Tokyo i Japan iznutra

19.04.2006., srijeda

Tehnološke monade

Ma jednu štoriju van dugujen otkad san doša... Još jedan detalj o tehnološkome napretku japanaca. Ne sviđa mi se baš kod njih šta pomalo zanemaruju tradiciju. I sve više se okreću trulome zapadu. Isto ka šta smo mi uglavnom veći kršćani od Pape, tako se i oni trude bit veći amerikanci od samoga Đorđa H... (skužajte) Buša (skužajte opet na grubin ričima). I skoro sve su tradicionalne običaje, robu i predmete "westernizirali". Dobro, njihova stvar. Ali dobro, zašto su morali dirat i minjat jednu od svetinja moderne civilizacije? Zašto su se dirali u ono šta je generacijama bija znak statusa, bogatstva i kulture?! Ljudi moji, od jedne tako lipe i udobne stvari, na koju smo svi navikli onakvu kakva je - napravili su ČUDOVIŠTE! Da ne duljin, ovaka van je štorija... Priprlo konačno i meni, je li, kad san se malo aklimatizira (ipak je to šok na organizam zbog promine klime, vrimena i svega) i oden ja u hotelu (dok san čeka sobu) na ono misto. Prvo san čeka isprid vrat dobrih 15 minuti, mislija san da će tribat zvat Gorsku Službu Spašavanja da čovika izvadi. Ajde, napokon je izaša, osmjeh od uha do uha , i uđen ja unutra (utrča bi, al nije pristojno), skalan gaće, iden sist i onako slučajno pogledan doli. Aaaaaaa!!! Prvi dojam - ELEKTRIČNA STOLICA! Sve puno botuni, brojevi, svital... A još kabel ulazi drito u dasku. Je da in je napon samo 110 Volti, ali svejedno - nije ugodno imat letriku ispod guzice. A i voda je blizu... Moran priznat da mi nije bilo svejedno sist na to čudo. Pa dobro šta je falilo dobroj staroj školjki sa normalnon daskon!? Stvarno nisu normalni! Nekako san se prigorija, zlamena se i sija na "to" (na električnu dasku). Ipak neke stvari ne mogu čekat. Dobro, ne mogu reć da je neudobno za sidit, ali malo san se nelagodno osjeća sa svin tin botunima i elektronikon oko sebe. Na školjki od zahoda. Šta ti je život... Sve nekako gledan sa strane, botuni svitlu, trepeću, ali ne razumin šta piše ispod njih. Ili povrh njih, ne mogu se orijentirat iz te perspektive. A nikako mi neobično, nekako ka da sidin u teplo... Aha, naša san jedan botun šta se okriće. A nikako me strah dirat, ko zna šta se može dogodit. Ipak je moja guzica u pitanju. Ali postalo mi skoro pa vruće, pa san odlučija malo riskirat. Okrenen ja botun na jednu stranu, čekan... Vruće. Nije dobro. Ajmo na drugu stranu. I, kroz par minuti osjeti se da je vridilo provat. Oladilo se malo. Jedna briga manje... Sidin ja tako, ali sve me opet vuče na one botune. Sad kad san naša grijanje, malo san se valjda ohrabrija i sve se mislin šta pritisnit, šta bi se moglo dogodit... A već san skoro pri kraju, pa valjda ne može bit puno štete. Prvi botun, drugi, treći, ma koji ću? I nekako mi jedan zapne za oko, ne znan šta piše ali odlučija se ja za njega. Nekako mi je zelenkasto svitlija, ma pravo te mata da ga upreš. Računan, neće me ubit, valjda su pazili na to. Skupin hrabrost, i pritisnen botun... Aaaaaaa!!! .... Jeste ikad sili na fontanu? Pas... Mater... Dobro, šta je falilo dobroj staroj školjki!!!?!?!?!

- 12:46 - Komentari (12) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.