Tokyo i Japan iznutra

18.04.2006., utorak

Vikend u Tokyo

Skužajte na dan-dva kašnjenja, dugujen van cili vikend... Da ne bi bilo pridugo, idu dva odvojena posta - Subota i Nedilja. Subota Još jedan Tokijski vikend iza mene. Subota je bila standardna, malo po gradu, pokuša san vidit još di koji detalj šta mi je promaka zadnji vikend. Još jedna kratka vižita u "Electric City" (Akihabara), čisto onako, malo prozuja. Onda još jedan đir po Asakusi. Šta mogu kad mi se svidilo. Nekako domaće - japanski. Duga ulica, samo male butigice i banci. Sa obe strane. I judi. More judi. I opet isponova se potvrdi znanstvena činjenica da bez obzira kojon stranon greš - uvik greš kontra drugih. Cili život. Valjda je to u genima. Ja desno - oni put mene. Ja livo - oni put mene. Ja u sridu - svi kontra mene. A šta onda... Jedino šta je ostalo - glavu gori i naprid. Neka ih je puno, i neka su svi kontra mene, još uvik san barenko za glavu viši. A i ne znan odit kud drugi oće... E, i lipo mi vonja. Ćutu se sve delicije u ariji. Meso, riba, riža, slatko... Sve onako, na štapicu, za ugrist u zalogaj. Čisto za gušt. I di nećeš tamo opet poć... A i hramovi su in lipi, ništo za vidit. Pogotovo kad dojdeš drugi put. A ovi put san se okuraži pa uliza unutra. Možda bi bilo zanimljivije da nije sve puno glupih turisti, nekako se izgubi oni mir koji bi triba bit unutra. Valjda. Još jedan detalj iz Asakuse, evo na sliku se vidi. Dok san bija u jednu butigicu (smišno mi bilo vidit ventule, od one šta bi stala u žep pa do one šta bi mogla komodno mi poslužit ka idro na brod), najedanput čujen vanka ništo da buči. Izvirin, kad ono - limena glazba. "O tempora, o mores...". Mislija san da su to uglavnom naši balkanski običaji. Ili otočki. Uglavnom svako malo veće misto na naše otoke koje drži do sebe - ima limenu glazbu. A onda opet kad malo promisliš - pa i Japan je otok. Nisan ih baš razumija kojin povodon, ali bile su dvi grupe u razmaku petnajest minuti. More bit da je imalo ništo veze sa nikin sporton. Moga bi bit bejzbol. Ili koja škola, a ko će ga znat. Uglavnom, ništo šta nisan očekiva. Baren ne ovod. I nakon obilaska Asakuse i zujanja po okolnim kaletan, eto nas opet u Ueno. Čuja san da imaju lipi park. I istina - stvarno je lip. Puno zelenila, šume, lipo veliko jezero. Tice, patke, ogromne ribe ( e, da je tolikoga zubaca vidit na metar od sebe...). Već je bilo popodne, pa je svit pomalo počeja odit ća (pa jesan van već reka da uvik gren kontra svih...). I tija san vidit zološki vrt, da vidin koje čudne beštijice, ali - kao da ne. Zatvara u 4 ure. Pogledan reloj - četiri i kvarat. E šta ti je srića. Ali doć ću ja opet... Onda mi palo na pamet poć do muzeja, tu je odma u parku Znanstveni Muzej (računan, biće šta pametno za vidit, ipak smo u Japanu). Je, kako da ne. Pogodite kad zatvara - u četiri ipo. Jušto pogodija vrime. I onda ni bilo drugo nego malo okolo po parku proć, obašli jedan hram i mali park oko njega, lipo je. More bit da baš u to doba dana nikako se sve pomalo umirilo, prid noć, pa se ćovik ćuti malo mirnije. Ili je to zbog tega hrama? E, pogotovo je zanimljivo u parku kad padne mrak. Onda se pokaže još jedan zoološki vrt. Skroz čudan. Beštije nisu u kavezima. Nego slobodno stoju u parku. Na travi, pod stablima, po zidovima... I ne diraju se u ljude. Mirno ih gledaju, ni da trepnu kad projdeš kraj njih. Različite beštije, sa svih stran svita. Male i velike, na dvi noge i na četiri, sa krznon i sa perjen, svakakove. A sve imaju nešto zajedničko. Zapravo, sve su te beštije - neonske... A u tome parku je i vječni oganj iz Hirošime. Kad su in Prikopacifički Dobri Susidi (ili božemiprosti - amerikanci ) uništili Hirošimu i Nagasaki sa atomskon bombon, sedmicu - dvi poslin je jedan lik iša vidit šta mu je ostalo od onoga di je nekad bija njegov grad. Di je nekad stala njegova kuća. Di je nekad živila njegova famija. Di su se do prije sedmicu-dvi veselo igrala njegova dica. I osim pustoši šta je naša, naša je jednu gredu koja je još gorila na kraju. I uzeja je oti oganj, zapalija s njin baklju i zareka se da se nikad neće udunit. Zaboravija san di je iša s njin, ali nakon par godin je donesen ovod, u ovi park, i ovod gori u ovon kamenon golubici, da za vike vikov siti jude kakve beštije znadu bit. I da se situ one stare latinske izreke - "Homo Homini Homo." - Čovik je čoviku čovik. (Pustimo vuka na miru, ipak je on samo dobroćudna beštijica kad se usporedi s čovikon.) Neka gori.

- 07:43 - Komentari (2) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.