumu... I krenemo mi, ceston, pa uz cestu, pa pomalo nestalo trotoara... Pa završili u debelu šumu. Da nismo vidili grad u daljini, ko zna di bi mislija da smo. Nakon šta san mislija da smo došli na drugu stranu Japana, došli smo i do tega hrama. Judi moji, o njemu neću napisat ni riči. Jerbo sve šta kažen biće malo. I mogu samo šta priskočit i zaboravit reć. Nije to samo jedan hram. Zapravo, to je cili kompleks, nekoliko hramovi, pagoda i svega šta uz to ide. Svita ka u priči, mislija san, kad san vidija iz daleka, da je koja pučka fešta. Nije, samo je to izgleda najzanimljiviji hram u Kyoto. I posebno me se dojmija oti hram u brdo. Vanka grada. U prirodi. Uklapa se ka da je tu oduvik bija. Otkad je Zemlje. Ka šta san reka - neću opisivat. Evo van slike, pa gledajte. Nakon toga doživljaja, slidija je novi. Jedna kala, koja ka da počinje iz samoga hrama, i spušta se nizbrdo, prema gradu. Puna malih butigic. A ima svega. Od plastičnih suveniri za glupe turiste, priko robe, drvenih stvari, mačevi, posuđa do domaćih kolači, keksi i svakakvih delicij (he, pogodite di san se najviše zadrža ). Izgledalo ja ka žila kucavica nike male dalmatinske varošice u srcu sezone. Samo šta nije vruće. I šta su ovima malo kose oči. Pa iz jedne uličice se dili u dvi, pa u tri, pa dalje... I dovoljno se samo mrvu maknit, mrvu sa strane, u jedan mali "kafić" iza jednoga zida, i za tren nestane cili svit iza tebe, žamor, gužva... Ulizeš u jedan mali, miran svit, sidneš popit kafu kraj maloga jezerca, sa obaveznin mostićima, stablima, ribama, patkama... Nirvana. A i noge je tribalo odmorit. Poseban doživljaj. Ma, kad bi van iša opisivat sve šta san vidija ovde, tribalo bi mi mista koliko i za jedno prosječno izdanje dnevnih novin. A i vrimena još toliko. Nadan se da će vridit ona stara - slika govori ijadu riči. I tako, nakon duge šetnje, i svih čuda Kyota, dovučemo se nikako do hotela. Ajme šta je bilo dobro opružit se po ure. A pravo da van kažen, nisan bija siguran da ću u sobi i noge moć opružit bez da ponistru moran otvorit. Bilo je u milimetar. Odmorili malo, i onda se sitili da bi tribalo šta i večerat. Izašli vanka, i u potragu za nikin zanimljivin restoranon. I to je bilo zanimljivo iskustvo. Svašta čovik doživi... Da sve stavin u jedan post, dodijalo bi van čitat. A i niman toliko vrimena. A toliko toga ima iz Kyota za ispričat da iman šta pisat još par dan. Kad uvatin vrimena, pišen dalje. Stojte mi dobro!

- 04:54 - Komentari (8) - Isprintaj - #

23.04.2006., nedjelja

Oho!

Pa dobro, šta je ovo? Ode čovik na vikend, ostavi vas dva dana i kad se vrati - ima šta i nać! Pa prošlo vas je priko bloga u zadnja dva dana skoro više nego japanac ujutro u osan uri na Ikebukuro stanici u dva vagona šta stane. Ma neka meni vas, drago je meni da pratite šta se meni događa sa druge strane ove naše balote. Samo vi mene čitajte i dalje (pa niste mi priko vrtla prošli pa da moran vikat na vas)! Ja ću se trudit da... Ma neću se ništa trudit, biće ka i do sad. Sve šta vidin i šta mi pade na pamet - znat ćete. (Moran priznat, u prvi mah mi ni bilo jasno otkud sad to, ko me toliko izreklamira u dva dana!? Moran ovod na ovome mistu se odma zahvalit našen dragon BLOGu na posvećenoj pažnji.) A di san bija, šta san radija ovi vikend... E, sad ću vas neke morat razočarat. Ništa ovi vikend od Tokya! Ni dz. Ovi vikend me put odnija mrvu dalje - u Kyoto. Mogu van reć da je ništo za vidit. Je da me od razgledavanja bolu noge (i da tri dana neću sebi doć), ali opet ću reć šta san već reka - vridilo je. I više od tega. Samo, sad san toliko krepan da niman snage za pisat išta. A moran i slike skinut sa aparata. Bitno da san se ja vratija "doma". u Tokyo. U svoju malu hotelsku sobicu. Koja mi je sad velika ka koncertna dvorana. Ako me posal pusti - sutra ću dvi riči o tome di san bija, šta san vidija u Kyoto, šta nisan vidija u Kyoto, di san se zaj... u Kyoto, kakova je spiza u Kyoto, kako san iša u Kyoto... A sad - zna se! Zubi, leć... Laku van noć...

- 16:22 - Komentari (7) - Isprintaj - #

21.04.2006., petak

Tokyo iz nove perspektive

Prvo da van kažen da san otvorija još jedan account za slike, tako da vas od ovoga posta klik na slike vodi na novi album, stare slike su i dalje u starome albumu, di su bile i do sad. Malo je prostora u albumu, pa san se mora malo reorganizirat. A sad malo o arhitekturi... Stvarno se na svakome koraku vidi da japancima fali životnoga prostora. Kud god pogledaš, strši ništo u nebo. I raste. I pola tih grdosij ima još dizalice na sebi. I raste. Mislin da su japanci stvarno usavršili tu tehniku. Kako dizat. Visoko. Nego, o čemu san van tija pričat. Tamo negdi krajen devetnaestoga vika (1889 ako se dobro sićan), francuzi su izgradili svoj toranj. U to doba, najveća konstrukcija na svitu. 300 m visoko (nećemo računat antene). Bila je najveća konstrukcija na svitu sve dok amerikanci nisu izgradili Krajzlerovu zgradu. A eto, guštali su jedno četrdeset godin. Onda su japanci u pedesetin godinan prošloga vika odlučili napravit veliki toranj, po uzoru na francuze. Ma baš mi pada na pamet... Ima jedna nit koja se ima bit provlači kroz civilizacije. Kulture, carevi, vladari, države minjaju se kroz vikove i uvik se puno tegar minja s njima, dolazu nove stvari, ideje, običaji... Ali jedna stvar je svojstvena čoviku otkad postoji - UVIK mora izgradit niko čudo, da bi pokaza da postoji. Piramide, grobnice, katedrale, amfiteatre, nebodere, tornje... E, i tako su japanci izgradili svoj Eifellov Toranj. Skoro isti ka francuski. Samo mrvu viši. Jedno 33 metra. I onda više francuzima nije bija najveći. Japanci su to pametno napravili. Kopirali francuze, i još ih nadgradili. Pitat ćete, a zašto su napravili veći od originala? Pa ko bi normalan napravija manjega? I još se hvalija s manjin? Malo tehničkih detalji: - Naziv: Tokyo Tower - Izgrađen: 1958 - Visina: 333 m - Težina: 4000 t - Materijal: čelik - Struktura: samostojeća (Steel Truss tower) - Funkcija: komunikacijski toranj I tako mi glumili turiste. Platili, ulizli u lift i prema gori. Lip je pogled, ne znan kako je po danu, ali po noći je stvarno efektno. I piše di je koja strana svita i di je koji dil grada. I sve je ostakljeno. Hmmm, možda bi bilo zanimljivije da se more izać vanka, na kakvu teracu ili balkon, ali biće ih strah da ko ne pade. Doli na zemlji ima dosta toga, ali nismo opet bili "toliki" turisti, pa da idemo i to gledat. Kako je bilo - niman van šta pričat. To triba vidit. I doživit. Pokuša san slikat malo, nije baš lako po noći, nisan ima trinoge, bez svitla, evo pa vidite koliko san uspija. Na par misti ima staklo (ili pleksiglas) na podu, pa se more i doli gledat. Možda bi bija doživljaj, ali je toliko izgrebano postolima da se slabo vidi kroz to. Lipše je gledat okolo, kroz staklo. Vidi se cili Tokyo, u 360° oko tornja. Ma sve! A svitla... Pari da je Vegas. Eto, da vas ne pilan više - vidite slike... A francuzima je manji...

- 07:46 - Komentari (19) - Isprintaj - #

19.04.2006., srijeda

Tehnološke monade

Ma jednu štoriju van dugujen otkad san doša... Još jedan detalj o tehnološkome napretku japanaca. Ne sviđa mi se baš kod njih šta pomalo zanemaruju tradiciju. I sve više se okreću trulome zapadu. Isto ka šta smo mi uglavnom veći kršćani od Pape, tako se i oni trude bit veći amerikanci od samoga Đorđa H... (skužajte) Buša (skužajte opet na grubin ričima). I skoro sve su tradicionalne običaje, robu i predmete "westernizirali". Dobro, njihova stvar. Ali dobro, zašto su morali dirat i minjat jednu od svetinja moderne civilizacije? Zašto su se dirali u ono šta je generacijama bija znak statusa, bogatstva i kulture?! Ljudi moji, od jedne tako lipe i udobne stvari, na koju smo svi navikli onakvu kakva je - napravili su ČUDOVIŠTE! Da ne duljin, ovaka van je štorija... Priprlo konačno i meni, je li, kad san se malo aklimatizira (ipak je to šok na organizam zbog promine klime, vrimena i svega) i oden ja u hotelu (dok san čeka sobu) na ono misto. Prvo san čeka isprid vrat dobrih 15 minuti, mislija san da će tribat zvat Gorsku Službu Spašavanja da čovika izvadi. Ajde, napokon je izaša, osmjeh od uha do uha , i uđen ja unutra (utrča bi, al nije pristojno), skalan gaće, iden sist i onako slučajno pogledan doli. Aaaaaaa!!! Prvi dojam - ELEKTRIČNA STOLICA! Sve puno botuni, brojevi, svital... A još kabel ulazi drito u dasku. Je da in je napon samo 110 Volti, ali svejedno - nije ugodno imat letriku ispod guzice. A i voda je blizu... Moran priznat da mi nije bilo svejedno sist na to čudo. Pa dobro šta je falilo dobroj staroj školjki sa normalnon daskon!? Stvarno nisu normalni! Nekako san se prigorija, zlamena se i sija na "to" (na električnu dasku). Ipak neke stvari ne mogu čekat. Dobro, ne mogu reć da je neudobno za sidit, ali malo san se nelagodno osjeća sa svin tin botunima i elektronikon oko sebe. Na školjki od zahoda. Šta ti je život... Sve nekako gledan sa strane, botuni svitlu, trepeću, ali ne razumin šta piše ispod njih. Ili povrh njih, ne mogu se orijentirat iz te perspektive. A nikako mi neobično, nekako ka da sidin u teplo... Aha, naša san jedan botun šta se okriće. A nikako me strah dirat, ko zna šta se može dogodit. Ipak je moja guzica u pitanju. Ali postalo mi skoro pa vruće, pa san odlučija malo riskirat. Okrenen ja botun na jednu stranu, čekan... Vruće. Nije dobro. Ajmo na drugu stranu. I, kroz par minuti osjeti se da je vridilo provat. Oladilo se malo. Jedna briga manje... Sidin ja tako, ali sve me opet vuče na one botune. Sad kad san naša grijanje, malo san se valjda ohrabrija i sve se mislin šta pritisnit, šta bi se moglo dogodit... A već san skoro pri kraju, pa valjda ne može bit puno štete. Prvi botun, drugi, treći, ma koji ću? I nekako mi jedan zapne za oko, ne znan šta piše ali odlučija se ja za njega. Nekako mi je zelenkasto svitlija, ma pravo te mata da ga upreš. Računan, neće me ubit, valjda su pazili na to. Skupin hrabrost, i pritisnen botun... Aaaaaaa!!! .... Jeste ikad sili na fontanu? Pas... Mater... Dobro, šta je falilo dobroj staroj školjki!!!?!?!?!

- 12:46 - Komentari (12) - Isprintaj - #

18.04.2006., utorak

Izlaz iz Tokya

Nedilja U nedilju smo se odlučili malo maknut iz Tokya i vidit malo i tradicionalniji Japan. Zaputili se u malo misto prema jugu, jedno uru vrimena vlakon. Kamakura. Kažu da je jedno vrime bija prijestolnica Japana, negdi XII - XIII stoljeće. I sve puno hramovi i svetišta. Budističko - šintoistički centar, tako mi izgledalo. I još se potrefilo da imaju niki festival, tradicionalni japan i slično. Ajde, baren da vidimo kako to zapravo triba izgledat. Samo, kiša je zaj...la stvar. (A još san i mora kupit lumbrelu, jer san je zaboravija u hotelu.) Prvo išli na kavu. I tu odma čovik vidi da je to zapravo turističko misto. Odere te za kavu toliko da si u Tokyo moga za iste šolde komodno obidvat. I ne bit gladan. Donilo mi kavu, srića da ne pijen s mlikon. Uz ovoko mlika, kafa bi i daje bila crna ka katran. A da van ne opisujen, najboje ćete vidit na sliku... I ovo kraj mlika je mali kučerin. Poslin kafe, išli prema glavnome hramu, i vidin ja puno svita. Svi stoju uz put ograđen konopon, put posut zemjon i salbunon, ništo mi poznato izgleda... Onda vidin izdaleka, protutnji konj (sa čovikon na sebi) isprid njih, ništo viču... Dojen ja bliže, proguran se između njih (moga bi inače gledat i priko njih, ali lumbrele smetaju), i pogledan niz put - opet konj u punome trku... Ma judi moji je li to moguće!? Jesan ja falija di skrenit? Jesan u Dugopolju falija pa produžija? Jesan ovo u Sinju? Gledan datum - ima još do Vele Gospe, nisan toko moga prispavat. Stvarno san mislija da san nikako, nikin čudon ili Božjon Providnosti dospija u Sinj, oko Vele Gospe. Vidite na sliku i sve će van bit jasno. Japanska Alka. Samo, ovod za razliku od Cetinske krajine, ne gađadu kopljen, nego lukon i strilon. Daklem, ovako bi to izgledalo. Konjanik u punome trku gađa lukon i strilon metu koja je pored staze, i ima dvi mete u razmaku od 100-150 metri (slobodna procjena). Mora pogodit obe dvi, šta bliže centru. A nije lako u ton brzini. Zanimljivo za vidit. Pokuša san slikat, nije lako ga u punome trku slikat, još po kiši, loše svitlo, ne smiš koristit blic... Valjda ćete vidit štagod. E, a šta se blica tiče, bija s nama ovi indijac, namistija se i ide slikat. Konj ide prema nama, japanac da će gađat, i slika indijac (naravno, sa blicon), konj se trzne mrvu, ovi ništo promrmonji naglas i kaže spikerica da pliz nemojte koristit blic. Ajde, dobro. Valjda neće više. Trče drugi - opet ista priča, indijac slika sa blicon. Žena stoji priko puta njega, na drugu stranu staze i opet ponovi, nemojte koristit blic. Valjda je čuja sad. Trče treći, nećete virovat - opet ista priča. Sad ga žena gleda drito u oči i na razglas ga u Križ Boga moli da ugasi blic. Pravo da van rečen, mislija san da će ovi slijedeći stavit konju očale za sunce. Ali ovi put je čuja i ugasija blic. Svi su odahli. Konj najviše. A i oni šta su stali blizu mete. Baš mi je palo na pamet - a šta bi bilo da promaši metu? Malo je nezgono kad se svi guraju oko tebe, i još po kiši. A koliki su, svako malo te nikor zamalo ubode lumbrelon u oko. Par puti san deboto bez oka osta. I onda ni bilo druge nego maknit se na drugo misto. Ali, di god staneš uvik isto. E, ali onda vidiš da i Japan ima nike prednosti za furešte. Hehe, sve su in ograde rađene na njihovu miru. Da oni ne mogu priko. Niti povirit. He, a meni taman. Staneš kraj ograde, i vidiš sve. Ma ne moraš se niti na prste penjat. Je lipo bit ne-japanac. I nikor te ništa ne pita. Samo, nakon jedno deset minuti, vidija san jednoga japanca kako se vraća, biće da čovik stoji blizu pa je skočija doma. Donija je male skale... Bilo je zanimljivo gledat, ali kiša je stvarno bila dosadna, pa smo se izvukli iz blata i išli malo u obilazak. Hram do hrama, ima ih stvarno puno u tome kraju. Mislin da je tu koncentracija hramovi po kvadratnome kilometru veća nego koncentracija crkvi u Splitu na istu površinu. Ali, zanimljivo je bilo vidit. Jedan od njih, vjerojatno najvažniji (zaparvo tu je cili posjed), stvarno djeluje umirujući. I ima jedno malo jezero, ima most, otok, stablo na njemu, možeš sidit isprid hrama i gledat ga cili dan. Ništa se ne miče, a ne dosadi ti ga gledat. I jedno malo groblje, u gustoj šumi na brigu, kraj jednoga hrama. I još jedan detalj - u svakon malo većon lokvi vode, da ne rečen bari, najde se baremko jedna riba. I to poprilična. Pogotovo su česte ove crvene (ili crveno-bile). A kažu da živu više od sto godin. He, baš se mislin, koliko bi zubatac naresta u toliko godin?

- 09:15 - Komentari (2) - Isprintaj - #

Vikend u Tokyo

Skužajte na dan-dva kašnjenja, dugujen van cili vikend... Da ne bi bilo pridugo, idu dva odvojena posta - Subota i Nedilja. Subota Još jedan Tokijski vikend iza mene. Subota je bila standardna, malo po gradu, pokuša san vidit još di koji detalj šta mi je promaka zadnji vikend. Još jedna kratka vižita u "Electric City" (Akihabara), čisto onako, malo prozuja. Onda još jedan đir po Asakusi. Šta mogu kad mi se svidilo. Nekako domaće - japanski. Duga ulica, samo male butigice i banci. Sa obe strane. I judi. More judi. I opet isponova se potvrdi znanstvena činjenica da bez obzira kojon stranon greš - uvik greš kontra drugih. Cili život. Valjda je to u genima. Ja desno - oni put mene. Ja livo - oni put mene. Ja u sridu - svi kontra mene. A šta onda... Jedino šta je ostalo - glavu gori i naprid. Neka ih je puno, i neka su svi kontra mene, još uvik san barenko za glavu viši. A i ne znan odit kud drugi oće... E, i lipo mi vonja. Ćutu se sve delicije u ariji. Meso, riba, riža, slatko... Sve onako, na štapicu, za ugrist u zalogaj. Čisto za gušt. I di nećeš tamo opet poć... A i hramovi su in lipi, ništo za vidit. Pogotovo kad dojdeš drugi put. A ovi put san se okuraži pa uliza unutra. Možda bi bilo zanimljivije da nije sve puno glupih turisti, nekako se izgubi oni mir koji bi triba bit unutra. Valjda. Još jedan detalj iz Asakuse, evo na sliku se vidi. Dok san bija u jednu butigicu (smišno mi bilo vidit ventule, od one šta bi stala u žep pa do one šta bi mogla komodno mi poslužit ka idro na brod), najedanput čujen vanka ništo da buči. Izvirin, kad ono - limena glazba. "O tempora, o mores...". Mislija san da su to uglavnom naši balkanski običaji. Ili otočki. Uglavnom svako malo veće misto na naše otoke koje drži do sebe - ima limenu glazbu. A onda opet kad malo promisliš - pa i Japan je otok. Nisan ih baš razumija kojin povodon, ali bile su dvi grupe u razmaku petnajest minuti. More bit da je imalo ništo veze sa nikin sporton. Moga bi bit bejzbol. Ili koja škola, a ko će ga znat. Uglavnom, ništo šta nisan očekiva. Baren ne ovod. I nakon obilaska Asakuse i zujanja po okolnim kaletan, eto nas opet u Ueno. Čuja san da imaju lipi park. I istina - stvarno je lip. Puno zelenila, šume, lipo veliko jezero. Tice, patke, ogromne ribe ( e, da je tolikoga zubaca vidit na metar od sebe...). Već je bilo popodne, pa je svit pomalo počeja odit ća (pa jesan van već reka da uvik gren kontra svih...). I tija san vidit zološki vrt, da vidin koje čudne beštijice, ali - kao da ne. Zatvara u 4 ure. Pogledan reloj - četiri i kvarat. E šta ti je srića. Ali doć ću ja opet... Onda mi palo na pamet poć do muzeja, tu je odma u parku Znanstveni Muzej (računan, biće šta pametno za vidit, ipak smo u Japanu). Je, kako da ne. Pogodite kad zatvara - u četiri ipo. Jušto pogodija vrime. I onda ni bilo drugo nego malo okolo po parku proć, obašli jedan hram i mali park oko njega, lipo je. More bit da baš u to doba dana nikako se sve pomalo umirilo, prid noć, pa se ćovik ćuti malo mirnije. Ili je to zbog tega hrama? E, pogotovo je zanimljivo u parku kad padne mrak. Onda se pokaže još jedan zoološki vrt. Skroz čudan. Beštije nisu u kavezima. Nego slobodno stoju u parku. Na travi, pod stablima, po zidovima... I ne diraju se u ljude. Mirno ih gledaju, ni da trepnu kad projdeš kraj njih. Različite beštije, sa svih stran svita. Male i velike, na dvi noge i na četiri, sa krznon i sa perjen, svakakove. A sve imaju nešto zajedničko. Zapravo, sve su te beštije - neonske... A u tome parku je i vječni oganj iz Hirošime. Kad su in Prikopacifički Dobri Susidi (ili božemiprosti - amerikanci ) uništili Hirošimu i Nagasaki sa atomskon bombon, sedmicu - dvi poslin je jedan lik iša vidit šta mu je ostalo od onoga di je nekad bija njegov grad. Di je nekad stala njegova kuća. Di je nekad živila njegova famija. Di su se do prije sedmicu-dvi veselo igrala njegova dica. I osim pustoši šta je naša, naša je jednu gredu koja je još gorila na kraju. I uzeja je oti oganj, zapalija s njin baklju i zareka se da se nikad neće udunit. Zaboravija san di je iša s njin, ali nakon par godin je donesen ovod, u ovi park, i ovod gori u ovon kamenon golubici, da za vike vikov siti jude kakve beštije znadu bit. I da se situ one stare latinske izreke - "Homo Homini Homo." - Čovik je čoviku čovik. (Pustimo vuka na miru, ipak je on samo dobroćudna beštijica kad se usporedi s čovikon.) Neka gori.

- 07:43 - Komentari (2) - Isprintaj - #

16.04.2006., nedjelja

Sritan Uskrs!

- 15:19 - Komentari (5) - Isprintaj - #

14.04.2006., petak

Veliki Petak

Na istoku - ništa nova. Osim šta san doša do još jedne važne znanstvene činjenice. I to, naravno, znanstvenin pristupon - "Provaj pa se zaj...!". I to već (nije da se falin) treći put u malo dan. Šta je zapravo na stvari... Ako sta gladni, i jedva čekate makar zalogaj kruva stavit u usta, ni za živu glavu NEMOJTE u indijski restoran. Sinoć išli na večeru iza posla, u drugi dil grada, i ovima palo na pamet da oće u indijski restoran. Je, ka da bi u indiji iša u japanski. Jure i Ivane, ne znan kako je van tamo, ali... Da ne dužin puno - skoro san umra za stolon. Criva su se čula na daleko, ali kako su valjda ovde svi već navikli na potrese, niko se nije ozira. TRI KVARTA OD URE mu je tribalo dok je samo donija predjelo. Progucaš i čekaš još dvadeset minuti. Uz Božju Providnost, nekako san priživija... Ajde, ne mogu reć da je spiza bila loša, ali dok je donija, više me ni ni bilo brige. Ionako san bija klinički mrtav. Od gladi. Moran stvarno priznat japancima šta se toga tiče - svaki restoran bi in se moga zvat "Fast Food". Dok si sija, spiza je prid tebon. I tako... Doša i Veli Petak. Jesan va reka već da u njih ovod nima Uskrsa. A to znači da nima ni fritul, ni Bakalara... Je, je, nima Bakalara. A kako mi je zavonja u mislima kad je došlo vrime od obida... Ono, kad mater na stol stavi velu teču, digneš pokrivo, a ono lipo gusto zavonja iznutra. mmmm.... Pa kad izvadiš na pjat... A ono lipo, gusti toć, smočiš fetu kruva unutra... Pa komad bakalara, pa se topi pod jazikon... Pa pomazat teću... Pa žmul lipoga crnoga poslin... Ajme, ne smin više, doć će mi za plakat. I šta san ja moga onda, išli na obid di i uvik idemo, a ono za pegulu danas ništa iz mora na meniju za obid. Ma ka meni za dišpet. A dobro, daj mi onda bilo šta drugo, samo da vonja na more. Ništo san tako izija, ali nije to to. Ne vonja isto... Nadoknadija san zato za večeru. Ali na japanski način. Kad nima Bakalara, dobar je i - SUSHI. I to taman lipo u isto doba dok ste vi doma kusali bakalar. Ako van se nije danas za obidon štucalo, ne znan kad će. Uglavnom, iša ja sa još ovon dvojicon iz Australije u oni isti restoran od nikidan, i moran priznat da nije bilo loše. Sirova riba. Nije Bakalar, ali eto, pomoglo je barenko malo. Ipak je to ovod domaći specijalitet. A deboto ka u nas Bakalar... Samo, nimaš di kruva smočit. Je, a i nima kruva... Ni Bakalara...

- 16:39 - Komentari (5) - Isprintaj - #

12.04.2006., srijeda

Malo slika

Već par dana nikako uvatit malo vrimena da vas razveselin vijestima sa dalekog istoka. Puno posla, a vrimena malo... Nije ni danas nešto da iman previše vrimena, ali treći dan bez riči... to već ne bi bilo u redu. Pošto se ništa nije događalo, red je da van barem stavin koju sliku, da vidite kako je to ovod. E, a sad kad smo već kod toga, spiza stvarno nije loša. A i uglavnom se uvik najde vrimena za obidvat i večerat. Zna se šta je prioritet. Prije par dan smo zapravo bili u suši (sushi) restoran. I uglavnom riba nije sušena. ¸ Malo je čudno, sidiš i gledaš lika kako riže ribu na komadiće, ništa ni da je skuva ni pofriga ni ispeče, samo onako, stiva je po riži, nekoliko različitih sorti, i bokun lososa, mrvu kavijara (a svaka bobica se ne bi posramila da je na grozdu babića ili vugave), komad ubotnice, trak od lignje, komad morskoga pasa, ništo nedefinirano... Ma svega i svačega iz mora. E, i komad travurine, meni bacalo mrvu na lažinu (za one učene - posidonija). Mrvu mi je bilo čudno na prvi zalogaj, ali moran se pofalit da san hrabro proguca. A onda je sve išlo glatko, zalogaj po zalogaj. Na kraju mi se čak i svidilo. Nekako je drugačije, baš se ćuti riba (a neće se postol ćutit na sirovu ribu). Mislin da ću opet poć tamo. A vidiš, inače mi je draža riba kad je malo pečenija. Ko bi sad to razumi... Ali svejedno - vridilo je (opet citiran Ćorkija). Eto, prava posna spiza... A taman će lipo doć sad na Veli Petak - umisto Bakalara - Sushi. Reka san ja da Tokyo nije Split... Nego, ko o čemu - ja opet o spizi. A reka san da ću stavit danas još koju sliku. Evo ih, nije ih puno, ali neka ih. Ima ih više kad kliknete na sliku. Bilo koju. E, i ovde je na jednu sliku (doli ispod, desno) baš oti mali Sushi Restoran. (Slika bi ja i unutra, ali još mi je malo neugodno, ne znan, oće se svit najidit?) E, još jedan detalj. Ove koltrine isprid vrat - kad ih nima, znači da restoran ne radi. A i to je dobro znat... Inače, ovo je blizu posla, pa nije veliki trud doć. Ostale slike - ono prvo, livo gori, je opet trišnja (a šta ću kad lipo ispadne na sliku), a ovo desno gori je isprid ulaza u hram u Asakusi (ja san okrenut prema hramu). Slika livo je isto isprid otega hrama, na ovoj se vidi ulaz. Ima par skalini isprid. Mislija san povirit unutra, ali ljudi čekadu u redu po dvoje i onda se pomolu isprid oltara i okrenu i idu ća. Mislin da ne bi baš pasalo da ja gori izmolin Zdravomariju, nekako bi me čudno gledali. A dosta je šta smo već u istoj skupini na prvenstvu u Njemačku uskoro, ne triba još pogoršavat međudržavne odnose između Japana i Hrvatske. Živili mi! (Jedva čekan Petak... )

- 12:11 - Komentari (6) - Isprintaj - #

09.04.2006., nedjelja

Nije vrime od nedilje...

Ma pustimo mi Gibu, ko će u polje. I onako ga ovde nema previše. Ne da se japancima kopat, pa su i ono malo zemlje šta nisu izgradili pritvorili u - park. Lakše je šetat nego kopat... Danas je u programu bija jedan od većih parkova u Tokyu - Yoyogi Park. Lipi sunčeni dan, šteta ga ne iskoristit. Kad već neman šta pametnije radit. Lipo park izgleda. Ima jezero, sve puno zelenila... Fina travica, čak i dovoljno mista ze sve, šta i nije baš lako ovde, u srid Tokya. A tamo pola grada i bliže okolice. Svi se nekako zabavljaju. A i zabavljaju one koji ih gledaju. Ima svega - od japanaca koji glume amerikance i Elvisa Prislija, rekreativaca razgibavača, mladih japanskih tradicionalista koji se igraju mačevima, bubnjara (imaju dobar ritam), svirača, plesača... S obziron da je park odma isprid glazbene akadenije, najviše je "glazbenika". Od samostalnih pjevača - umjetnika u usponu, do ženskoga puhačkoga orkestra. Svak se nekako zabavlja. I vrti svoj film. I svak ima svoj komad publike. I nije bitno šta radiš, bitno je bit primijećen. Pa i ako to znači da vodiš četiri pasa sa sobon i da in mekneš očale. Bitno da te se vidi. Kako mi ovo zvuči poznato... Ja se uredno uvatija aparata i slikan sve redon, kad opet ista priča. Je, zaboravija san van ispričat priču od sinoć. Pošto je moj prilipi punjač za baterije na 220V, ja zoven recepciju da mi pošalju transformator (na stolu mi piše da to tako ide). Nema problema, sad će odma. Ajde fino, bar se sutra neću mislit oko baterija. Je, zvoni mi telefon za 5 minuti - "Sovi, sooovvi mistev, no mov tvansfovemvv, ol aut, bving ju tumovovv, okej?". Pas. Mater. sad mi pomalo već para na uši. A šta se može - "Okej, bring mi det in d morning...". Stavija san ih jutros punit, i osta na paku ovih iz dućana. I zaboravija kupit još jedne. E pameti, pameti... Tako da ćete i iz Yoyogi parka više slika vidit drugon prilikon. Kad napunin baterije. Tu je odma pored parka Shibuya, pa san tamo se opskrbija. E, tu se vidi koliko je današnji Japan iša u niku stvar. Da nije di koji natpis šta ne razumin šta piše, moga bi čovik lako reć da je u Njujorku ili di slično. Sve velike modne kuće, Diznilend, McBožemiprostiDonalds, KFC Čikn, Harley Davidson... Jedino se koji restoran od 7.29 kvadrata za goste uvuče tu između svega toga i siti slučajnoga prozaznika da je u Japanu. A i tu za ulist triba čekat red baremko 15 minuti. Pa sad ti tu živi... Jedan zanimljivi detalj iz Shibuye - tu se nalazi najprometniji pješački prijelaz na svitu. Kad se upali zeleno, gore je nego u podzemnoj... Ostalo me baš i nije impresioniralo. Dućani, ljudi, dućani, ljudi... Znan da bi nekima koje znan oči ispale u jednon ulici - Prada, Louis Vuiton, Versacce, Gucci... Roba, nakit, luksuz, budalaštine... Ipak su mi trišnje zanimljivije.

- 15:29 - Komentari (3) - Isprintaj - #

08.04.2006., subota

Prvi obilazak

Subota, 8.4.2006. Danas je konačno došlo i vrime za obilazak Tokija. Zapravo, brz prolaz kroz par komadići Tokija. Ima tu prostora toliko da bi ga moga obilazit svaki dan do Božića, i još bi se mislija koliko mi je ostalo. Zapravo, cili današnji Tokyo je nasta spajanjen nekoliko gradova koji su rasli i rasli i konačno srasli u jedan. Prvo je na redu bila Akihabara - centar elektronike. E, nešto kako je kod nas na pazaru sa kupuson, kumpirima, kapulon i ostalin povrćen, tako je kod njih sa elektronikon. Stvarno - nema čega nema. I nije sad to neka falša roba, neke gluposti. Od najnovijih mobitela, plejstejšna, I-poda, mp3 pjelera do kompjutera. Pa i alata, kamera, aparata... SVEGA!!! A sve to u nekim prolazima, slično ka u splitu Kaleta 1, 2 i 3, samo šta ih je ovde 823 i sve su jedna do druge. Stvarno ništo za vidit. Ima ih toliko da moraju privlačit kupce na različite načine, vidi se na slici. A čega se može tamo nać? E pa, najbolje ću opisat ako kažen da ako nečega tamo nema, znači da - ne postoji. Moran se opet vratit tamo. Samo, cijene nisu ništa manje nego na druga mista. Malo me iznenadilo... Ništa baš da bi kupija, ali za vidit... Malo je jedan dan za to obić. Slijedeća štacija je bila - kraljevska palača. A bome, red je počet od glave. Moran priznat da se vidi da je staro. I zidi su in poškurili. Svo kamenje skoro crno. I voda okolo. Jedva se vidi kroz nju, neke ribe unutra (ogromne su, da mi je tunju bilo uza se), jedva ih vidiš a na samome su vrhu. Ko zna kad su in zadnji put vodu minjali. Ima se šta i odit oko toga. Deset minuti od kantuna do kantuna. Moran priznat, lipo je za vidit. Je da ima odit, ali šta bi reka naš Ćorki - 'Vridilo je!'. I ja izvadija aparat, da mogu slikat i pokazat van, slika dvi-tri slike i šta da van kažen. Ko je pegula - pegula je. Krepale baterije. A dućana kilometrima blizu nema za kupit druge. Pomalo para na uši, a šta se može. Mislit glavon drugi put. Ajde, ionako san se mislija vratit ponovo. Valjda se neće opet isto dogodit. Pa ćete dobit još malo priče, a i koju sliku. Ekskluzivni post o kraljevskoj palači. I tako idemo mi okolo palače, ja grintan, ne samo šta ti ne dadu ulist unutra, nego još ni izvanka ne mogu slikat. Neman s čin. Pa da neću grintat... A šta san ono maloprin reka o peguli? Za minut se naoblačilo i - opet kiša. Pas mater... I onda jedino šta smo mogli - uletili u prvu podzemnu. I pravac slijedeća destinacija. Ueno, prema sjeveroistoku Tokya. Je, da ne bi iz prve. Falili stranu. Nakon dvi stanice vidili da nešto ne vaja i vratili se nazad. I onda za po ure vožnje vlakon, došli di smo tili. Bar san ja uvjeren u to. Izašli ispod zemlje. Kad tamo - SUNCE! Ni oblaka na nebo!!! Šta ti je velegrad... I tako, napravili đir okolo, nešto novo. Sve redon butige prodaju stvari za kuću, kužinu i slično. A koliko tega bi kupija tamo, da nije letit avionon. Da je napunit portapak i zaputit se auton. Stvarno ima lipih stvari. Nešto san i kupija, par sitnic. Za kužinu, naravno. A možda je i uspijen isprovat. Sad će već dobit i po koji japanski detalj... A i vidija san još lipih novitadi. Ma koji sendviči, hamburgeri, picete, McBožemiprostiDonalds... Ovo ja zoven fast food - gradele, ražnjići sa svakakvin delicijan, od kokoše, priko ribe, do prasca. A divote. Dobro da me šveđanin odvuka, inače bi još bija tamo. Nego, slučajno uletili u jednu ulicu, nekako živo bilo iz daleka i ajmo povirit. Još jedno iznenađenje Tokya - jedna kala, stvarno duga, ka i naš pazar, sa svin mogućin i nemogućin oblicima Japana. Od ventule do mača. Spizu ne moramo ni spominjat, svakakvih delicija po sto jena. Ne moran van ni pričat da nije bilo banka koji je proša lišo. Moga bi se i navuć na japansku spizu. Još jedno misto di se moran vratit. Asakusa. A ima i par stvarno lipih hramovi. Barem izvanka. Stvarno je bija lipi dan. I sunce. I puno tegar san vidija. Samo... malo me bolu noge od gledanja...

- 17:26 - Komentari (0) - Isprintaj - #

07.04.2006., petak

Tokijski dojmovi

Go-zai-mas! ...ilitiga kako bi se u nas reklo - Dobro van jutro! Evo, malo po malo uspijen napisat još di koju rič. Još van dugujen malo opisa mojih prvih dojmova ovde. S obziron da san doša taman u pravo vrime, kako svi ovde kažu, šteta bi bila da nisan malo prođira i vidija ono šta svi ovde čekaju godinu dana. Ma nije finale ničega, mada su japanci dosta sportski nastrojeni (svi trču svako jutro - na posal), nego - trišnje. E, baš trišnje. Mislin da smo mi ipak malo praktičniji od njih, jer su nama ipak trišnje malo zanimljivije na lito. Kad imaš šta ubrat sa njih. A ovde je skroz drugi đir... U nedilju je bija ka nacionalni praznik - "Cherry Blossom", dan kad procvitaju trišnje (mada iskreno sumnjan da su baš to jutro sve propupale, ali dobro, neka in bude. Ipak ja ovde nisan domaći.) A stvarno, ima se šta i vidit, sve u rozo... Ima trišanj svud (a šta će tek bit na lito...). I cili grad je vanka, sve puno svita. I svi stoje i gledaju u trišnje. Gledaju kako cvita. Stoje i dive se. Satima... U nas je puno lipše kad masline procvitaju. Ljudima nekako draže. A i lakše ih je brat. E, sad da se vratimo na malo realnije teme. Gori san spomenija kako trču svako jutro. E to je ništo za vidit. Ka dite san se uvik pita kako izgleda mravinjak iznutra. Eto, dobija san priliku konačno i to vidit. Kad se spustiš ispod zemlje, moraš dobro isplanirat još na vrh skalini di ćeš krenit. Jer, kad te uvati masa ljudi, moš se samo okrenit i priko ramena mahnit vlaku koji ti je uteka. I ako se ne izlaktaš vanka iz te bujice ljudi, završit ćeš u vlaku koji će te odvest priko po grada. Naravno, na krivu stranu. Zaj... me jedan put, neće više. Sad iden na posal po ure kasnije. manja je gužva. A kad izađu iz vlaka, krene stampedo, ali svi su u ritmu - ka da je vojni kamp. Sinhronizirani su, ka da gledaš jednu veliku stonogu u noge. I još desetak njih. tija san reć - stonoga. Ajme! Znan, pitat ćete me sad i ono glavno - a kakva je spiza? E, lipi moji... Pravo da van kažen, bilo me pomalo straj na putu ovamo. Po onome šta san prije čita i vidija na televiziju, za malo san ponija boršu onih konzervi ribe s povrćen. Izola brand. Te su najbolje. Ali, moran priznat da san živija u zabludi. Spiza in uopće nije loša. Ima svakvih okusa - ribe, mesa, zeleni, trave iz mora, ma sevga. Naravno, uz rižu. Na kruv morete zaboravit. Vidit ćete ga samo ako negdi za marendu kupite sendvić u najlonu. Od jučer. Nego, šta se spize tiče... Može se za neku normalnu cijenu naručit pristojan obrok. Pogotovo u vrime obida. Ima oko firme par malih restorančića (je, koristin umanjenice, ali virujte mi da ne može drugačije) di smo se skoro pa udomaćili, i za obid i za večeru. Još malo pa će nan i stol rezervirat. Dobije se uglavnom za obrok dvi zlice juhe, dva lista neke salate ili nečega sličnoga, pjat sa glavnin jelon - ovisi šta naručin, i neizostavna terina riže. Skoro da se čovik može i najist od toga. Japanski čovik, naravno. Meni taman otvori apetit. Al mi je nekako neugodno sad još jedan put pitat, straj me da se kogo ne uvridi, misliće da mu nešto ne vridi sa spizon, da je Božemiprosti mala porcija. Tako da uz još koji sendvič usput, može proć obrok. A moran još jedan put priznat da je stvarno ukusna spiza. Nije in ništa prigoreno, sve je (pogotovo povrće) skoro pa živo. A opet nije sirovo. I hrskavo je a ne izgoreno. I manistra in je lipa. Uvik je al' dente. Pisat ću još malo o spizi, drugi put, ima se o čemu pričat. A još da je kruva...

- 02:33 - Komentari (3) - Isprintaj - #

05.04.2006., srijeda

Evo mene u Japanu...

Konichi-Wa, dobri ljudi!!! (a i vi ostali... ) I tako, i mene posal odvede daleko od doma, na drugi kraj ove naše lude balote. Evo mene u Tokyo! Da svima ne pišem posebno šta se sa mnom događa, ka i moji kolege Jure i Ivan u Indiji, odlučija se i ja uključit u široku zajednicu Bloggera. Pa, ako vam se čita... pokušat ću (koliko stignem) opisat grad, ljude, događaje, život... Uglavnom, šta vidin ja - znat ćete i vi! Napomena: Pošto mi je trebalo par dana da malo dodjem sebi (ubi me ova vremenska razlika ), prvi post ide tek danas... kao i slijedećih par...

- 09:25 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Prvi dojmovi...

Nedilja, 02.04.2006. Svanulo je jutro, sunčano, kako i priliči Zemlji Izlazećeg Sunca. Moglo bi se naoblačit kasnije, ali zasad je dobro. Malo mi je čudno, valjda me muči vremenaska razlika. Nisan se baš naspava u avionu. Malo mista, nekako mi je preuska bila sjedalica za 12 sati leta... Na aerodromu baš i nije bilo gužve. Nekako sve polako, dosta ljudi al barem je fino organizirano. E, imaju šta oni u Frankfurtu od ovih naučit. Ako i ideš negdi sa strane, van reda, odma ti skače nešto oko tebe i klepeće, skoro da će te ugrist. Zato - polako... I dok čekan ja tako red za proć kontrolu pasoša, upalin ja mobitel, traži mrežu... i traži... i traži... Ma ni dz od mreže! Aj dobro, nešto nije namišteno, palimo drugi... I opet isat priča - traži, traži, traži... Nema mreže! Ma j... i vaki aerodrom di nema signala! I doša ja na red, nešto mi priklama u pasoš i idemo dalje... Još ja oko mobitela, nikako se spojit. Ono, tija bi se javit da san doša, živ, zdrav i da je sve u redu. Nikako. I onda spas - vidin ja Vodafone banak. Aj dobro, ako iko zna šta je - oni će znat. I pitan ja lipo zašto to ne radi, nekako se s njima natežen na engleski (tu san već vidija da će to bit malo problematična stavka ovde, nikako ih razumit), i privrće ova K700i po rukama, sve nešto gleda, čudi se, i konačno pita jel ovo GSM telefon. A da šta će bit, kažen ja njoj. Eeeee, i onda me prosvitli - JAPAN NEMA GSM MREŽU!!! Tako da san ga moga i doma ostavit. Ali, normalno (nije ništa slučajno, sve je to biznis), možeš kod njih iznajmit japanski telefon sa karticon i pričat po njihovim cijenama ili iznajmit samo telefon za oko 50 kn/dan i stavit svoju karticu. Je, sigurno! Preživiću nekako i bez njega. Nije kruv! I tako, pomirija se s time da ću neko vrime odmorit od mobitela (kako smo nekad živili?! ), i idemo sad pokušat organizirat prijevoz do hotela. Aj, da pitamo ovu na šalteru kako to izvest. Dobro, vlak je nešto jeftiniji od taksija i ide ona meni objasnit. Na engleskom, naravno. A bilo bi bolje da je pričala na japanski, mislin da bi više razumija. Razumija san da moran presjedat negdi, minjat dva vlaka na dvi različite stanice... Al s obzirom da iman teglit jedan pristojan kufer i još nešto ručne prtljage, a iskreno, nisan baš bija siguran da neću završit negdi gori na Kamčatku, odlučija san se za najpametnije rješenje - Taxi. E, pa prika moj, ja bi triba doć tamo i tamo, a ti lipo vozi. Ma bez imalo problema lik naša hotel. iz prve! ;-) Eto mene u hotelu, ostavija stvari, al ne možeš dobit sobu prije 1 ure iza podne. A ništa, iša malo proskitat okolo po kvartu, čisto da vidin di san. I usput odabra neki restorančić (ovde definitivno ide umanjenica), i bacija nešto u kljun, vratija se u hotel, i konačno dobija sobu. Pardon, čibu. Sve je to fino lipo krasno, ogromna recepcija, predsoblje megalomansko, ipak su to 4 zvjezdice. Ali soba... Ma je to uredno, i čisto i lipo, sa pogledom... Ali kad san kufer stavija na pod, to je bilo to. Jednostavno nemaš di više ugazit. Šta su ti japanske mire. Mogu onda zamislit kako njima izgleda 18 centimetri! Nisan puno grinta, moran priznat. A šta ću, nema smisla, ionako me neće razumit. Samo san pogleda posteju i isti tren zaspa! Izvuka san se oko 7 uri, zaključija da san gladan, i iša ovde blizu u jedan restoranČIĆ nešto pojist. Ima spize, fino miriše i izgleda, ali... Sve na japanski. I sad aj ti naruči. Nešto da je onako, lipo za izist (sa količinom san se već pomirija, ne bi ni miša moga otrovat sa njihovon porcijon spize). Ja taman fino pitan na engleski šta mi može priporučit, kad mala zapiva ka verdun kad mašku vidi. Ja opet na engleski, a ona opet zacvrkuće. Aj dobro, da provamo drugačije... Upren prston u sliku (učinilo mi se da može proć kako izgleda) i kažen "Ja bi ovo naručija ako može." I čudo - odma razumila! Slaže tacnu, cvrkuće i dalje (ma ništa je ne razumin, svejedno, samo kliman glavon, njoj valjda ok). A sad ajmo šta za popit... Opet ista priča. Ne razumi bože-tebe. Ja opet istu taktiku. "Pivo". Tupo gleda i nešto promrmlja. Nije vrag da više ne razumi hrvatski. Onda ja malo okolo - "Bira"? Ma ka iz topa - odma biru nosi, cila cvita šta je razumila. Eto, svitu moj - ako vas put nanese do Japana, ne brinite se ako ne znate engleski. A šta će van, ionako sve lipo možemo po naši, vidiš da fin je to svit, i nas razumi. A restoran - ništa posebno. Naziva se nešto po talijanski, nisan baš razumija. Mislin da nije ni oni ko ga je otvorija, al nema veze, dolaze ljudi ionako. ugođaj - scena iz filmova nize B-produkcije... Sidiš u restoranu, gledaš ljude oko sebe, svi nekako isti, (još se valjda nisan navika na njih). Dimi na sve strane. Mislin da bi njih bilo lakše odviknut od riže nego od duvana. Užas! Negdi po zidu se čuje tiho di privrće ploča neke stare stvari, malo Coltrainea, pa malo Daviesa i sličnu ekipu... Po prozoru lupa kiša, pokušava pratit ritam jazza, ali mislim da je baš i ne ide, vani uporni lik i dalje maše crvenom bljeskavom štapicom i izvodi sigurno auta iz garaže i uključuje ih u promet... U pozadini, negdi između dvi zgrade još upornije žuto rotacijsko svitlo... Samo još fali da odnegdi iskoči Pikachu... A nervoznih ljudi, majko mila! Pa trču, pa zuje, pa se guraju. Fin hotel, računaš i fini i ljudi, pa sve ideš ono pomalo, ka gospodin čovik, bez priše, nervoze... I čekaš lift, uđeš, staneš sa strane, upreš botun... I taman da će krenit - kad evo ti ih! Ka mravi kad ti ispadne komad pašte njima isprid mravinjaka. Pa svi uliću, badaju botune, guraju se na vrata, Božemiprosti - ka da ih je neko snimija i pustija mi ubrzani film. Ili piju dnevno 6 litara kave? A di in se ima žurit!? Pa nedilja je navečer, u hotelu su, vanka pada kiša! E, da je njih naučit pameti... A onda opet skaču iz krajnosti u krajnost. U prolazu nazad prema sobi, u hotelskoj slastičarni, nekako mi zapne neki kolač za oko, nešto slatko prije spavanja. I uzmen ja to, kad ti ga (kolač, sram vas bilo) meni šinjorina zapakira u takvu finu boršicu od papira i konopa, da je se ni najpoštenija splitska sponzoruša ne bi posramila u nediljnoj šetnji priko rive. Izija kolač - iša leć. Oči se same sklapaju...

- 09:25 - Komentari (3) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.