Marketing
Prvi dojmovi...
Nedilja, 02.04.2006.
Svanulo je jutro, sunčano, kako i priliči Zemlji Izlazećeg Sunca. Moglo bi se naoblačit kasnije, ali zasad je dobro. Malo mi je čudno, valjda me muči vremenaska razlika. Nisan se baš naspava u avionu. Malo mista, nekako mi je preuska bila sjedalica za 12 sati leta...
Na aerodromu baš i nije bilo gužve. Nekako sve polako, dosta ljudi al barem je fino organizirano. E, imaju šta oni u Frankfurtu od ovih naučit. Ako i ideš negdi sa strane, van reda, odma ti skače nešto oko tebe i klepeće, skoro da će te ugrist. Zato - polako... I dok čekan ja tako red za proć kontrolu pasoša, upalin ja mobitel, traži mrežu... i traži... i traži... Ma ni dz od mreže! Aj dobro, nešto nije namišteno, palimo drugi... I opet isat priča - traži, traži, traži... Nema mreže! Ma j... i vaki aerodrom di nema signala! I doša ja na red, nešto mi priklama u pasoš i idemo dalje... Još ja oko mobitela, nikako se spojit. Ono, tija bi se javit da san doša, živ, zdrav i da je sve u redu. Nikako. I onda spas - vidin ja Vodafone banak. Aj dobro, ako iko zna šta je - oni će znat. I pitan ja lipo zašto to ne radi, nekako se s njima natežen na engleski (tu san već vidija da će to bit malo problematična stavka ovde, nikako ih razumit), i privrće ova K700i po rukama, sve nešto gleda, čudi se, i konačno pita jel ovo GSM telefon. A da šta će bit, kažen ja njoj. Eeeee, i onda me prosvitli - JAPAN NEMA GSM MREŽU!!! 
Tako da san ga moga i doma ostavit. Ali, normalno (nije ništa slučajno, sve je to biznis), možeš kod njih iznajmit japanski telefon sa karticon i pričat po njihovim cijenama ili iznajmit samo telefon za oko 50 kn/dan i stavit svoju karticu. Je, sigurno! Preživiću nekako i bez njega. Nije kruv!
I tako, pomirija se s time da ću neko vrime odmorit od mobitela (kako smo nekad živili?! 
), i idemo sad pokušat organizirat prijevoz do hotela. Aj, da pitamo ovu na šalteru kako to izvest. Dobro, vlak je nešto jeftiniji od taksija i ide ona meni objasnit. Na engleskom, naravno. A bilo bi bolje da je pričala na japanski, mislin da bi više razumija. Razumija san da moran presjedat negdi, minjat dva vlaka na dvi različite stanice... Al s obzirom da iman teglit jedan pristojan kufer i još nešto ručne prtljage, a iskreno, nisan baš bija siguran da neću završit negdi gori na Kamčatku, odlučija san se za najpametnije rješenje - Taxi. E, pa prika moj, ja bi triba doć tamo i tamo, a ti lipo vozi. Ma bez imalo problema lik naša hotel. iz prve! ;-)
Eto mene u hotelu, ostavija stvari, al ne možeš dobit sobu prije 1 ure iza podne. A ništa, iša malo proskitat okolo po kvartu, čisto da vidin di san. I usput odabra neki restorančić (ovde definitivno ide umanjenica), i bacija nešto u kljun, vratija se u hotel, i konačno dobija sobu. Pardon, čibu. Sve je to fino lipo krasno, ogromna recepcija, predsoblje megalomansko, ipak su to 4 zvjezdice. Ali soba... Ma je to uredno, i čisto i lipo, sa pogledom... Ali kad san kufer stavija na pod, to je bilo to. Jednostavno nemaš di više ugazit. Šta su ti japanske mire. Mogu onda zamislit kako njima izgleda 18 centimetri! Nisan puno grinta, moran priznat. A šta ću, nema smisla, ionako me neće razumit. Samo san pogleda posteju i isti tren zaspa! Izvuka san se oko 7 uri, zaključija da san gladan, i iša ovde blizu u jedan restoranČIĆ nešto pojist.
Ima spize, fino miriše i izgleda, ali... Sve na japanski. I sad aj ti naruči. Nešto da je onako, lipo za izist (sa količinom san se već pomirija, ne bi ni miša moga otrovat sa njihovon porcijon spize). Ja taman fino pitan na engleski šta mi može priporučit, kad mala zapiva ka verdun kad mašku vidi. Ja opet na engleski, a ona opet zacvrkuće. Aj dobro, da provamo drugačije... Upren prston u sliku (učinilo mi se da može proć kako izgleda) i kažen "Ja bi ovo naručija ako može." I čudo - odma razumila! Slaže tacnu, cvrkuće i dalje (ma ništa je ne razumin, svejedno, samo kliman glavon, njoj valjda ok). A sad ajmo šta za popit... Opet ista priča. Ne razumi bože-tebe. Ja opet istu taktiku. "Pivo". Tupo gleda i nešto promrmlja. Nije vrag da više ne razumi hrvatski. Onda ja malo okolo - "Bira"? Ma ka iz topa - odma biru nosi, cila cvita šta je razumila. Eto, svitu moj - ako vas put nanese do Japana, ne brinite se ako ne znate engleski. A šta će van, ionako sve lipo možemo po naši, vidiš da fin je to svit, i nas razumi. 
A restoran - ništa posebno. Naziva se nešto po talijanski, nisan baš razumija. Mislin da nije ni oni ko ga je otvorija, al nema veze, dolaze ljudi ionako. ugođaj - scena iz filmova nize B-produkcije... Sidiš u restoranu, gledaš ljude oko sebe, svi nekako isti, (još se valjda nisan navika na njih). Dimi na sve strane. Mislin da bi njih bilo lakše odviknut od riže nego od duvana. Užas! Negdi po zidu se čuje tiho di privrće ploča neke stare stvari, malo Coltrainea, pa malo Daviesa i sličnu ekipu... Po prozoru lupa kiša, pokušava pratit ritam jazza, ali mislim da je baš i ne ide, vani uporni lik i dalje maše crvenom bljeskavom štapicom i izvodi sigurno auta iz garaže i uključuje ih u promet... U pozadini, negdi između dvi zgrade još upornije žuto rotacijsko svitlo... Samo još fali da odnegdi iskoči Pikachu...
A nervoznih ljudi, majko mila! Pa trču, pa zuje, pa se guraju. Fin hotel, računaš i fini i ljudi, pa sve ideš ono pomalo, ka gospodin čovik, bez priše, nervoze... I čekaš lift, uđeš, staneš sa strane, upreš botun... I taman da će krenit - kad evo ti ih! Ka mravi kad ti ispadne komad pašte njima isprid mravinjaka. Pa svi uliću, badaju botune, guraju se na vrata, Božemiprosti - ka da ih je neko snimija i pustija mi ubrzani film. Ili piju dnevno 6 litara kave? A di in se ima žurit!? Pa nedilja je navečer, u hotelu su, vanka pada kiša! E, da je njih naučit pameti...
A onda opet skaču iz krajnosti u krajnost. U prolazu nazad prema sobi, u hotelskoj slastičarni, nekako mi zapne neki kolač za oko, nešto slatko prije spavanja. I uzmen ja to, kad ti ga (kolač, sram vas bilo) meni šinjorina zapakira u takvu finu boršicu od papira i konopa, da je se ni najpoštenija splitska sponzoruša ne bi posramila u nediljnoj šetnji priko rive.
Izija kolač - iša leć. Oči se same sklapaju...
Post je objavljen 05.04.2006. u 09:25 sati.