Tokyo i Japan iznutra

27.04.2006., četvrtak

Nedilja u Kyoto

A da se malo maknemo od spize, pa da van kažen šta je još bilo u Kyoto. Bacili oko na kartu, i onako odlučili rutu za nedilju. Je, prvo san malo bija grintav jer san umisto kafe dobija vruču čokoladu, ali kasnije san ubra kafu u konzervi na automatu na ulici, pa je bilo malo lakše. E, prvo smo obašli jedan hram, nekakav Large Hall ili nešto slično. Uglavnom - cili kompleks je natkriven i pojačana konstrukcija da se sačuva jer je od iznimne povijesne važnosti. Doduše, par puti je to gorilo (ka i sve u japanu, ovde je to normalno, da baren tri puta u stoljeću izgori cili grad - a di neće kad in je sve bilo od drva i karte), ali i poslin toga te vrhunski napravljeno. Nije se moglo slikat unutra, a i bilo je dosta mračno, pa van nažalost ne mogu pokazat nijednu sliku iznutra. Samo izvanka. Stvarno je impresivno veliko. Izložene su i sanjke na kojima su dovlačili balvane, a deble su trupice toliko da pari da je od sekvoje. Da je Tiltanik ima jarbol, sigurno mu ne bi bija ovoliko debel. More se vidit i konop kojin su to vukli. A s obziron da je u ta doba konop bija užasne kvalitete, pleli su ga od - kose. Zato više nemaju kosu. U tome kompleksu se nalazi i jedna ogromna konferencijska dvorana, koja je duboko ispod zemlje. Ogromni amfiteatar (pari mi se da je tu moga bit i oni čuveni sporazum iz Kyota o globalnom zagrijavanju ili nešto tako). A po hodnicima se mogu pročitat izjave njihovih mudraci, ništo ka - "Ako mislin da san pripametan, onda san zapravo glup.". Ušli i malo u hram, pari mi se ka da je bila misa (ili kako to već oni zovu). Zanimljiv doživljaj, onako ih čut uživo kad mantraju isprid oltara. Slijedeća destinacija nan je bija Nijo Castle (Nijo - Jo), u centru Kyota. Zapravo na dominantnome mistu, mada se od današnjih zgrad ne može vidit razlika u terenu. E, to me tek oduševilo. Tu je zapravo dvorac u dvorcu. Prvo je prsten vode okolo, pa su zidine, pa cili kompleks (kuće, vrtovi), pa opet voda, pa zidine sa unutrašnjin dvorcen. Vanjski dil je stariji, to je Ninomaru Goten (palača Ninomaru) a unutrašnji, jedno dvadesetak godin mlađi, je Honmaru Goten. A ne znaš koji je dil lipši. Fali jedino u vanjskome kompleksu donjon pagoda od pet katovi, koju je sveti Ilija sravnija sa zemljon. Izgorilo od groma. Neke su se kuće gradile, neke rušile... Ionako je sve od drva i i karte, pa in to nije bija problem. Glavna zgrada/utvrda je izgorila 1750. A 1788 je izgorija i Honemaru Goten. A isto je dosta otegar ostalo kako je i prije bilo. Ili se obnovilo. Dvorac je inače izgradija prvi Šogun - Tokugawa Ieyasu 1603. Tad se on proglasija glavna čunka u Japan, i bila je to takozvana vojna vlada. Car se bidan mora poklopit ušima i mučat. Šogun mu je uzeja svu vlast i 260 godin su Šoguni vladali Japanon. 15 generacija. U drugu polovicu XIX vika je car opet dobija vlast. Pa je malo poklopija Tokugawa familiju, pa ih malo proganja, pa in uzeja i Nijo dvorac. Pa mu i malo prominija izgled, pa napravija i ovi lipi vrt sa jezeron šta je danas u dvorcu. Sad je konačno moga činit šta ga je voja. Dobija je car opet krila. A onda nije ni čudo šta se osokolija i počeja osvajat sve okolo po Aziji. Kad se mali dokopa vlasti... Moga bi van sad o tome napisat deset stranic, a malo mista i vrimena. Osim zidin, zanimljivih vrtovi i ciloga kompleksa, impresivan je blok Šogunovih zgrada. Prošli smo unutra, sve su prostorije prazne, dobro su očuvane, a pogotovo je lipo vidit slike po zidovima. Stare su par stotin godin, stabla, tice, tigrovi... Tipični japanski motivi. A ne daj bože da ko izvadi aparat, na svaki kantun stoju čuvari. A posebna atrakcija je Škripavi Pod (ili "Nightingale Floor"). Kako skviči kad se ide po njemu... Baš ka da cili pod cvrkuće. Piva ka tičica. To je bilo zato da in se niko ne bi moga ušuljat u kuću. Je lola bija paranoičan. A još kad puno svita gre po tome, stvarno zvuči ka da je ijadu tičic u glas zapivalo. A oko svega toga ima i par vrtovi, sa fenomenalnin jezercima, mostićima i vodopadima. Jedan otok je napravljen ka kopija "Planine Vječnoga Života". E, a tu su naravno i one njihove ribe. A šta su pripametne, naučile su da kad dojdu judi do vode, na most, da će in bacit šta za jist, pa izviru iz vode i zjadu otvorenih usti ka mali tići iz gnjizda. Šta ti je beštija... Ma reka san, moga bi van o tome pričat deset dan i pokazat ijadu slik. Ali opet ne bi vidili i čuli ni mali dil toga. Jednostavno - triba doživit. Slike ćete vidit, nažalost ne sve, jer ih niman di sad sve stavit na net, a i puno vrimena mi triba za to. Ali obećajen, kad uvatin vrimena, staviću ih puno na net, na ovi novi blogov prostor za slike. Obećajen. Poslin tega smo obašli još i glavni park u Kyoto, di je bila Imperial Palace. Tu je bija car. Nedaleko od Šoguna. Inače, Kyoto je dugo vrimena bija glavni grad Japana, i kulturno središte. A i lišo je proša u drugi svjetski rat, kad su in amerikanci potaracali sve živo. U Kyoto valjda nije bilo industrije, a i bilo je puno dvorac i spomenika kulture pa ga valjda nisu tili satrat. Eto, digod i oni pokažu zrno mozga. (A možda in je jednostavno bija vanka ruke!?) Carska palača nije bila otvorena pa nismo mogli ništa vidit unutra. Obašli smo park, ali tu samo ima stabla, park, šuma, ta palača šta je bila zatvorena i još nešto (isto zatvoreno). Tako da nan se nije baš previše svidilo. A stvarno, poslin Nijo dvorca, teško da nas je šta moglo opet oduševit. Bar ne isti dan. Jedino šta je park OGROMAN! Noge su mi otpale. Ali isto smo išli dalje. Došli do još jednoga kompleksa hramovi, ali tu je bija mali zaj... Valjda in je tu u srid tega bija nekakvi koncert, izbor za Doru ili šta ja znan, pa je sve bilo pritvoreno u veliki pozornicu. Užas. Malo se provrtili okolo i išli ća. A i krepani smo bili. Savjet - ako vas put nanese kad u Kyoto, ili negdi slično, OBAVEZNO iznajmite negdi biciklu ili bilo šta na barem dva kola. Mi nismo. Danas je četvrtak. Još se osjetu posljedice... A ostatak Kyota - grad ka grad. E, moran sam sebe poklopit šta san izjavija prije u jednome od postova. Mislija san da nimaju mista, da in je sve u tisno i bidan narod, kako moredu tako živit. Siguro, da ne bi. To je izgleda samo u Tokyo. Ovde je sve naširoko. Umori se čovik dok priđe cestu. I parkovi, i ulice, ma sve je na široko. Prostora ima ka u priči. A izgleda da stvarno samo u Tokyo su malo problematični sa miston. A biće su svi utekli u Tokyo, pa sad grintadu da nima mista. Vratite se na selo! I tako... Još smo obašli Kyoto Glavni Kolodvor, malo po dućanima, a ništa posebno. U dućane samo fine zapadne markice (ka da si u Pariz ili Londru), znan da bi nekima to bila glavna atrakcija u Kyoto, ali meni baš i nije bilo napeto. Sama zgrada kolodvora je ogromna, mislin da san to već napisa. Ima 7 velikih pokretnih skalini i još dva reda običnih (skalini) do vrha. A odozgar je pogled na cili grad. Ka na dlanu. Vidili to, kupili karte, i opet sa brzon feraton - nazad u Tokyo. Shinkansen po drugi put. Sad je već bija manji doživljaj. I za dvi ure i kusur, eto nas - doma. Izajdeš iz vlaka, i stvarno ti projde kroz glavu - "Je lipo bit doma." Za zabrinut se. Mislin da je vrime za pomalo razmišljat o povratku doma...

- 12:39 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.