Pregled posta

Izlaz iz Tokya

Nedilja

U nedilju smo se odlučili malo maknut iz Tokya i vidit malo i tradicionalniji Japan. Zaputili se u malo misto prema jugu, jedno uru vrimena vlakon. Kamakura. Kažu da je jedno vrime bija prijestolnica Japana, negdi XII - XIII stoljeće. I sve puno hramovi i svetišta. Budističko - šintoistički centar, tako mi izgledalo. I još se potrefilo da imaju niki festival, tradicionalni japan i slično. Ajde, baren da vidimo kako to zapravo triba izgledat. Samo, kiša je zaj...la stvar. (A još san i mora kupit lumbrelu, jer san je zaboravija u hotelu.) Prvo išli na kavu. I tu odma čovik vidi da je to zapravo turističko misto. Odere te za kavu toliko da si u Tokyo moga za iste šolde komodno obidvat. I ne bit gladan. Donilo mi kavu, srića da ne pijen s mlikon. Uz ovoko mlika, kafa bi i daje bila crna ka katran. A da van ne opisujen, najboje ćete vidit na sliku... I ovo kraj mlika je mali kučerin.

Poslin kafe, išli prema glavnome hramu, i vidin ja puno svita. Svi stoju uz put ograđen konopon, put posut zemjon i salbunon, ništo mi poznato izgleda... Onda vidin izdaleka, protutnji konj (sa čovikon na sebi) isprid njih, ništo viču... Dojen ja bliže, proguran se između njih (moga bi inače gledat i priko njih, ali lumbrele smetaju), i pogledan niz put - opet konj u punome trku... Ma judi moji je li to moguće!? Jesan ja falija di skrenit? Jesan u Dugopolju falija pa produžija? Jesan ovo u Sinju? Gledan datum - ima još do Vele Gospe, nisan toko moga prispavat. Stvarno san mislija da san nikako, nikin čudon ili Božjon Providnosti dospija u Sinj, oko Vele Gospe. Vidite na sliku i sve će van bit jasno. Japanska Alka. Samo, ovod za razliku od Cetinske krajine, ne gađadu kopljen, nego lukon i strilon. Daklem, ovako bi to izgledalo. Konjanik u punome trku gađa lukon i strilon metu koja je pored staze, i ima dvi mete u razmaku od 100-150 metri (slobodna procjena). Mora pogodit obe dvi, šta bliže centru. A nije lako u ton brzini. Zanimljivo za vidit. Pokuša san slikat, nije lako ga u punome trku slikat, još po kiši, loše svitlo, ne smiš koristit blic...

Valjda ćete vidit štagod. E, a šta se blica tiče, bija s nama ovi indijac, namistija se i ide slikat. Konj ide prema nama, japanac da će gađat, i slika indijac (naravno, sa blicon), konj se trzne mrvu, ovi ništo promrmonji naglas i kaže spikerica da pliz nemojte koristit blic. Ajde, dobro. Valjda neće više. Trče drugi - opet ista priča, indijac slika sa blicon. Žena stoji priko puta njega, na drugu stranu staze i opet ponovi, nemojte koristit blic. Valjda je čuja sad. Trče treći, nećete virovat - opet ista priča. Sad ga žena gleda drito u oči i na razglas ga u Križ Boga moli da ugasi blic. Pravo da van rečen, mislija san da će ovi slijedeći stavit konju očale za sunce. Ali ovi put je čuja i ugasija blic. Svi su odahli. Konj najviše. A i oni šta su stali blizu mete. Baš mi je palo na pamet - a šta bi bilo da promaši metu?

Malo je nezgono kad se svi guraju oko tebe, i još po kiši. A koliki su, svako malo te nikor zamalo ubode lumbrelon u oko. Par puti san deboto bez oka osta. I onda ni bilo druge nego maknit se na drugo misto. Ali, di god staneš uvik isto. E, ali onda vidiš da i Japan ima nike prednosti za furešte. Hehe, sve su in ograde rađene na njihovu miru. Da oni ne mogu priko. Niti povirit. He, a meni taman. Staneš kraj ograde, i vidiš sve. Ma ne moraš se niti na prste penjat. Je lipo bit ne-japanac. I nikor te ništa ne pita. Samo, nakon jedno deset minuti, vidija san jednoga japanca kako se vraća, biće da čovik stoji blizu pa je skočija doma. Donija je male skale...





Bilo je zanimljivo gledat, ali kiša je stvarno bila dosadna, pa smo se izvukli iz blata i išli malo u obilazak. Hram do hrama, ima ih stvarno puno u tome kraju. Mislin da je tu koncentracija hramovi po kvadratnome kilometru veća nego koncentracija crkvi u Splitu na istu površinu. Ali, zanimljivo je bilo vidit. Jedan od njih, vjerojatno najvažniji (zaparvo tu je cili posjed), stvarno djeluje umirujući. I ima jedno malo jezero, ima most, otok, stablo na njemu, možeš sidit isprid hrama i gledat ga cili dan. Ništa se ne miče, a ne dosadi ti ga gledat. I jedno malo groblje, u gustoj šumi na brigu, kraj jednoga hrama. I još jedan detalj - u svakon malo većon lokvi vode, da ne rečen bari, najde se baremko jedna riba. I to poprilična. Pogotovo su česte ove crvene (ili crveno-bile).

A kažu da živu više od sto godin.






He, baš se mislin, koliko bi zubatac naresta u toliko godin?






Post je objavljen 18.04.2006. u 09:15 sati.